Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o doživotnom izdržavanju

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne presude kojom je odbijen zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju. Nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka, jer se žalbom osporava utvrđeno činjenično stanje i primena prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3474/2010
02.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jelice Ranđelović iz Niša na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Jelice Ranđelović izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1709/10 od 15. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelica Ranđelović iz Niša, izjavila je 22. jula 2010. godine, preko punomoćnika, Jasmine Spasić, advokata iz Vlasotinca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1709/10 od 15. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu garantovanih članom 32. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz razloga što drugostepeni sud nije u potpunosti cenio sve izvedene dokaze u prvostepenom postupku, a koji ukazuju da je svrha i cilj zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju izigrana, a potom je i pogrešnom primenom materijalnog prava doneo jednu nepravilnu i nezakonitu odluku odbivši žalbu tužilje u celosti, a napadnutu prvostepenu presudu potvrdivši u celini. Na taj način je podnositeljki povređeno i pravo na imovinu, jer je jedan deo nepokretne imovine koji bi po redovnom toku stvari trebalo da se raspravi kao zaostavština iza pokojnog oca, izuzet iz režima nasleđivanja na osnovu zakona.

Podnositeljka od Ustavnog suda zahteva da osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu ukine i predmet vrati na ponovno suđenje u kome će se postupak sprovesti "profesionalno i po pravilima struke, ceneći sve dokaze izvedene u toku prvostepenog postupka i uvažavajući zahteve obe strane učesnice u postupku".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz žalbu priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1709/10 od 15. juna 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i potvrđena presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 362/07 od 6. avgusta 2008. godine.

Prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje pravne nevažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju III R. 1037/00 od 6. oktobra 2000. godine, zaključenog između tuženog, brata tužilje, kao davaoca doživotnog izdržavanja i oca stranaka u sporu, sada pokojnog Milete Anđelkovića iz Leskovca, kao primaoca doživotnog izdržavanja. Opštinski sud u Leskovcu je utvrdio da se spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju, sada pokojni otac stranaka u sporu, kao primalac izdržavanja, obavezao da preda deo svoje imovine svom sinu, ovde tuženom, a zauzvrat se njegov sin kao davalac izdržavanja obavezao da svoga oca doživotno izdržava (što je podrazumevalo obezbeđenje sredstava za izdržavanje, ishranu, obuvanje, održavanje higijene u prostoru u kome živi, te lečenje i nabavku lekova, a u slučaju smrti sahranu u Nišu i podušja), dok je svoju drugu imovinu otac poklonio svojoj ćerki, ovde tužilji. Tužilja je tražila poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju iz razloga što je, prema njenim navodima, očeva penzija bila mnogo veća od tuženikove plate, što je higijenu ocu obavljala očeva tadašnja vanbračna supruga, a od trenutka očevog prelaska u stan tuženika to nastavila da čini tuženikova supruga, dok je lekove po potrebi nabavljala tužilja, kao i da je tužilja zajedno sa svojim bratom, davaocem izdržavanja, učestvovala u troškovima sahrane nakon očeve smrti. Prvostepeni sud je utvrdio da ove činjenice nisu bile od uticaja na punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju, te presudom odbio tužbeni zahtev tužilje.

Tužilja je ovu presudu pobijala zbog nepotpuno i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, navodeći da primalac izdržavanja nije imao nikakve potrebe za izdržavanjem pošto je bio vitalan i imao visoke prihode kao penzioner, a uz to je bio i u vanbračnoj zajednici, pa je ovakvim ugovorom izigran cilj instituta ugovaranja doživotnog izdržavanja, a to je osujećenje njenih prava na nužni deo nasleđa.

Apelacioni sud je cenio ove navode, te zaključio da nisu osnovani, jer za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju u konkretnom slučaju, prema nalaženju drugostepenog suda, nisu bili ispunjeni zakonski uslovi. Iz odredaba člana 195. stav 1, člana 196. stav 1. i člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03), koji je važio u vreme sačinjavanja spornog ugovora, proizilazilo je da ugovor mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od sudije koji je dužan da ga pre overe pročita i upozori primaoca izdržavanja na njegove posledice ili bi u suprotnom bio ništav. Apelacioni sud je ocenio da se sadržina ugovora ne mora uvek sastojati u davanju sredstava za izdržavanje, već je moguće da to bude i pružanje nege, čuvanje i pripremanje hrane, snabdevanje namirnicama, lekovima i održavanje higijene primaoca izdržavanja, te činjenica da je u konkretnom slučaju primalac izdržavanja imao veće prihode od prihoda davaoca izdržavanja nije bila od uticaja na punovažnost ugovora. Drugostepeni sud je našao i da su stranke, kao što su slobodno zaključile ugovor, mogle i da iz ugovora istupe, te da se ugovor mogao raskinuti i nakon početka njegovog izvršenja, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj, te je na osnovu svega nevedenog žalbu tužilje odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu prvostepenog suda.

4. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povreda Ustavom zajemčenih prava podnositeljke ustavne žalbe koja su u ustavnoj žalbi označena. Naime, Apelacioni sud u Nišu je u osporenoj odluci naveo razloge zbog kojih je smatrao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, te cenio žalbene navode tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i našao da nisu osnovani, dok podnositeljka nije navela razloge koji bi ukazivali na to da je osporena odluka doneta proizvoljnim ili pogrešnim tumačenjem i primenom materijalnog prava, te da ne ispunjava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava. U odsustvu valjanih razloga iz kojih bi proizilazilo da su u parničnom postupku povređene ustavne garancije pravičnog suđenja, Ustavni sud ne može preispitivati ocenu redovnih sudova o tome da li je tuženi izvršavao ugovornu obavezu iz ugovora o doživotnom izdržavanju.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da odlučujući o podnetoj ustavnoj žalbi postupa kao instancioni sud u odnosu na redovne sudove i da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrđuje povrede Ustavom zajemčenih prava i ispituje da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, kao i da li je osporenim pojedinačnim aktom podnositeljki ustavne žalbe uskraćeno koje drugo ustavno pravo. U vezi s tim, Ustavni sud je konstatovao da u konkretnoj ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom podnositeljke da su joj osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o doživotnom izdržavanju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti