Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu Borislave Kocić i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu nematerijalne štete. Postupak, koji je trajao osam godina, okončan je utvrđenjem povrede prava i dosuđivanjem naknade podnositeljki.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borislave Kocić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Borislave Kocić i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno o dredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 652/12, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borislava Kocić iz Novog Sada je podnela, 30. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Bogdana Bjelice, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 652/12 i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 10162/12 od 21. marta 2013. godine, zbog povrede načela zaštite ljud skih i manjinskih prava i sloboda utvrđenog članom 22. stav 1. Ustava i povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakla: da je podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu, 3. marta 2005. godine protiv tužene turističke agencije i društva za osiguranje radi naknade nematerijalne štete, koja je posledica nezgode koja se dogodila 12. septembra 2004. godine na letovanju u Egiptu organizovanom od strane prvotuženog; da je u toj nezgodi pretrpela teške telesne povrede u vidu periferne amputacije vrha levog kažiprsta; da je parnični postupak trajao punih osam godina; da usled nedelotvornog postupanja nadležnog suda, postupak nije okončan u okviru razumnog roka, iako u konkretnom slučaju nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan postupak; da ona nije ni na koji način doprinela dužini trajanja postupka; da činjenično stanje u toku postupka nije pravilno utvrđeno; da sudovi neopravdano prihvataju kao dokaz „ potvrdu" prvotuženog ( koju sam izdaje) o ovlašćenim vodičima za tu sezonu na teritoriji Egipta, a koja je zapravo samo običan spisak imena ( koja mogu biti sasvim proizvoljna); da je na predmetnom letovanju pretrpela teške telesne povrede, kao i da još uvek trpi bolove, a da je nakon osam godina njen zahtev nepravedno odbijen i da sudovi nisu cenili sve izvedene dokaze, te da je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 652/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 3. marta 2005. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih „Jolly travel“, Beograd i „Delta osiguranja“ AD, Beograd , radi naknade nematerijalne štete.

Odlučujući o prigovorima mesne nenadležnosti Opštinski sud u Novom Sadu se rešenjem P. 1420/05 od 26. septembra 2005. godine oglasio mesno nenadležnim za suđenje u ovoj pravnoj stvari i spise predmeta je po pravnosnažnosti rešenja dostavio Prvom opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Odlučujući o žalbi tužilje Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5221/05 od 2. februara 2006. godine odbio žalbu i potvrdio rešenje prvostepenog suda.

Povodom prigovora mesne nadležnosti prvotuženog od 11. aprila 2006. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 2542/06 od 19. aprila 2006. godine oglasio mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Trećem opštinskom sudu u Beogradu.

Pripremno ročište zakazano za 10. oktobar 2006. godine održano je pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, a potom je održano osam ročišta, na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke i svedoka, kao i suočenje tužilje i svedoka, a nije održano pet ročišta (jedno na predlog punomoćnika tužilje radi predlaganja novih dokaza, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije i dva zbog nepostojanja procesnih pretpostavki). Nakon reforme sudstva, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i do prekida parničnog postupka je održano jedno ročište na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka medicinske struke, dok dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16993/10 od 8. marta 2011. godine je prekinut postupak u odnosu na prvotuženog „Jolly travel“ DOO, Beograd zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka, s tim da će se postupak nastaviti kad stečajni upravnik preuzme postupak ili kada ga sud na predlog protivne strane pozove da to učini, dok je tužba u odnosu na drugotuženog „ Delta osiguranje“ AD, Beograd , povučena.

Punomoćnik tužilje je podneskom od 11. avgusta 2011. godine predložio nastavak postupka, a tek podneskom od 22. septembra 2011. godine je dostavio zaključak o osporenom potraživanju Privrednog suda u Beogradu St. 4906/10 od 10. juna 2011. godine.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16993/10 od 30. septembra 2011. godine je nastavljen postupak prekinut rešenjem istog suda od 8. marta 2011. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu se rešenjem P. 24690/11 od 18. novembra 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovom predmetu i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta je dostavio Privrednom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Nakon dva održana ročišta, Privredni sud u Beogradu je presudom P. 652/12 od 19. septembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi potraživanje prema prvotuženom na ime naknade nematerijalne štete u iznosu od 680.000,00 dinra, i to: iznosa od 2000.000,00 dinara za pretpljeni strah , iznosa od 180.000,00 dinara za pretrpljene bolove, iznos a od 200.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i iznos a od 100.000,00 dinara na ime naruženosti ; stavom drugim izreke je konstatovano da je tužba tužilje u odnosu na drugotuženog povučena, a stavom trećim izreke je obavezana tužilja da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva naknada nematerijalne štete zbog povređivanja koje se dogodilo prilikom putovanja u Egipat, koje je bilo organizovano od strane prvotuženog ; da joj je potraživanje u iznosu od 680.000,00 dinara zaključkom stečajnog suda osporeno u stečajnom postupku nad prvotuženim; da je do povređivanja došlo na ronilačkom izletu, za koji je tužilja tvrdila da je bio organizovan od strane prvotuženog; da je prema prijavi za putovanje broj 40394 od 9. avgusta 2004. godine učesnik putovanja bila i tužilja po aranžman u „ Jolly Egipat Hurgada" koji se odnosio na period od 9. do 20. septembra 2004. godine i u istoj su detaljno navedene usluge, troškovi i cena istih, kao i da je tužilja potpisala prijavu čime je potvrdila da je upoznata sa programom i uslovima putovanja prvotuženog; da je prijava potpisana i overena pečatom od strane TA „Magelan", kao subagenta; da su priznanice o izvršenom plaćanju izdate su od strane TA „Magelan", a na ime aranžmana ,,Jolly Egipat Hurgada" za navedni period; da tužilja svoj tužbeni zahtev zasniva na činjeničnim navodima da je u toku putovanja dok se nalazila u Egiptu, platila izlet licu po imenu Mira za koje je ona smatrala da je to bio vodič prvotuženog, te da je na tom izletu (ronilačkom izletu) došlo do njenog povređivanja i da je za to odgovoran ovde prvotuženi kao organizator putovanja. U toku postupka je iz potvrde prvotuženog od 30. septembra 2009. godine utvrđ eno da su na poslovima turističkog vodiča u periodu od 1. januara 2004. do 1. januara 2005. godine, na teritoriji Egipta, bili angažovani Kovačević Radmila, Drašković Sanja i Tomić Vojka, te da ni jedno drugo lice nije bilo angažovano niti je obavljalo poslove turističkog vodiča ili saradnika na organizaciji izleta. Iz sadržine dopisa TA „Magelan" od 12. oktobra 2009. godine i ugovora o putovanju proizlazi da je tužilja uplatila samo aranžman sa avio prevozom i smeštajem, doplatu za 1/1 sobu, aerodromske takse, osiguranje bez ikakvih fakultativnih izleta, te da u cenu aranžmana nisu uračunati fakultativni izleti koji se plaćaju na licu mesta predstavniku agencije. Prvostepeni sud je našao da tužilja nije dokazala odlučnu činjenicu, odnosno da je sporni fakultativni ronilački izlet organizovan od strane prvotuženog, jer isti nije obuhvaćen cenom aranžmana, niti je u toku postupka eventualno dostavila priznanicu ili potvrdu na okolnost plaćenog izleta iz kog bi se moglo utvrdili preko koje organizacije je izlet organizovan. Prema nalaženju prvostepenog suda , tužilja nije dokazala postojanje uzročno -posledične veze između radnje i propusta prvotuženog i štetne posledice koja je nastupila kod nje, te je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Odlučujući o žalbi tužilje, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 10161/12 od 21. marta 2013. godine potvrdio prvostepenu presudu u stavovima prvom i trećem izreke. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je pravilno prvostepeni sud, primenom pravila o teretu dokazivanja, zaključio da predmetni fakultativni izlet nije organizovan od strane prvotuženog, te da u prilog toj činjenici ide i sam iskaz tužilje koja je u toku postupka izjavila da ni sama ne zna ime vodiča kome je uplatila fakultativni izlet za ronjenje u iznosu od 50 EUR-a, da nema priznanicu koju je po njenim navodima dobila, ali da je sada ne poseduje ; da u situaciji kada je tužilja tvrdila da je izvesna Mira bila vodič tužioca, a prvotuženi osporavajući tu činjenicu dostavio spisak lica koji su bili ovlašćeni turistički vodiči prvotuženog za 2004. godinu u Egiptu, na kojim se ne nalazi ime tzv. Mire, teret dokazivanja činjenice da je lice kome je tužilja platila fakultativni izlet bilo ovlašćeni turistički vodič prvotuženog, je bio na tužilji; da kako tužilja u prilog toj činjenici nije dostavila, niti predložila izvođenje do kaza, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da ista nije dokazala da je predmetni fakultativni izlet bio u organizaciji prvotuženog i da je za njeno povređivanje odgovoran prvotuženi. Drugostepeni sud je našao da je pravilan zaključak prvostepenog suda da ovde prvotuženi nije bio učesnik materijalno-pravnog odnosa zbog koga je nastao predmetni spor, te da ne može biti odgovoran za nastalu štetu, s obzirom na to da tužilja u smislu čl. 154 . i 155. u vezi sa čl anom 200. Zakona o obligacionim odnosima, u toku trajanja prvostepenog postupka, priloženim i predloženim dokazima, to nije dokazala. Ovaj sud nalazi da pored napred iznetog, a u prilog pravilnosti prvostepene odluke, govori iskaz saslušanog svedoka , te nalazi da navedeni iskaz upućuje na zaključak da je doprinos tužilje njenom povređivanju očigledan, te da tužilja nije imala pravilnu procenu u vezi sa njenom psihičkom spremnošću za ronjenje.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.) i da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba u ovom parničnom postupk u po dneta 3. marta 2005. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 10161/12 od 21. marta 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao osam godina, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi naknade nematerijalne štete zbog povrede tužilje nastale na letovanju koje je bilo u organizaciji prvotuženog. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju radi utvrđivanja činjeničnog stanja prvostepeni sud sproveo relativno složen dokazni postupak, saslušanje tužilje, svedoka, suočenje tužilje i svedoka i medicinsko veštačenje, što je nužno dovelo do dužeg trajanja postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljka, kao tužilja i njen punomoćnik neznatno doprineli dužini trajanja parničnog postupka, s obzirom na to da jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika tužilje radi predlaganja novih dokaza.

Osnovni razlog trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvnorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud je utvrdio da je nakon odluke o mesnoj nenadležnosti Opštinskog suda u Novom Sadu i dostavljanja spisa predmeta Prvom opštinskom sudu u Beogradu, koji se povodom prigovora prvotuženog oglasio mesno nenadležnim i spis predmeta dostavio Trećem opštinskom sudu u Beogradu, na dalju nadležnost, pripremno ročište u ovoj parnici održano nakon jedne godine i sedam meseci od podnošenja tužbe. Postupak pred Prvim osnovnim sudom je prekinut usled otvaranja stečajnog postupka nad prvotuženim. Polazeći od toga da za vreme trajanja prekida postupka prvostepeni sud nije mogao preduzimati nikakve radnje, to se navedeni period neaktivnosti ne može staviti na teret parničnom sudu. Postupak je nastavljen nakon šest meseci, a potom je po atrakciji nadležnosti ponovo spis predmeta morao biti ustupljen stvarno i mesno nadležnom Privrednom sudu, te je protekom jedne godine od dostavljanja spisa predmeta doneta prva presuda koja je u postupku po žalbi tužilje nakon šest meseci potvrđena.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o istasknutoj povredi prava na pravično suđenje osporenom presudom, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo izloženo stanovište u osporenoj presudi, jer tužilja u prilog činjenici da je lice kome je platila fakultativni izlet bilo ovlašćeni turistički vodič prvotuženog, nije dostavila , niti predložila izvođenje do kaza, odnosno nije dokazala da je predmetni fakultativni izlet bio u organizaciji prvotuženog i da je za njeno povređivanje odgovoran prvotuženi. Ustavni sud posebno nalazi da je drugostepeni sud u obrazloženju osporen e presude dao ustavnopravno prihvatljiv razlog da s obzirom na to da prvotuženi nije bio učesnik materijalno-pravnog odnosa zbog koga je nastao predmetni spor, to ne može biti odgovoran za nastalu štetu , jer tužilja, priloženim i predloženim dokazima, to nije dokazala .

Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u obrazloženju osporen e presude na ustavnopravno prihvatljiv način ocenio i sve druge žalbene navode podnosioca koji su ponovljeni i u ustavnoj žalbi, te da podnosilac stoga nije potkrepio svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda načela iz čl ana 22. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu nematerijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti