Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu o razlici u zaradi

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zaposlenog u javnom preduzeću koji je tražio isplatu razlike u zaradi. Sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stav redovnih sudova da je isplata zarada u javnim preduzećima ograničena zakonom i uredbama, uz teret dokazivanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. I . iz N . S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. I . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 375/12 od 27. februara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. I . iz N . S . izjavio je 24. aprila 2012. godine, preko punomoćnika N . Z, advokata iz N . S, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 375/12 od 27. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, odnosno odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, je navedeno: da je Apelacioni sud u Novom Sadu pogrešno utvrdio iznos koeficijenta za obračun zarada podnosioca, propisanog prema radnom mestu, a koji je u direktnoj suprotnosti sa Posebnim kolektivnim ugovorom za javna komunalna i druga javna preduzeća grada Novog Sada. („Službeni list Grada Novog Sada“, broj 4/03); da Pojedinačni kolektivni ugovor od 27. maja 1998. godine ne priznaje odgovarajući koeficijent spram radnog mesta koje tužilac obavlja i odbija isplatu razlike zarade i regresa, što je direktno u suprotnosti sa odredbama Kolektivnog ugovora za javna komunalna i druga javna preduzeća grada Novog; da je sud pogrešno primenio materijalno pravo rukovodeći se prilikom odlučivanja uzimanjem u obzir manj e neto cen e rada zaposlenih koju propisuje Uredba o načinu i kontroli obračuna i isplati zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 5/06), a ne već e neto cen e rada koja je propisana Posebnim kolektivnim ugovorom za javna komunalna i druga javna preduzeća grada Novog Sada, a koju je sud prilikom odlučivanja morao uzeti u obzir i primeniti, jer Zakon o radu to propisuje; da Apelacioni sud zasniva svoju odluku na Uredbi koja nije u saglasnosti ni sa Posebnim kolektivnim ugovorom, ni sa Zakonom o radu, a kojom se propisuju nepovoljniji uslovi od onih predviđenih u zakonu; da iz presude Apelacionog suda jasno proističe da ukoliko se prihvati stav Apelacionog suda o primeni Uredbe iz 2006. godine, zaposleni ne može imati saznanja o tome koliki iznos zarade mu pripada, već njegov iznos zarade zavisi od poslovanja privrednog društva; da je podnosilac ustavne žalbe u svom tužbenom zahtevu tražio isplatu na ime razlike manje isplaćene zarade za utuženi period (od 1. jula 2005. godine, pa do 31. januara 2008. godine), a da je Apelacioni sud primenio Uredbu iz 2006. godine na ceo period potraživanja, iz čega jasno proizlazi da je ta Uredba primenjena retroaktivno.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 94/10 od 27. februara 2012. godine odbijen je primarni tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe; radi utvrđenja da počev od 1. jula 2005. godine koeficijent složenosti poslova tužioca zaposlenog kod tuženog J . k . p . „S .“ N. S, iznosi 3.80 i da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 2.287.659,94 dinara na ime razlike zarade za period od 1. jula 2005. godine do 31. januara 2008. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, na ime troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2006. i 2007. godine u iznosu od 102.683,17 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i iznos od 78.035,08 dinara na ime uvećane zarade po osnovu vremena provedenog na radu (minuli rad), sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Istom presudom odbijen je i prvi eventualni tužbeni zahtev radi utvrđenja da počev od 1. jula 2005. godine koeficijent složenosti poslova tužioca zaposlenog kod tuženog iznosi 3.00 , da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.446.283,49 dinara na ime razlike zarade za period od 1. jula 2005. godine do 31. januara 2008. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, na ime troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2006. i 2007. godine u iznosu od 102.683,17 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i iznos od 31.139,17 dinara na ime uvećane zarade po osnovu vremena provedenog na radu (minuli rad), sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvostepenom presudom usvojen je drugi eventualni tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.235.939,38 dinara na ime razlike zarade u periodu od 1. jula 2005. godine, pa do 31. januara 2008. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, na ime troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2006. i 2007. godine iznosu od 102.683,17 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i iznos od 5.940,60 dinara na ime uvećane zarade po osnovu vremena provedenog na radu (minuli rad), takođe sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je osporenu presudu Gž1. 375/12 od 27. februara 2012. godine kojom je delimično preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 94/10 od 27. februara 2012. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 1.235.939,38 dinara na ime razlike zarade u periodu od 1. jula 2005. godine, pa do 31. januara 2008. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i iznos od 5.940,60 dinara na ime uvećane zarade po osnovu vremena provedenog na radu (minuli rad), sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, te obavezivanja tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 119.668 dinara, dok su u preostalom delu žalbe tužioca i tuženog odbijene kao neosnovane. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužilac diplomirani ekonomista i ima visoku stručnu spremu; da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 22. juna 2005. godine na radnom mestu samostalni referent za komercijalno-finansijske poslove , sa koeficijentom za obračun zarade 2,80; da u ugovoru o radu nije definisan opis poslova tužiočevog radnog mesta, niti je navedena stručna sprema koju on ima; da je tuženi zaradu tužioca obračunavao i isplaćivao u skladu sa koeficijentom 2,80; da je tužilac sa tuženim zaključio aneks ugovora o radu , i to najpre 21. maja 2007. godine kojim je tužilac raspoređen na radno mesto samostalni referent interne kontrole u službi menadžmenta kvaliteta, dok je aneksom od 13. jula 2009. godine raspoređen na radno mesto samostalni referent za marketing u odeljenju za informisanje sa koeficijentom 3,00; da je nakon zaključenja ovog aneksa ugovora o radu tuženi tužiočevu zaradu obračunavao i isplaćivao u skladu sa koeficijentom 3,00; da je nakon nove sistematizacije, tužilac raspoređen na radno mesto samostalnog referenta za nabavke; da tužilac ima VII stepen stručne spreme i radi na radnom mestu za koje je po sistematizaciji potrebno da ima VII/VI stepen stručne spreme, a da je koeficijent za obračun zarade tužioca - 2.80; da tuženi u periodu april-decembar 2006. godine, februar – jun, te avgust - decembar 2007. godine i januar 2008. godine nije tužiocu isplaćivao neto cenu rada u skladu sa Kolektivnim ugovorom; da je u trenutku zasnivanja radnog odnosa kod tuženog tužilac imao 18 godina radnog staža; da je tuženi tužiocu isplaćivao uvećanu zaradu za 0,5% od osnovice po osnovu minulog rada, ali da mu nije priznao radni staž u periodu od 1. marta do 31. decembra 1994. godine kada je tužilac obavljao samostalnu delatnost; da je osnovica za isplatu ovog uvećanja bila zarada tužioca obračunavana i isplaćivana primenom koeficijenta za obračun zarade od 2,80; da je prvostepeni sud nadalje utvrdio iznos razlike zarade u utuženom periodu prema koeficijentu za obračun zarade 3,00, kao i iznos potraživanja tužioca po osnovu minulog rada; da takođe utvrđuje navedenu razliku prema koeficijentu 3,80; da je tužilac koristio godišnji odmor za 2006. i 2007. godinu, ali da mu tuženi , kao ni ostalim zaposlenima nije isplatio regres za korišćenje godišnjeg odmora; da je utvrđeno koliko iznosi regres za korišćenje godišnjeg odmora za navedene godine; da tuženi tužiocu u utuženom periodu od 1. jula 2005. do 31. januara 2008. godine nije isplaćivao zaradu u skladu sa Posebnim kolektivnim ugovorom za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada iz 2003. godine koji je bio na snazi do 9. aprila 2008. godine; da je polazeći od tog i tako utvrđenog činjenog stanja , prvostepeni sud odbio primarni i prvi eventualni tužbeni zahtev tužioca, dok je usvojio drugi eventualni tužbeni zahtev , pošto je stao na stanovište da je na osnovu nalaza veštaka utvrđeno da je tuženi u utuženom periodu prilikom obračuna zarade primenjivao nižu osnovicu za obračun zarade od osnovice koja pripada tužiocu, iako je primenjivao pravilan koeficijent za obračun zarade (2,80), na koji način je iskazana razlika između isplaćene zarade tužiocu i zarade koja mu pripada, te je usvojen drugi eventualni tužbeni zahtev za isplatu razlike zarade prema osnovici iz navedenog Pojedinačnog kolektivnog ugovora i koeficijentu za obračun zarade od 2,80; da takođe prvostepeni sud nalazi da tužilac osnovano potražuje uvećanu zaradu po osnovu minulog rada. Dalje je navedeno: da drugostepeni sud nalazi da je tužilac zasnovao radni odnos na radnom mestu za koje je potreban VII stepen stručne spreme; da Poseban kolektivni ugovor za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada za radna mesta sa visokom stručnom spremom predviđa koeficijent od 3,00 do 3,80; da prema složenosti posla samostalnog referenta za komercijalno-finansijske poslove nije potreban viši stepen stručne spreme od VI stepena, pa to što zaposleni ima viši stepen stručne spreme od one koja se traži za posao koji je prihvatio nema uticaja, zbog toga što se uslovi određuju prema složenosti posla, a ne prema uslovima koje pojedinac ima; da tuženi osnovano u žalbi ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava; da kako se radi o tuženom koji je javno komunalno preduzeće, relevantna je Uredba o načinu i kontroli obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 5/06); da je članom 1. navedene Uredbe propisano da se zarade u javnim preduzećima obračunavaju i isplaćuju u skladu za Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i ovom Uredbom; da realizacija (obračun i isplata zarade) prava na zaradu koje garantuje i Zakon o radu i Kolektivni ugovor može za javna preduzeća biti samo u skladu sa navedenom Uredbom i Zakonom; da je članom 22. stav 4. citiranog Zakona propisano je da godišnji program poslovanja koji javno preduzeće donosi , pored ostalog , sadrži i elemente za sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije za godinu za koju se program donosi; da se obračun i isplata zarada zaposlenih ne može vršiti mimo donetog i utvrđenog Programa poslovanja za odgovarajuću kalendarsku godinu koji je odobren od strane osnivača; da je članom 3. Uredbe propisano da po donošenju programa za kalendarsku godinu za koju se donosi preduzeće može ukupan iznos sredstava za zarade da obračunava i isplaćuje u skladu sa tim programom; da se članom 7. Uredbe reguliše da ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa Uredbom, izvršiće se umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata zarade; da primenjujući pravila o teretu dokazivanja, Apelacioni sud nalazi da tužilac nije dokazao postojanje razlike zarade do iznosa obračunatog u skladu sa Programom poslovanja tuženog; da se radi o utvrđenju bitne činjenice, jer u protivnom, ako bi ta razlika premašila limit iz Programa, tužiočevo potraživanje bi bilo neosnovano; da je tužilac propustio da dokaže da je njegovo potraživanje u granicama limita Programa poslovanja i da je zbog toga njegovo potraživanje po osnovu minulog rada neosnovano.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Kako je ustavna žalba podneta i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te s obzirom na to da se citirana odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuje od navedene odredbe Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje navedene povrede prava cenio u odnosu na odredbu Ustava.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da s vaka stranka dužna je da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke (član 221. stav 1.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, kao i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca, da se pod radom iste vrednosti podrazumeva se rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, ista radna sposobnost, odgovornost i fizički i intelektualni rad, da su ništavi odluka poslodavca ili sporazum sa zaposlenim koji nisu u skladu sa stavom 2. ovog člana (član 104.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1)-4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.).

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa („Službeni glasnik RS“, br. 25/2000 i 25/02), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da je javno preduzeće ono preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinicalokalne samouprave, kao i da se javno preduzeće osniva i posluje u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuje pravni položaj preduzeća, ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje obavljanje delatnosti od opšteg interesa (član 1. st. 1. i 2.); da se unapređenje rada i razvoja javnog preduzeća zasniva na dugoročnom i srednjoročnom planu rada i razvoja, da za svaku kalendarsku godinu javno preduzeće donosi godišnji program poslovanja, da godišnji program poslovanja iz stava 2. ovog člana posebno prikazuje planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u preduzećima, kriterijume za korišćenje sredstava za pomoć, sportske aktivnosti, propagandu i reprezentaciju, kao i kriterijume za određivanje zarade predsednika upravnog odbora i određivanje naknade za rad predsednika nadzornog odbora i članova upravnog i nadzornog odbora, da na planove i programe iz st. 1. i 2. ovog člana, saglasnost daje osnivač, kao i da Vlada Republike Srbije može do donošenja programa iz stava 2. ovog člana da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (član 22.).

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa („Službeni glasnik RS“, br. 107/05 i 108/05), pored ostalog su izmenjeni čl. 1. do 4. osnovnog Zakona, tako da je njima bilo predviđeno: da je javno preduzeće ono preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da su delatnosti od opšteg interesa, u smislu ovog zakona, delatnosti koje su kao takve određene zakonom u oblasti: proizvodnje, prenosa i distribucije električne energije; proizvodnje i prerade uglja; istraživanja, proizvodnje, prerade, transporta i distribucije nafte i prirodnog i tečnog gasa; prometa nafte i naftnih derivata; železničkog, poštanskog i vazdušnog saobraćaja; telekomunikacija; izdavanja službenog glasila Republike Srbije; informisanja; izdavanja udžbenika; korišćenja, upravljanja, zaštite i unapređivanja dobara od opšteg interesa (vode, putevi, mineralne sirovine, šume, plovne reke, jezera, obale, banje, divljač), kao i komunalne delatnosti, kao da delatnosti u smislu stava 1. ovog člana jesu i delatnosti od strateškog značaja za Republiku, kao i delatnosti neophodne za rad državnih organa i organa jedinice lokalne samouprave, utvrđene zakonom (član 2.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće za obavljanje komunalne delatnosti ili delatnosti od značaja za rad organa jedinice lokalne samouprave može da osnuje jedinica lokalne samouprave, aktom koji donosi skupština jedinice lokalne samouprave, kao i da javno preduzeće može da osnuje i skupština autonomne pokrajine (član 4. st. 3. i 4.).

Izmenjen je i član 22. osnovnog teksta Zakona, tako da se propisuje: da se unapređenje rada i razvoja javnog preduzeća i preduzeća, odnosno zavisnog društva kapitala, čiji je osnivač javno preduzeće, zasniva na dugoročnom i srednjoročnom planu rada i razvoja, da za svaku kalendarsku godinu javno preduzeće i preduzeće, odnosno zavisno društvo kapitala, čiji je osnivač javno preduzeće, donose godišnji program poslovanja (u daljem tekstu: Program) i dostavljaju ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu, da se program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća, da program sadrži, naročito - planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, odnosno zavisnom društvu kapitala, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije za godinu za koju se Program donosi, kriterijume za korišćenje sredstava za pomoć, sportske aktivnosti, propagandu i reprezentaciju, kao i kriterijume za određivanje zarade predsednika upravnog odbora i određivanje naknade za rad predsednika nadzornog odbora i članova upravnog i nadzornog odbora (član 22.). Takođe, istim zakonom su dodati čl. 22a i 22b koji propisuju: da se u javnom preduzeću, odnosno preduzeću ili zavisnom društvu kapitala čiji je osnivač javno preduzeće, u kome Program nije donet do početka kalendarske godine za koju se Program donosi, zarade obračunavaju i isplaćuju na način i pod uslovima utvrđenim programom za prethodnu godinu a cene njihovih proizvoda i usluga ne mogu se povećavati, do donošenja Programa u skladu sa članom 22. ovog zakona (član 22a); da programi javnih preduzeća čiji je osnivač lokalna samouprava, odnosno autonomna pokrajina, kao i preduzeća, odnosno zavisnih društava kapitala, čiji je osnivač to javno preduzeće, a na koje je osnivač javnog preduzeća dao saglasnost, dostavljaju se ministarstvu nadležnom za poslove trgovine, ministarstvu nadležnom za poslove rada, ministarstvu nadležnom za poslove finansija i ministarstvu nadležnom za poslove lokalne samouprave, radi praćenja kretanja cena i zarada, da ako je nadležni organ jedinice lokalne samouprave, odnosno autonomne pokrajine, dao saglasnost na program iz stava 1. ovog člana, a taj program sadrži elemente koji nisu u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju za tu godinu utvrđuje Vlada Republike Srbije, ministar nadležan za poslove finansija može izdati nalog da se privremeno obustavi prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije jedinici lokalne samouprave, odnosno prenos pripadajućeg dela poreza na zarade i poreza na dobit preduzeća autonomnoj pokrajini, do usklađivanja tog programa sa odredbom člana 22. stav 4. ovog zakona, da nalog iz stava 2. ovog člana ministar nadležan za poslove finansija može izdati i ako nadležni organ jedinice lokalne samouprave, odnosno autonomne pokrajine, ne obezbedi da se program iz stava 1. ovog člana, koji je donet u skladu sa članom 22. ovog zakona, izvršava u delu koji se odnosi na isplatu zarada i na cene proizvoda i usluga, da Vlada Republike Srbije bliže će urediti postupak privremene obustave sredstava iz st. 2. i 3. ovog člana, kao i način obaveštavanja i sadržinu obaveštenja o usklađivanju programa iz stava 1. ovog člana sa odredbom člana 22. stav 4. ovog zakona i o izvršavanju tog programa (član 22b).

Na osnovu ovlašćenja iz člana 22. stav 5. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Vlada je donela Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 137/04). Ovom uredbom, koja je takođe bila na snazi u vreme nestanka spornog pravnog odnosa, bilo je propisano da se z arade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata za mesec januar 2005. godine (član 1.). Članom 2. Uredbe propisano je šta čini ukupan iznos sredstava za zarade isplaćen za mesec decembar 2004. godine, a članom 3. da preduzeća do donošenja Programa poslovanja za 2005. godinu obračunavaju i isplaćuju zarade za januar i naredne mesece 2005. godine najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog u članu 2. ove uredbe. Odredbom člana 4. st. 2. i 3. Uredbe bilo je predviđeno da preduzeće čiji je osnivač Republika, ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada može da uveća uz saglasnost Vlade, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast, a da ukupan iznos sredstava iz stava 1. ovog člana preduzeće čiji je osnivač teritorijalna autonomija ili lokalna samouprava može da uveća uz saglasnost osnivača. Članom 9. bilo je predviđeno da preduzeće čiji je osnivač Republika dužno je da, u roku iz stava 1. ovog člana, obrazac dostavi i ministarstvu nadležnom za poslove finansija, ministarstvu nadležnom za poslove rada i ministarstvu nadležnom za odgovarajuću oblast, a preduzeće čiji je osnivač teritorijalna autonomija ili lokalna samouprava i osnivaču, dok je odredbom člana 10. bilo propisano da ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiće se umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata zarada. Članom 11. Uredbe bilo je propisano da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu zarada u skladu sa ovom uredbom, te da ako preduzeće izvrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe, osnivač će preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom, dok je vršenje isplate zarada suprotno odredbama ove uredbe bilo sankcionisano kao privredni prestup (član 13. Uredbe).

Uredbom o načinu i kontroli obračuna i isplata zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 5/06, od 20. januara 2006. godine) je propisano: da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima, odnosno zavisnim društvima kapitala, koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa (u daljem tekstu: Zakon) i ovom uredbom (član 1.); da p reduzeće koje ne donese godišnji program poslovanja (u daljem tekstu: Program) do početka kalendarske godine za koju se Program donosi, do donošenja Programa, u skladu sa Zakonom, obračunava i isplaćuje zarade najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog Programom za prethodnu godinu, odnosno na način i pod uslovima utvrđenim tim programom (član 2); da po donošenju Programa za kalendarsku godinu za koju se donosi, preduzeće može ukupan iznos sredstava za zarade da obračunava i isplaćuje u skladu sa tim programom(član 3.); da ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiće se umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata zarada (član 7.); da danom stupanja na snagu ove uredbe prestaje da važi Uredba o visini zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 137/04); da ova uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjuje se počev od isplata zarada za mesec januar 2006. godine (član 12.).

5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, a naročito navode o povred i prava na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava. Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Dakle, pravilnu primenu materijalnog prava pre svega je nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi i okolnosti konkretnog slučaja , ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je nesporno da, saglasno i ranijim i sada važećim odredbama Zakona o radu, svaki zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, pri čemu se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju svojstvo tuženog imao ne bilo koji poslodavac, već javno preduzeće čiji je osnivač Grad Novi Sad i čije je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada, regulisano prinudnim propisima - Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i uredbama donetim u izvršavanju ovog zakona. Navedene odredbe Zakona i uredbi su ograničavale tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da vrši obračun i isplatu zarada preko iznosa utvrđenog programom. U tom slučaju se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi ustavne žalbe da činjenica da je tuženi javno preduzeće ništa ne menja u njegovom poslovanju, odnosno pravima i dužnostima prema zaposlenima, jer je reč o ugovornom odnosu. Ovo iz razloga što je odredbama člana 22. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslodavca, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu, i to po namenama, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada u istom preduzeću. U pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću, odnos poslodavca i zaposlenog jeste ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Kako od zbira pojedinačnih zarada zavisi ukupna masa iznosa sredstava za zarade, to je Apelacioni sud u Novom Sadu, primenjujući procesno pravilo o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku, izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao postojanje razlike zarade do iznosa obračunatog u skladu sa Programom poslovanja tuženog. Dakle, podnosilac ustavne žalbe je u predmetnom parničnom postupku propustio da dokaže bitnu činjenicu, pa je Apelacioni sud našao da je njegovo potraživanje neosnovano. Ovakav stav Apelacionog suda u Novom Sadu je ustavnopravno prihvatljiv i za Ustavni sud.

Ustavni sud ukazuje da su tačni navodi podnosioca da je Apelacioni sud primenio Uredbu o načinu i kontroli obračuna i isplata zarada u javnim preduzećima, koja je stupila na snagu 28. januara 2006. godine , na ceo period potraživanja (od 1. jula 2005. godine, pa do 31. januara 2008. godine), iz čega jasno proizlazi da je ta uredba primenjena retroaktivno na period pre njenog stupanja na snagu. U takvoj situaciji, Apelacioni sud u Novom Sadu je imao obavezu da primeni Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima na period od 1. jula 2005. godine, pa do 28. januara 2006. godine, kada je stupila na snagu Uredba o načinu i kontroli obračuna i isplata zarada u javnim preduzećima. Međutim, sadržina odredaba koje regulišu visinu i isplatu zarada Uredbe o načinu i kontroli obračuna i isplata zarada u javnim preduzećima, sadržinski je gotovo identična sa sadržinom odredaba Uredbe o visini zarada u javnim preduzećima, uz napomenu da su obe uredbe donete na osnovu ovlašćenja iz člana 22, odnosno člana 22a Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Dakle, kako se sadržine odredaba navedenih uredbi suštinski ne razlikuju, to su i posledice njihove primene na utvrđeno činjenično stanje po podnosioca ustavne žalbe u konačnom ishodu identične – on ne bio mogao imati uspeha u tom delu tužbenog zahteva. Štaviše, Ustavni sud ukazuje da je svoj stav u vezi sa isplatom zarada u javnim preduzećima, odnosno njihovom visinom sa stanovišta primene Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i zaštite prava na pravično suđenje već izrazio u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-1516/2008 od 22. juna 2010. godine).

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud ocenjuje da u konačnom ishodu primena materijalnog prava nije bila na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Kako je o podnosiočevom pravo na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava odlučivano u parničnom postupku u kome mu je bilo obezbeđeno pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da ni navodi o povredi tog prava ne mogu biti osnovani.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 375/12 od 27. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u izreci.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu o razlici u zaradi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti