Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak po tužbi podnosioca trajao deset godina i deset meseci, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda i kašnjenja veštaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Staniše Mitića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Staniše Mitića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju pod brojem P. 258/00 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zaje mčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Staniša Mitić iz Vranja je 25. januara 20 11. godine, preko punomoćnika Ljubinke Antić, advokata iz Vranja, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 2335/02 od 15. oktobra 20 09. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3798/10 od 22. septembra 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom čl ana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosilac je istak ao i povredu prava na suđenj e u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi o od 2000. godine pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 258/00 i koji je okončan donošenjem osporene drugostepene presude.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmet spora po njegovoj tužbi bilo postavljanje kapija na ulazu i izlazu njegovog dvorišta radi zaštite objekta i svojih ukućana, a na zemljištu na kome ima pravo svojine i preko koga tuženi imaju pravo službenosti prolaza. Nasuprot ovome, tuženi su se protivili postavljanju kapija nalazeći da su kao sukorisnici spornog putnog zemljišta ovlašćeni da zabrane postavljanje kapija. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, o sporene presude zasnovane su na pogrešnoj primeni materijalnog prava i pogrešnoj ocen i dokaza - priznanju punovažnosti overeno g ugovo ra o kupoprodaji bez obzira što iz dokaza proizlazi da je prilikom overe ugovora o kupoprodaji on "greškom" overen na manju površinu zemljišta i pored punomoćj a koje je podnosilac ustavne žalbe, kao kupac, dao svom ocu za overu ugovora veće površine zemljišta - 400m2 , kao predmet a kupoprodaje . Zbog pogrešne primene materij alnog prava usvojen je protivtužbeni zahtev da se radi o sukorisničkom putu, a odbijen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, iako, po mišljenju podnosioca, nijednim dokazom nije utvrđeno da se radi o sukorisničkom putu. Podnosilac predlaže Ustavnom sudu da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, osporene presud e poništi a ukoliko ne donese tu odluku da utvrdi "da je podnosilac pretrpeo materijalnu štetu i platio enormne troškove parničnog postupka zbog desetogodišnjeg trajanja suđenja, te da obaveže Republiku Srbiju - Osnovni sud u Vranju da tužiocu na ime naknade materijalne štete koju je pretrpeo zbog plaćanja parničnih troškova plati iznos od 103.300,00 dinara". Podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/ 11 i 18/13-Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Vranju P. 258/00 (kasnije predmet P. 1504/00 i P. 2335/02, te predmet P. 1452/11 Osnovnog suda u Vranju) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Pred Opštinskim sudom u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) započet je predmetni parnični postupak 28. februara 2000. godine, podnoše njem tužbe podnosioca ustavne žalbe, protiv S.N. i B.S, radi trpljenja - da tužilac postavi metalne kapije na svom kućnom placu, jednu na severnoj, a drugu na južnoj strani, te da su tuženi dužni da prilikom prolaženja otvaraju i zatvaraju kapije, koje će tužilac izgraditi u roku od 15 dana od dana prijema pravostepene presude. Predmet je zaveden pod brojem P. 258/00.

Nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu Opštinski sud u Vranju je presudom P. 258/00 od 30. maja 2000. godine usvojio tužbeni zahtev i obavezao drugotuženog B.S. da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Odlučujući o žalbi drugotuženog B.S, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 1429/00 od 11. septembra 200 0. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Vranju P. 258/00 od 30. maja 200 0. godine i predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovno suđenje u odnosu na drugotuženog B.S.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden u Opštinskom sudu pod brojem P. 1504/00, pa je nakon dva održana i dva odložena ročišta (jedno zbog molbe za odlaganje tužioca) doneta presud a 5. oktobra 2001. godine kojom je usvoj en tužbeni zahtev tužioca . Drugotuženi B.S. je 28. septembra 2001. godine podneo protivtužbu i uložio žalbu protiv navedene presude. Opštinski sud u Vranju je dopunskom presudom P. 1504/00 od 25. januara 2002. godine odbio protivtužbeni zahtev drugotuženog-protivtužioca, protiv koje je drugotuženi-protivtužilac izjavio žalbu. Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 482/02 od 10. maja 2002. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Vranju P. 1504/00 od 5. oktobra 2001. godine i dopunsku presudu Opštinskog suda u Vranju P. 1504/00 od 25. januara 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje . Pred Opštinskim sud om predmet je dobio broj P. 2335/02.

Tokom 2002. godine bila su zakazana tri ročišta za glavnu raspravu i nijedno nije održano ( tuženi tražili odlaganje i podneli zahtev za i zuzeće sudije, te tužilac izostao sa ročišta). Rešenjem Opštinskog suda u Vranju P. 1504/00 od 16. decembra 2002. godine je određeno mirovanje postupka zbog izostanka tužioca . Po predlogu za povraćaj u pređašnje stanje tužioca Opštinski sud je na ročištu od 17. februara 2003. godine dozvolio povraćaj u pređašnj e stanje, a na sledećem održanom ročištu u toj godini određeno je veštačenje od strane veštaka geodetske struke, dok tri sledeća zakazana ročišta nisu održana jer veštak nije dostavio nalaz i mišljenje. U 2004. godini Opštinski sud nije održao tri zakazana ročišta jer su spisi predmeta bili kod veštaka, odnosno on je neposredno pred ročište dostavio nalaz, kao i zbog predloga za odlaganje punomoćnika tuženog. Rešenjem Opštinskog suda u Vranju P. P. 2335/02 od 20. avgusta 2004. godine prekinut je postupak usled smrti drugotuženog B.S. i određeno da će se postupak nastaviti na predlog stranaka po okončanju ostavinskog postupka. Tužilac je podneskom od 22. februara 2006. godine tražio nastavak postupka jer je ostavinski postupak okončan i za naslednika oglašen M.S. Tokom 2006. godine sud je zakazao četiri ročišta, ali je samo jedno održao i odredio novo veštačenje, dok je preostala tri odlož io zbog neuredne dostave poziva drugotuženom-protivtužiocu, te na njegovu molbu, kao i zbog nedostavljanja nalaza veštaka. Opštinski sud je u 2007. godini zakazao sedam ročišta za glavnu raspravu, ali prvih šest nije održano jer veštak nije izradio nalaz, odnosno pristupio na ročište i pored rešenja o kažnjavanju. Po dostavljanju nalaza veštaka 16. oktobra 2007. godine, na narednom održanom ročištu sud je usvojio predlog punomoćnika drugotuženog za dopunsko veštačenje. U 200 8. godini bilo je zakazano šest ročišta za glavnu raspravu, ali je Opštinski sud održao samo jedno ročište, na kojem je odredio novu ličnost veštaka geodetske struke, dok preostalih pet ročišta nije održano zbog nedostavljanja nalaza i mišljenja veštaka. U 2009. godini, Opštinski sud je održao tri ročišta, od šest zakaz anih ročišta za glavnu raspravu (tri nisu održana jer je veštak neposredno na ročištu dostavio svoj nalaz, te zbog neuredne dostave poziva drugotuženom-protivtužiocu i njegovog predloga za odlaganje).

Osporenom presudom Opštinskog suda u Vranju P. 2335/02 od 15. oktobra 2009. godine, u prvom stavu izreke , odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud tuženima naloži da trpe da tužilac postavi metalnu kapiju na svom kućnom placu u ul. Kajmakčalanskoj na k .p. broj 685/5 , jednu na severnoj strani širine 4m i visine 1,50m i drugu na južnoj strani do placa S.N , širine 3m i visine 1,30m i da su tuženi dužni da prilikom prolaženja otvaraju i zatvaraju kapije, koje će tužilac izgraditi. Stavom drugim izreke presude usvojen je tužbeni zahtev tuženog M. S. postavljen u protivtužbi kojim je tražio da se utvrdi prema tužiocu da nema pravo postavljanja metalnih kapija ili kapija od drugog materijala na sukorisničkom putnom zemljištu, na krajnjem južnom delu k.p. broj 685/5 , ukupne površine 72m2, u merama i granicama bliže označenim u izreci, te naloženo tužiocu da se uzdržava od postavljanja bilo kakvih kapija i drugih prepreka na navedenom sukorisničkom putnom zemljištu koje se proteže u širini od 3m krajnjom južnom stranom k .p. broj 685/5, a u stavu trećem izreke - da tuženom M.S. naknadi parnične troškove. Protiv navedene presude tužilac-protivtuženi je izjavio žalbu 16. novembra 2009. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž.3798/10 od 22. septembra 2010. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Opštinskog suda u Vranju P. 2335/02 od 15. oktobra 2009. godine. U obrazloženju ove presude se, između ostalog, navodi da ugovor o kupoprodaji Ov. br. 1590/76 od 22. septembra 1976. godin e, zaključen u propisanoj formi (pismenoj i sa potpisima ugovarača overenim u sudu ), proizvodi pravno dejstvo, a za razliku od ugovora o kupoprodaji zaključenog 25. avgusta 1976. godine sa potpisima ugovarača koji nisu overeni u sudu. Prema sadržini ugovora zaključenog u propisanoj formi proizlazi da je predmet kupoprodaje zemljište površine 328m2, ali da predmet kupoprodaje nije zemljište južno od prodatog dela namenjeno za prolaz kupca S.M, tužioca-protivtuženog (ovde podnosioca ustavne žalbe) i kupaca koji su kupili preostale delove parcele prodavca ka zapadu. Kako je predmetni prostor ostao u vlasništvu prodavca, koji je to zemljište namenio za prilaz tužioca i tuženih do kupljenih nepokretnosti i korišćen je kao putno zemljište za obe parnične strane, to je prodavac-vlasnik tog zemljišta, kao poslužnog dobra, sa ugovorenim pravom službenosti u korist povlasnih dobara-vlasništvo tužioca i tuženih. Iz ovih razloga, Apelacioni sud nalazi da kod činjeničnog stanja koje je prvostepeni sud pouzdano utvrdio, pravilna primena materijalanog prava nalaže odbijanje zahteva tužbe a istovremeno usvajanje zahteva protivtužbe. Ova presuda uručena je punomoćniku tužioca-protivtuženog 29. decembra 2010. godine.

4. Odredbom Ustava kojom se jemče prava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SFRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je 28. februara 2000. godine pokrenut parnični postupak, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, a okončan je 28. decembra 2010. godine, dos tavljanjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3798/10 od 22. septembra 2010. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je ukupno deset godina i deset meseci .

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, što se mora posebno ceniti u svakom konkretnom slučaju. Složenost pravnih pitanja i činjeničn e građe u konkretnom sporu, značaj prava o kome je odlučivano u sudskom postupku za podnosioc a ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i postupanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala obimniji dokazni postupak, osim izvođenja dokaza veštačenjem i saslušanjem jednog svedoka, te da složenost postupka , uz jedan prekid postupka u trajanju od jedne i po godine, ne može biti opravdanje za desetogodišnje trajanje postupka.

Takođe, nema nikave sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti za podnosioca.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije značajnije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka , s obzirom na to da je jednom tražio odlaganje ročišta, a jednom se složio sa predlogom suprotne strane za odlaganje.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog nadležnog suda - Opštinskog suda u Vranju . U prilog oceni o nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka upravo govore donete dve prvostepene presude koje su dva puta puta ukidane u celini od strane drugostepenog suda i vraćane Opštinskom sudu na ponovno suđenje, da bi po donošenju treće prvostepene presude, koja je potvrđena u postupku po žalbi, postupak okonačan . Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Takođe, doprinos dugom trajanju postupka dali su i veštaci geodetske struke, zbog čijeg su neblagovremenog sprovođenja veštačenja, i pored promene ličnosti veštaka, odlagana ročišta čak 12 puta. Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju ''Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske'' od 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 258/00 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, kao u delu tačke 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali da je osporenim presudama povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe, koji su u suštini ponovljeni navodi iz žalbe protiv osporene prvostepene presud e, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su nadležni sudovi osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo, zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosioca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje odluke, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Polazeći od izloženog, Sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio dokaz da je u osporenom postupku pretrpeo materijalnu štetu, a njegova obaveza da naknadi troškove parničnog postupka tuženima zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, imajući u vidu da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, izgubio spor.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odred aba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 , 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti