Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Neefikasnost prvostepenog i drugostepenog suda, uključujući višestruko ukidanje presuda, doprinela je povredi prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3471/2013
19.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić , zamenik predsednika Veća, dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Već a, u postupku po ustavnoj žalbi "S. S. V." iz Vršca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba "S. S. V." i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu P . 1139/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vršcu P. 921/2000), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. "S. S . V ." iz Vršca podneo je, 7. maja 2013. godine, p reko punomoćnika M. M, advokata iz Vršca , Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu P. 1139/11, kao i protiv presude Osnovnog suda u Vršcu P. 1139/11 od 20. juna 2012. godine i presude Višeg suda u Pančevu Gž. 186/13 od 12. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak trajao neprimereno dugo, čak 13 godina, te da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije pasivno legitimisan u predmetnom sporu, budući da je kao tuženi označeno Veće S . s . o . V, koje predstavlja organ upravljanja S . s . V, pa ne može biti stranka u postupku, jer ne poseduje ni poslovnu ni stranačku sposobnost.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da poništi presudu Višeg suda u Pančevu Gž. 186/13 od 12. marta 2013. godine i presudu Osnovnog suda u Vršcu P. 1139/11 od 20. juna 2012. godine i odbije kao neosnovane tužbene zahteva tužilaca, te da ih obaveže da podnosiocu ustavne žalbe naknade parnične troškove i troškove na ime sastava ustavne žalbe, kao i da Odluku objavi u Službenom glasniku Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vršcu P. 1139/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vršcu P. 921/2000 ) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Deset tužilaca je 1. decembra 2000. godine podnelo tužbu protiv tuženog – S. s . S . - Veća S . s . o . V, ovde podnosioca ustavne žalbe, Opštinskom sudu u Vršcu, radi naknade štete na ime manje uplaćene zarade sa pripadajućim doprinosima za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, naknade za regres za godišnji odmor i naknade za topli obrok. Na pripremnom ročištu održanom 29. decembra 2000. godine sud je odredio da se spoje postupci po podnetim tužbama radi jedinstvenog vođenja i odlučivanja i da će se jedinstveni postupak voditi pod brojem P. 921/2000. Do donošenja presude zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu. U sprovedenom dokaznom postupku izvršen je uvid u spise predmeta Privrednog suda u Pančevu St. 175/97, drugu pismenu dokumentaciju, saslušan je svedok i tužioci u svojstvu parnične stranke.

Presudom Opštinskog suda u Vršcu P. 921/2000 od 19. novembra 2002. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca i obavezani tužioci da tuženom naknade parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž. 1609/03 od 10. decembra 2003. godine usvojene su žalbe tužilaca i tuženog zbog odluke o troškovima postupka, ukinuta presuda Opštinskog suda u Vršcu P. 921/2000 od 19. novembra 2002. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se nije mogla ispitati ni pravilnost primene materijalnog prava.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 603/04. Do donošenja sledeće prvostepene presude zakazano je 19 ročišta za glavnu raspravu od kojih dva ročišta nisu održana zbog ostavljanja dodatnog roka za obavljanje veštačenja. U sprovedenom dokaznom postupku ovavljeno je ekonomsko - finansijsko veštačenje i dve dopune tog veštačenja, saslušan je veštak, izvršen uvid parnične spise predmeta tog suda, saslušan veštak i ponovo saslušani tužioci u svojstvu parnične stranke. Na ročištu održanom 20. juna 2005. godine utvrđeno je povlačenje tužbe od strane tužioca L. Z. iz Vršca.

Presudom Opštinskog suda u Vršcu P. 603/04 od 25. novembra 2008. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca i obavezan tuženi da tužiocima na ime naknade štete isplati određene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom i da im naknadi parnične troškove.

Rešenjem Višeg suda u Pančevu Gž. 377/10 od 7. decembra 2010. godine vraćeni su spisi predmeta P. 603/04 Osnovnom sudu u Vršcu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine prešla nadležnost za odlučivanje, radi donošenja dopunske presude.

Rešenjem Osnovnog suda u Vršcu P. 603/04 od 15. avgusta 2011. godine ispravljena je presuda Opštinskog suda u Vršcu P. 603/04 od 25. novembra 2008. godine.

Rešenjem Višeg suda u Pančevu Gž. 1424/11 od 21. decembra 2011. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Vršcu P. 603/04 od 25. novembra 2008. godine, ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Vršcu P. 603/04 od 15. avgusta 2011. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog bitne povrede pravila postupka, odnosno zato što je izreka presude protivurečna sa razlozima presude.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 1139/11. Do donošenja presude je zakazano četiri ročišta, od kojih jedno nije održano zbog uručivanja podneska od strane punomoćnika tuženog suprotnoj strani na samom ročištu.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vršcu P. 1139/11 od 20. juna 2012. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca i obavezan tuženi da im na ime naknade štete isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom i da im naknadi parnične troškove.

Osporenom presudom Višeg suda u Pančevu Gž. 186/13 od 12. marta 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Vršcu P. 1139/11 (2000) od 20. juna 2012. godine.

U obrazloženju drugostepene presude, u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja navedeno je: da su tužioci nekadašnji radnici DD „U." iz Vršca kojima je prestao radni odnos zbog otvaranja stečajnog postupka nad navedenim preduzećem rešenjem Privrednog suda u Pančevu St. 175/97 od 16. juna 1997. godine; da je radi obezbeđivanja besplatne pravne zaštite prava radnika DD „U." iz Vršca tuženi angažovao diplomiranog pravnika S. H, kao radnika stručne službe tuženog, kome su tužioci juna meseca 1997. godine potpisali punomoćja da ih zastupa bez ograničenja pred svim sudovima i državnim organima u sporovima protiv DD „U ." iz Vršca; da je S. H, kao njiho v punomoćnik, između ostalog bio u obavezi da sačini pismene prijave potraživanja koje se odnose na manje isplaćenu zaradu sa pripadajućim doprinosima za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, naknadu za regres za godišnji odmor i naknadu za topli obrok; da je poslednji dan roka za podnošenje prijava potraživanja bio je 1. septembar 1997. godine, ali su prijave podnete preporučenom pošiljkom 3. septembra 1997. godine zbog čega su, kao neblagovremene, odbačene rešenjem Privrednog suda u Pančevu St. 175/97 od 5. septembra 1997. godine, koje rešenje je rešenjem Višeg Privrednog suda u Beogradu Pž. 10265/97 od 3. februara 1998. godine potvrđeno u delu koji se odnosi na potraživanja poverilaca preko zajemčenih zarada, a ukinuto u delu koji se odnosi na zajemčene zarade; da im je garantovana zarada isplaćena u stečajnom postupku; da je tuženi 12. aprila l991. godine doneo Odluku o organizovanju službe pravne pomoći kojom je predviđeno da isti pruža besplatnu radno-pravnu zaštitu i stručnu pravnu pomoć članovima S. s . V, koja nije menjana niti su tužioci opozvali punomoćja koja su dali sindikatu da ih zastupa u postupku stečaja; da je Odlukom od 23. decembra 1997. godine Veće S. s . V . odlučilo o transformaciji S. s . o . V, B . C, A. i P . u S . s . V . i na osnovu te odluke izvršena je promena naziva sindikata u Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja od 12. novembra 1998. godine.

Dalje, u obrazloženju je navedeno: da je na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, i to odredbu člana 170. Zakona o obligacionim odnosima kada je obavezao tuženog da tužiocima nadoknadi štetu koja se ogleda u manje isplaćenoj zaradi sa pripadajućim doprinosima, naknadi za topli obrok i regresa za godišnji odmor, jer je ta šteta nastala krivicom lica kojeg je tuženi angažovao za pružanje besplatne pravne pomoći članovima S. s . V , S. H, koji je neblagovremeno u ime tužilaca podneo prijave potraživanja u stečajnom postupku koji se vodio protiv DD „U." Vršac, čiji su oni bili radnici, a na koji način su tužioci onemogućeni da svoje potraživanje naplate u stečajnom postupku.

U pogledu ostalih žalbenih navoda, istaknuto je: da se neosnovano žalbom tuženog ukazuje da je sud učinio bitnu povredu postupka jer nije odlučio o prigovoru nedostatka pasivne legitimacije, budući da se o ovom prigovoru, kao prigovoru materijalno pravne prirode ne odlučuje izrekom presude, već se razlozima presude odlučuje, kao što je to učinjeno u konkretnom slučaju, iz kojih razloga je tužbeni zahtev prema tuženom osnovan, pa samim tim prigovor nedostatka pasivne legitimacije neosnovan; da činjenica da su tužioci tek na ročištu za glavnu raspravu od 25. novembra 2008. godine tačno označili tuženog kao S. s. V . koji je kao takav upisan u Registru sindikalnih organizacija pri Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja, ne dovodi u pitanje pravilnost pasivne legitimacije, jep je u pitanju preciziranje naziva tuženog, a ne označavanje novog tuženog; da je ovakvo preciziranje naziva tuženog prvostepeni sud prihvatio činjenicom da je nastavio da raspravlja o tužbi tužilaca; da se takođe neosnovano žalbom ukazuje da su tužioci propustili da po okončanju stečajnog postupka pokušaju pred Privrednim sudom u Pančevu da namire svoje potraživanje iz imovine stečajnog dužnika koja je ostala u stečajnoj masi, jer uzimajući u obzir izdata punonoćja od strane tužilaca, za koja je sud utvrdio da nisu bila opozvana, kao i Odluku o organizovanju službe pravne pomoći od 12. aprila 1991. godine, koja od dana donošenja nije menjana, to nije bila obaveza tužilaca, nego upravo tuženog.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 10. aprila 2013. godine dostavljen punomoćniku tuženog, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom rok u, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 1. decembra 2000. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vršcu, i da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Pančevu Gž. 186/13 od 12. marta 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko 12 godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podno šenja tužbe 1. decembra 2000. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka od preko 12 godina, samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, iako je u sprovedenom postupku obavljeno ekonomsko - finansijsko veštačenje i dve dopune tog veštačenja, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud nije postupao efikasno i delotvorno. Tako je drugu prvostepenu presudu u ponovnom postupku P. 603/04 od 25. novembra 2008. godine doneo nakon skoro punih pet godina od ukidanja prethodne. Pri tome, navedenom presudom nije odlučeno u celini o tužbenim zahtevima, pa je Okružni sud u Pančevu vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi donošenja dopunske presude. Međutim, prvostepeni sud je tek nakon više od dve godine rešenjem P. 603/04 od 15. avgusta 2011. godine "ispravio" presudu Opštinskog suda u Vršcu P. 603/04 od 25. novembra 2008. godine. Nakon toga, rešenjem Višeg suda u Pančevu Gž. 1424/11 od 21. decembra 2011. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Vršcu P. 603/04 od 25. novembra 2008. godine, "ispravljena" rešenjem Osnovnog suda u Vršcu P. 603/04 od 15. avgusta 2011. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog bitne povrede pravila postupka, odnosno zato što je izreka presude protivurečna sa razlozima presude. Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i drugostepeni sud, jer je dva puta ukidao prvostepene presude, a nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi, imao legitiman interes da se predmetna parnica, koja je protiv njega vođena, okonča u razumnom roku, kao i da svojim ponašanjem nije uticao na dužinu trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu P. 1139/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vršcu P. 921/2000).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke, i istovremeno našao da je samo usvajanje ustavne žalbe dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da podnosilac nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljene povrede Ustavom zajemčenog prava.

6. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnosilac dužan da nadoknadi suprotnoj strani, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete, ukoliko je takav zahtev postavljen, a koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice obaveze naknade troškova postupka suprotnoj strani zbog gubitka spora, podnosilac bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka koje je podnosilac obavezan da plati, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Višeg suda u Pančevu Gž. 186/13 od 12. marta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioce ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku, po žalbi protiv prvostepene presude i ocenio da je Viši sud u Pančevu u osporenoj presudi Gž. 186/13 od 12. marta 2013. godine dao detaljne, jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je žalbu tuženog odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Vršc u P. 1139/11 (2000) od 20. juna 201 2. godine. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u pogledu osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, odnosno pasivne legitimacije na strani tuženog, a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode tužioca i izneo stavove koje Ustavni sud ocenjuje kao razumljive i nearbitrarne.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, kao i postavljeni zahtev, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost osporenog akta.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija (različita) odluka od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake sudske zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je nadležni drugostepeni sud u konkretnom sudskom postupku detaljno ispitao presudu kojom podnosilac nije bio zadovoljan i protiv koje je izjavio žalbu, zbog čega tvrdnja da je podnosiocu povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo takođe nije prihvatljiva.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi , Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, i u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti