Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog manje isplaćene plate

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presuda kojima je odbijen zahtev civilnog lica u vojsci za naknadu štete zbog manje isplaćene plate. Sud potvrđuje stav da se visina plate utvrđuje upravnim aktom, a zakonitost osporava u upravnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bratislava Gligorijevića iz sela Strojkovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bratislava Gligorijevića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P1. 710/10 od 5. marta 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1. 1885/10 od 15. juna 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bratislava Gligorijevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku iz člana 32. stav 1. Ustava, koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 710/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bratislav Gligorijević iz sela Strojkovac podneo je 23. jula 201 0. godine, preko punomoćnika Ljiljane Petrović, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P1. 710/10 od 5. marta 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1885/10 od 15. juna 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo , kao i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčen ih odredb ama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 710/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenim presudama odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete zbog manje isplaćene plate u periodu od 1. maja 2002. godine do 31. maja 200 5. godine; da su sudovi potpuno ignorisali izvedeni dokaz finansijskim veštačenjem; da je podnosilac kao civilno lice zaključio sa tuženim, svojim poslodavcem - Vojskom Jugoslavije ugovor o prijemu u Vojsku; da mu je plata određena na osnovu koeficijenta za njegovo radno mest o; da je u Saveznom budžetu bilo dovoljno sredstava, ali da ta sredstva nisu bila pravilno raspoređivana, odnosno da su završavala na drugim računima; da je pogrešan stav sudova da je podnosilac morao da vodi upravni postupak, a nakon toga, eventualno i upravni spor; da podnosilac smatra da nije bio obavezan da naknadi parnične troškove tuženom, jer je tuženog zastupala Direkcija za imovinskopravne poslove, a ne Republičko javno pravobranilaštvo; da je Opštinski sud u Leskovcu u jednom drugom postupku, odbio da prizna pravo na naknadu parničnih troškova Direkciji za imovinskopravne poslove, smatrajući da za to nema zakonskih uslova, iz čega podnosilac izvodi zaključak da su sudovi u ist oj pravnoj i činjeničnoj situaciji različito postupali (u prilog tvrdnji o različitom postupanju sudova podnosilac ustavne žalbe dostavio kopiju pravnosnažne prvostepene presude Opštinskog suda u Leskovcu P1. 208/09 od 2. oktobra 2009. godine); da podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, zbog toga što je postupak započeo podnošenjem tužbe 6. maja 2010. godine, a pravnosnažno okončan 15. juna 2010. godine .



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporen e presud e i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 710/10 od 5. marta 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane Vojna Pošta 4445 Leskovac, da tužiocu, na ime razlike u zaradi za period od 1. maja 2002. godine do 31. maja 2005. godine , isplati iznose bliže označene u izreci, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke ove presude obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 12.000 dinara.

Protiv navedene presude žalbu je izjavio tužilac, pobijajući je zbog bitne povrede odredba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1885/10 od 15. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1. 710/10 od 5. marta 2010. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje i na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo; da se žalbom ne dovodi u pitanje pravilnost prvostepene odluke; da tužilac, pre svega , ističe da je nalaz veštaka finansijske struke glavni dokaz da je tužiocu isplaćena manja zarada od one koja mu po zakonu pripada, ali da su ti navodi tužioca neosnovani; da Zakon o Vojsci u članu 152. propisuje da starešina jedinice, odnosno ustanova koju on odredi , pored ostalog , rešava o prijemu u službu, postavljenju, određivanju plate, prestanku službe u vojsci i drugim odnosima u službi civilnih lica u vojsci; da je član om 156. istog Zakona propisana nadležnost organa za rešavanje u ovim upravnim stvarima u prvom i drugom stepenu, po pravilima upravnog postupka; da pravo na pokretanje upravnog spora protiv konačne odluke u ovim stvarima nije isključeno; da je odredbom člana 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima propisano da se plata profesionalnom vojniku, odnosno civilnom licu u Vojsci, osim vojnog dodatka , utvrđuje na osnovu naredbe , odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko , odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku; da se vojni dodatak, poseban deo plate, posebne i druge naknade, nagrade, otpremnine i druga novčana primanja iz Uredbe isplaćuju na osnovu rešenja koja po službenoj dužnosti donosi nadležni starešina; da naredbu, odnosno rešenje donosi starešina, tj. državni organ , rešavajući o pravu profesionalnog vojnika u upravnoj stvari, utvrđujući na taj način , pored ostalog , i pravo na platu , kao i obim u tog prava, odnosno visin i plate i takav akt ima svojstvo upravnog akta; da ocenu njegove zakonitosti, pa i kontrolu pravilne primene odredaba pozitivnih propisa na kojima se u ovom sporu zasniva zahtev vrše nadležni organi koji određuju plate zaposlenih i nadležni sud, povodom pravnih sredstava podnetih protiv tih pojedinačnih akata u skladu sa zakonom; da konačna i pravnosnažna odluka nadležnog organa o visini plate profesionalnog pripadnika V ojske Jugoslavije predstavlja osnov za njenu isplatu od države, kada se između ovih subjekata uspostavlja obligaciono-pravni odnos, odnosno dužničko -poverilački odnos; da su pojedinačni akti kojima su određene plate profesionalnih pripadnika Vojske upravni akti, doneti po pravilima upravnog postupka čija se pravilnost i zakonitost ocenjuje u upravnom sporu pred nadležnim sudom, te da iz toga proizilazi da je obezbeđena zaštita prava profesionalnih pripadnika Vojske u upravnom postupku i kroz sudsku kontrolu u upravnom sporu; da, međutim, ako nadležni organ bez zakonom propisanog razloga uskraćuje isplatu plate u celini ili delimično ili pak vrši selekciju izvršenja obaveza po izvršnim rešenjima ili na drugi način nepravilno ili nezakonito postupa, redovni sud je u parnici radi naknade štete stvarno nadležan za presuđenje ovih sporova , s obzirom na to da je kao osnov odgovornosti tužene države naveden nezakonit i nepravilan rad njenih organa u smislu člana 172. stav 1. 3akona o obligacionim odnosima; da iz svega navedeno g nesumnjivo proizilazi da je tužbeni zahtev za naknadu štete neosnovan, jer tužiocu nije doneto izvršno rešenje po kome tužena u celini ili delimično nije postupila , odnosno bez zakonom propisanog razloga uskraćivala isplatu plate; da je iz navedenih razloga neosnovan i žalbeni navod kojim se ukazuje na objektivnu odgovornost tužene, jer se visina plate profesionalnih pripadnika Vojske Jugoslavije utvrđuje pojedinačnim upravnim aktom; da se zakonitost tih upravnih akata i pravilnost obračuna visine plate ocenjuje u upravnom postupku pred nadležnim organom i u upravnom sporu; da je s obzirom na ishod spora saglasno čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, pravilna odluka prvostepenog suda o troškovima postupka; da su neosnovani žalbeni navodima u kojima tužilac ističe da tužena nema pravo na naknadu troškova parničnog postupka; da tuženu zastupa R epubličko javno pravobranilaštvo, koje je to ovlašćenje prenelo Direkciji za imovinskopravne poslove, a odredba čl ana 158. Z akona o parničnom postupku predviđa da se odredbe o troškovima primenjuju i na stranke koje zastupa javno pravobranilaštvo, u kom slučaju troškovi postupka obuhvataju i iznos koji bi se stranci priznao na ime nagrade advokatu.



4. Odredbama Ustava, na čije s e povrede ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), merodavnog za konkretan spor, bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto-zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto-zarada iz ovog stava, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 70%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira, da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (član 75.); da Savezna vlada propisuje, između ostalog, platu po činu, platu po činu i dužnosti, položajnu platu, vojni dodatak, posebni deo plate, rokove za isplatu i najnižu položajnu grupu za čin (član 87.); da starešina jedinice, odnosno ustanova koju on odredi, pored ostalog, rešava o prijemu u službu, postavljenju, određivanju plate, prestanku službe u vojsci i drugim odnosima u službi civilnih lica u vojsci (član 152.) . Odredbom člana 156. Zakona je propisana nadležnost organa za rešavanje u ovim upravnim stvarima u prvom i drugom stepenu, po pravilima upravnog postupka . Ustavni sud ukazuje da pravo na pokretanje upravnog spora protiv konačne odluke u tim upravnim postupcima nije isključeno odredbama tog Zakona .

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02), takođe merodavnom za konkretan spor, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska), da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (član 149. stav 1.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, a ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 150.); da se odredbe o troškovima primenjuju i na stranke koje zastupa javno pravobranilaštvo, da u tom slučaju troškovi postupka obuhvataju i iznos koji bi se stranci priznao na ime nagrade advokatu (član 158.).



5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu materijalne štete odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o parničnom postupku utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presu da. Iz navedenih razloga osporenim presudama, po shvatanju Ustavnog suda, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku pravnu zaštitu. Stoga su navodi podnosioca ustavne žalbe o „ignorisanju nalaza i mišljenja veštaka“ i o tome „gde su završavala sredstava iz budžeta za plate zaposlenih u Vojsci Jugoslavije“ izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni procesnog i materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava.

Po oceni Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata vršena u skladu sa pravosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima . Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu, odnosno na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-498/2008 od 10. februara 2010. godine) .

Ustavni sud smatra da su osporen e presud e valjano i detaljno obrazložene, da je odgovoreno na bitne zahteve podnosioca u svemu, pa tako i u delu koji se odnosi na odluku o troškov ima parničnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da zastupničku funkciju u pogledu zaštite imovine koju koristi, kojom raspolaže i upravlja Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije obavlja Direkcija za imovinsko-pravne poslove Ministarstva, po deponovanom punomoćju Republičkog javnog pravobranioca, kod svih sudova , iz čega proizilazi da ocena sudova u pogledu troškova postupka nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene materijalnog prava.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.



6. Razmatrajući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac uz ustavnu žalb u nije dostavio relevantne dokaze da su sudovi poslednje instance u drugim postupcima, u istoj činjeničn oj i pravn oj situacij i, donosili različite odluke o troškovima parničnog postupka , od odluk e koj a je osporena ustavnom žalbom . Stoga je, Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe .

Ocenjujući navodnu povredu prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe imao pravo na pravni lek – žalbu protiv prvostepene presude , koju je i koristio, te u tom smislu Sud zaključuje da je predmetni postupak u celini vođen na način kojim je podnosiocu bilo omogućeno pravo na pravično suđenje i pravo na pravnu zaštitu.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.



7. Razmatrajući navode o povredi prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period - od podnošenja tužbe sudu 6. maja 2005. godine, pa do 15. juna 2010. godine, kada je parnični postupak pravnosnažno okončan.

Rukovodeći se sopstvenom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud konstatuje da dužina trajanja postupka u ovom predmetu ne ukazuje na njegovo nerazumno trajanje. Naime, predmetni parnični postupak je pravnosnažno okončan nakon pet godina i jednog meseca, što se, po stanovištu ovog suda, imajući u vidu standarde koji se odnose na razumnu dužinu trajanja parnice , ipak ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 2. izreke.



8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46) tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević