Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da prilikom ocene postojanja razloga za pritvor, sud nije striktno vezan činjeničnim navodima optužnice, te da je o žalbi odlučeno dovoljno hitno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mikloša Kovača i Imre Kovača, obojice iz Ade, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mikloša Kovača i Imre Kovača izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 182/10 od 25. juna 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1646/10 od 9. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mikloš Kovač i Imre Kovač, obojica iz Ade, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, podneli su Ustavnom sudu 22. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 182/10 od 25. juna 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1646/10 od 9. jula 2010. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27. st. 1. i 3. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi da je 25. juna 2010. godine Viši sud u Subotici, u krivičnom postupku koji se vodio, pored ostalih, i protiv podnosilaca ustavne žalbe kao okrivljenih, doneo rešenje Kv. 182/10 i prema podnosiocima produžio pritvor nakon podignute optužnice za 30 dana, do 24. jula 2010. godine. Branilac podnosilaca ustavne žalbe je 1. jula 2010. godine protiv navedenog rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu, o kojoj je Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio 9. jula 2010. godine rešenjem Kž. II 1646/10. Drugostepeno rešenje je primljeno u Višem sudu u Subotici 15. jula 2010. godine i isti dan dostavljeno podnosiocima ustavne žalbe i njihovom braniocu. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da iz svega navedenog proizlazi da sud nije hitno odlučio o njihovim žalbama, na način na koji to jemči odredba člana 27. stav 3. Ustava. Takođe, smatraju da nije u skladu sa zakonom da sud pri produženju pritvora kao posebno teške okolnosti izvršenja krivičnog dela uzme one kojih nema u činjeničnim navodima optužnice, te da im je time povređeno pravo na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe dalje navode da je Viši sud u Subotici doneo rešenje o produženju pritvora Kv. 182/10 od 25. juna 2010. godine u sednici veća o kojoj podnosioci i njihov branilac nisu bili obavešteni, te nisu mogli da aktivno učestvuju u donošenju odluke o tome da li će im pritvor biti produžen, već su samo imali mogućnost da izjave žalbu na navedeno rešenje. Na osnovu izloženog zaključuju da im „nije omogućen postupak odlučivanja o zakonitosti lišavanja slobode, koji jemči član 5. stav 4. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer im je samo omogućeno pravo na žalbu, a pravo na žalbu nije postupak“.

Predložili su da Ustavni sud utvrdi da su podnosiocima ustavne žalbe povređena označena prava i da poništi osporeno prvostepeno i drugostepeno rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Pred Višim sudom u Subotici vođen je krivični postupak protiv podnosilaca ustavne žalbe, kao i saokrivljenih B.R. i E.M, po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Subotici Kt. 9/10 od 21. juna 2010. godine, zbog osnovane sumnje da su učinili krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i člana 33. Krivičnog zakonika. Okrivljenima je stavljeno na teret „da su 13. januara 2010. godine oko 21.30 časova u Adi, sposobni da shvate značaj svoga dela i da upravljaju svojim postupcima, svesni svog dela, čije izvršenje su hteli, po prethodnom dogovoru upotrebom sile drugom oduzeli tuđu pokretnu stvar, u nameri da njenim prisvajanjem pribave sebi protivpravnu imovinsku korist, na taj način što su fizički napali oštećenog sada pokojnog D.B., na ulici, ispred kuće koja se nalazi u ulici Jožefa Atile broj 1, i to tako što su ga okrivljeni Mikloš Kovač i Imre Kovač, B.R. i E.M, rukama i nogama udarali u predelu glave i tela, i tom prilikom mu naneli sledeće povrede: krvni podliv u desnom predelu glave i tela, krvni podliv u predelu spoljnog ugla desnog oka, krvni podliv unutrašnje polovine kapaka levog oka, krvne podlive u oba slabinska predela, krvni podliv u sredini zadnje strane vrata, kao i tešku telesnu povredu u vidu nagnječno - razderne rane na prednjoj strani desne podkolenice sa posledičnim prelomom gornjeg dela desne golenjače, kojom prilikom okrivljena E.M. iz unutrašnjeg džepa jakne oštećenog sada pok. D.B, oduzima novac u iznosu od 9.500,00 dinara, nakon čega napuštaju lice mesta, a kod oštećenog sada pokojnog D.B. je 16. januara 2010. godine nastupila nasilna smrt usled masne embolije u sklopu otvorenog preloma desne golenjače, svesni zabranjenosti dela“.

Podnosiocima ustavne žalbe je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Subotici Ki. 55/10 od 14. januara 2010. godine, na osnovu člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), a rešenjem vanpretresnog veća toga suda Kv. 25/10 od 26. januara 2010. godine pritvor im je određen i na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP. Pre podnošenja ustavne žalbe pritvor im je produžen osporenim rešenjem Višeg suda u Subotici Kv. 182/10 od 25. juna 2010. godine, nakon podizanja optužnice Višeg javnog tužilaštva u Subotici Kt. 9/10 od 21. juna 2010. godine, i to za narednih 30 dana, odnosno do 24. jula 2010. godine, s obzirom da optužnica tada još nije bila stupila na pravnu snagu. Pritvor im je produžen po osnovima propisanim u odredbama člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) ZKP.

Branilac okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu, koja je u Višem sudu u Subotici primljena 1. jula 2010. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 9. jula 2010. godine, osporenim rešenjem Kž. II 1646/10, odbio kao neosnovanu žalbu branioca okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 182/10 od 25. juna 2010. godine, našavši da pobijano rešenje ne sadrži povrede odredaba krivičnog postupka, te da je prvostepeni sud tačno i potpuno utvrdio činjenice od značaja za odluku o produženju pritvora okrivljenima, za šta je dao valjano obrazloženje koje u svemu prihvata i drugostepeni sud.

Ovo rešenje je sa spisima predmeta dostavljeno Višem sudu u Subotici 15. jula 2010. godine i istog dana uručeno podnosiocima ustavne žalbe i njihovom braniocu.

4. Odredbom člana 27. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.

Odredbom člana 27. stav 3. Ustava zajemčeno je da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu, ako je lišenje slobode bilo nezakonito.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zajemčeno je da svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.

Imajući u vidu da je odredba člana 5. stav 4. Evropske konvencije u suštini identična odredbi člana 27. stav 3. Ustava, Sud je postojanje povrede ovog prava cenio u odnosu na naznačenu odredbu Ustava.

Zakonikom o krivičnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 70/01 i 68/02 i ''Službeni glasnik RS'', br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom (član 141. stav 1.); da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru (član 141. stav 2.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo - ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti i - ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (član 142. stav 1. tač. 3) i 5)) .

Članom 142a ZKP propisano je: da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (tačka 1)); da se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima (tačka 4)).

Članom 146. ZKP propisano je: da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika (tačka 1)); da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (tačka 2)); da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja (tačka 3)).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da se žalba podnosi sudu koji je doneo rešenje (član 399. stav 1.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno (član 401. stav 1.).

Krivičnim zakonikom ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05 i 72/09) propisano je: da ko upotrebom sile protiv nekog lica ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo oduzme tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, kazniće se zatvorom od dve do deset godina (razbojništvo - član 206. stav 1.) i da ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno od strane grupe, ili je nekom licu sa umišljajem nanesena teška telesna povreda ili ako vrednost oduzetih stvari prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od tri do petnaest godina (član 206. stav 2.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už - 314/2007 od 23. aprila 2009. godine, stav 6. obrazloženja) naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava i citiranih odredbi ZKP, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima u krivičnom postupku nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosilaca na koja su se pozvali.

Naime, podnosioci ustavne žalbe smatraju da su im povređena označena ustavna prava jer iz rešenja o produženju pritvora proizlazi da sud nije koristio samo činjenice navedene u dispozitivu optužnice, već da je "pridodao" sledeće okolnosti i činjenice: "nadalje, postoji osnovana sumnja sa su okrivljeni Mikloš Kovač i Imre Kovač ... na javnom mestu, na ulici, napali oštećenog D.B, te mu nanosili povrede u situaciji kada ovaj više nije bio sposoban da se brani, odnosno kad je već savladan sedeo na ulici usled otvorenog preloma desne podkolenice i zadavali mu udarce nogama i rukama (praktično gazili), iako je u tom momentu oštećeni već prestao sa pružanjem aktivnog otpora." Iz toga izvode zaključak da je prvostepeni sud svojim konstatacijama u osporenom rešenju učinio težim i „beskrupuloznijim“ krivično delo koje je podnosiocima ustavne žalbe stavljeno na teret optužnicom nadležnog javnog tužioca, što samo po sebi čini nezakonitim produženje pritvora u pogledu osnova propisanog u članu 142. stav 1. tačka 5) ZKP.

Ustavni sud nalazi da se ovi navodi podnosilaca ustavne žalbe ne mogu smatrati osnovanim. Naime, kod svakog odlučivanja o produženju ili ukidanju pritvora tokom krivičnog postupka, nadležni sud je dužan da ceni da li i dalje postoje zakonom propisani razlozi za zadržavanje ove procesne mere na snazi, te ukoliko nađe da takvi razlozi i dalje postoje, dužan je da ih u rešenju o produženju pritvora jasno i dovoljno obrazloži. Kada je, konkretno, reč o pritvorskom osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, nesporno je da je kod podnosilaca bio ispunjen objektivni uslov koji se odnosi na zakonom propisanu (zaprećenu) zatvorsku kaznu za krivično delo za koje su optuženi. Drugi uslov čini postojanje „posebno teških okolnosti krivičnog dela“, koje kod postupajućeg suda stvaraju uverenje da je pritvaranje okrivljenih opravdano. Ovde je zakonodavac samo postavio jedan široki pravni standard koji se vezuje za faktička pitanja u svakom pojedinačnom slučaju, te je očigledno ostavio određeno polje slobodne – diskrecione procene krivičnom sudu da odluči o tome da li postoje posebno teške okolnosti konkretnog krivičnog dela, koje čine pritvor opravdanim. Pri tome, sud uzima u obzir sve do tada prikupljene činjenice i okolnosti krivičnog dela za koje postoji osnovana sumnja da su ga okrivljeni učinili, te nije vezan navodima iz dispozitiva optužnice, jer je ista optužni akt drugog državnog organa i u njoj se ne obrazlaže da li je krivično delo izvršeno pod „naročito teškim okolnostima“, s obzirom da to nije sadržina bića krivičnog dela i ne ulazi u pravnu kvalifikaciju radnji okrivljenih za koje ih javni tužilac tereti.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, rešenja koja su osporena ustavnom žalbom, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje naročito teške okolnosti krivičnog dela, zbog kojih je pritvor prema podnosiocima ustavne žalbe produžen i po označenom zakonskom osnovu. Osporena rešenja su, po mišljenju Ustavnog suda, upravo rezultat brižljivog razmatranja svih do tada poznatih činjenica i okolnosti izvršenja predmetnog krivičnog dela i sažetog zaključivanja sudova u pogledu postojanja opravdanih razloga da se okrivljenima pritvor produži, te suprotni navodi podnosilaca ne mogu biti od značaja za drugačiju odluku Suda.

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi, u skladu sa svojim zakonskim obavezama, pažljivo ispitali opravdanost produženja pritvora prema okrivljenima nakon podizanja optužnice, s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja i razložno cenili dalje postojanje zakonskih osnova za pritvor, te podrobno obrazložili zbog čega smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i nadalje postoje. Ustavni sud je, zbog toga, ocenio da se lišenje slobode i zadržavanje podnosilaca ustavne žalbe u pritvoru ne mogu pripisati nezakonitom, proizvoljnom ili nepravičnom postupanju sudova, te da osporenim rešenjima nisu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ova odredba garantuje, pre svega, pravo žalbe sudu licu lišenom slobode od strane vansudskih organa vlasti, odnosno pravo da pokrene postupak u kome će sud preispitati zakonitost njegovog lišenja slobode i odluku o tome doneti hitno, te narediti njegovo puštanje na slobodu, ukoliko utvrdi da je lišenje slobode bilo nezakonito. Međutim, pošto i produženje pritvora prema nekom licu predstavlja kontinuirani čin lišenja slobode, Ustavni sud nalazi da se garancije utvrđene ovom ustavnom odredbom protežu i na odlučivanje suda o žalbi na rešenje o produženju pritvora.

Odgovor na pitanje da li je period ispitivanja zakonitosti pritvora od strane suda u saglasnosti sa obavezom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud je već dao u svojim odlukama Už - 39/2007 od 16. jula 2009. godine i Už - 1254/2009 od 8. oktobra 2009. godine, kada je izneo stav da „jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi na rešenje o određivanju pritvora upućuje da i svaka sledeća odluka kojom se odlučuje o žalbi na rešenje o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva naročite hitnosti“.

Međutim, Ustavni sud ističe da se ispitivanje daljih postojanja razloga za pritvor posle podignute optužnice vrši po službenoj dužnosti od strane nadležnih sudova. Mogućnost izjavljivanja žalbe protiv odluke postupajućeg krivičnog suda kojom se pritvor prilikom preispitivanja produžava, zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti i zakonske zasnovanosti. Stoga, iako sud više instance koji odlučuje o žalbi, saglasno odredbi člana 27. stav 3. Ustava, odluku o zakonitosti daljeg lišenja slobode okrivljenog mora doneti hitno, standard hitnosti je u ovakvoj situaciji ipak manje zahtevan. Ovakav stav Ustavnog suda saglasan je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je „standard hitnosti manje strog kada je reč o postupku pred žalbenim sudom... jer, ako je pritvor potvrđen od strane suda, mora se smatrati zakonitim i nearbitrernim čak i kada je žalba dozvoljena, a naredni postupak po žalbi treba da pruži dodatne garancije koje, pre svega, imaju za cilj dodatnu procenu celishodnosti produženja pritvora. Stoga je Sud manje zabrinut zbog brzine postupka pred žalbenim sudom kada je ožalbenu pritvorsku odluku takođe doneo sud, što znači da je prethodno sprovedeni postupak imao sudsku prirodu i omogućio je pritvoreniku odgovarajuće proceduralne garancije" (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Veliyev protiv Rusije, broj 24202/05 od 24. juna 2010. godine, stav 164.).

Ustavni sud, takođe, ističe da se pitanje da li je pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 3. bilo poštovano, mora utvrditi prema činjenicama svakog konkretnog slučaja. Polazeći od navedenog, Sud je utvrdio da je postupak po žalbi protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 182/10 od 25. juna 2010. godine, kojim je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen pritvor, trajao 14 dana, računajući od 1. jula 2010. godine, kada je žalba branioca primljena u Višem sudu u Subotici, do 15. jula 2010. godine, kada je odluka o žalbi (rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1646/10 od 9. jula 2010. godine) dostavljena Višem sudu u Subotici i istog dana uručena okrivljenima i njihovom braniocu.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da je žalba branioca okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 182/10 od 25. juna 2010. godine o produženju pritvora okrivljenima, bila dovoljno hitno razmotrena od strane suda više instance, te se, po mišljenju Ustavnog suda, ovakvo postupanje sudova ne može se smatrati nekompatibilnim sa zahtevom hitnosti utvrđenim članom 27. stav 3. Ustava.

7. Ustavni sud je cenio i navode podnosilaca ustavne žalbe da je Viši sud u Subotici doneo rešenje o produženju pritvora Kv. 182/10 od 25. juna 2010. godine u sednici veća o kojoj podnosioci kao pritvorenici i njihov branilac nisu bili obavešteni, te da stoga nisu mogli da aktivno učestvuju u donošenju odluke o tome da li će im pritvor biti produžen, već su samo imali mogućnost da izjave žalbu protiv navedenog rešenja. Međutim, Ustavni sud nalazi da ovi navodi nemaju značaj ustavnopravnih razloga za iznetu tvrdnju o povredi prava zajemčenog odredbom člana 27. stav 3. Ustava, kojom se garantuje samo pravo žalbe sudu od strane lica lišenog slobode, ali ne i pravo da se prisustvuje sednici sudskog veća u kojoj se odlučuje o postojanju razloga za produženje pritvora, kao ni sednici veća u kojoj se odlučuje o žalbi pritvorenog lica. Na osnovu jasnih odredaba člana 142a st.1. i 4. ZKP, obaveza suda da prethodno sasluša okrivljenog, pa time i da obezbedi njegovo prisustvo, postoji samo kod odlučivanja o određivanju pritvora, dok se naknadne odluke vanpretresnog veća suda kojima se pritvor produžava ili ukida donose u nejavnoj sednici veća, bez prisustva okrivljenog ili njegovog branioca, uz jedinu zakonsku obavezu da se o toj sednici vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti