Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 27 godina. Sud je konstatovao da tako dugo trajanje postupka ne može biti opravdano.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beograd u u predmetu P. 3630/07 (inicijalni broj P. 4527/84), a koji je okončan pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 78366/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz B . je 28. jula 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, i prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, u parničnom postupku koji je pokrenut pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4527/84, a kasnije se vodio i okončan je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 78366/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je, između ostalog, navela: da su tuženi počev od 1984. godine deponovali otpadni materijal, nastao čišćenjem kanala, na njenoj parceli broj 2738/2 KO Ugrinovci; da za takvo postupanje nisu dobili njenu saglasnost, niti eventualno odobrenje opštine Zemun o privremenom zauzeću dela tužiljine parcele za takvu namenu, te da je tužilja zbog toga tužbom u parničnom postupku tražila naknadu štete, ali predmetni postupak nije okončan do podnošenja ustavne žalbe.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi da joj je povređeno označeno Ustavom garantovano pravo na suđenje u razumnom roku, naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, kao i da joj se odredi pravo na naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3630/07 (inicijalni broj P. 4527/84), kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78366/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci S. P, ovde podnositeljka ustavne žalbe, i S.P, oboje iz Beograda, podneli su 29. oktobra 1984. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih – S . P . - OOUR „P . g . Z .“ i V. „G .“ iz Z. (u daljem tekstu: tuženih), za uspostavu pređašnjeg stanja i naknadu štete po više osnova.

Tužba je zavedena u sudskom upisniku pod brojem P. 4527/84.

Prvostepeni sud je do donošenja presude zakazao 39 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 21 ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak uvidom u dostavljenu dokumentaciju, veštačenjem od strane veštaka građevinske, geodetske i poljoprivredne struke, saslušanjem svedoka koje su predložile parnične stranke i saslušanjem parničnih stranaka. Tokom sprovedenog postupka sud je rešenjem P. 4527/84 od 29. januara 1991. godine odredio da postupak miruje u trajanju od dva meseca, jer tužioci nisu pristupili na ročište, nakon čega je postupak nastavljen, a rešenjem od 7. novembra 1991. godine je konstatovao da se tužba smatra povučenom zbog ponovnog odsustva tužilaca sa zakazanog ročišta. Međutim, sud je, po predlogu tužilaca za vraćanje u pređašnje stanje, ukinuo rešenje kojim je bilo određeno da se tužba smatra povučenom i nastavio postupak. Sud je na ročištu održanom 25. juna 1993. godine zaključio glavnu raspravu, jer ali je rešenjem od 19. oktobra 1993. godine ponovo otvorio raspravu, jer u spisima predmeta nije bilo dokaza da je precizirani tužbeni zahtev tužilaca o 2. jula 1993. godine dostavljen tuženima, pa je, s obzirom na protek vremena, sud smatrao da bi tužioci bili oštećeni kada bi tužbeni zahtev bio opredeljen na osnovu nalaza veštaka još od 24. maja 1993. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 9. maja 1995. godine doneo presudu P. 5523/93, kojom je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tužene da uspostave ranije – pređašnje stanje, tako što će sa predmetne katastarske parcele tužilaca ukloniti zemljani nasip, a u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi da im naknade štetu.

Tužioci su izjavili žalbu protiv navedene presude.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 12534/95 od 8. aprila 1996. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5523/93 od 9. maja 1995. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete po određenim osnovima, a u stavu drugom izreke ukinuo osporenu prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da uspostave ranije stanje, tako što će ukloniti nasip zemlje sa parcele tužilaca, kao i u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete po preostalim osnovima, i u ukinutim delovima predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Tužioci su izjavili reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 5805/96 od 3. jula 1997. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 12534/95 od 8. aprila 1996. godine u stavu prvom izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete po određenim osnovima.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmetu je dodeljen broj P. 2746/96 i do donošenja sledeće presude sud je zakazao tri ročišta za glavnu raspravu (25. oktobra 1996. godine, 9. februara i 29 oktobra 1998. godine), od kojih ročište od 25. oktobra 1996. godine nije održano jer su se spisi predmeta nalazili u Vrhovnom sudu Srbije, radi odlučivanja o izjavljenoj reviziji. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak veštačenjem i tužioci su podneskom od 22. septembra 1998. godine precizirali tužbeni zahtev prema nalazu veštaka.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2746/96 od 29. oktobra 1998. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se obavežu tuženi da im naknade štetu nastalu samovlasnim zauzećem dela predmetne katastarske parcele tužilaca.

Tužioci su izjavili žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1433/99 od 30. septembra 1999. godine ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2746/96 od 29. oktobra 1998. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmetu je dodeljen broj P. 4288/99 i sud je u sprovedenom postupku zakazao 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki – neuredne dostave poziva za ročište strankama i nedolaska pozvanih svedoka. Na održanim ročištima je ponovo obavljeno veštačenje i saslušani su svedoci.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 4288/99 od 13. decembra 2002. godine odbacio tužbu.

Tužioci su izjavili žalbu protiv navedenog rešenja.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 11180/03 od 30. oktobra 2003. godine vratio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta na dopunu postupka, jer žalba tužilaca nije dostavljena na odgovor tuženima, a zatim je rešenjem Gž. 9486/04 od 27. oktobra 2004. godine uvažio žalbu tužilaca, pa je ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4288/99 od 13. decembra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Predmetu je u ponovnom postupku dodeljen broj P. 4302/04, a nakon što je punomoćnik tužilaca obavestio sud da je tužilac S. P. preminuo, sud je rešenjem P. 4302/04 od 18. oktobra 2006. godine odredio prekid postupka.

Protiv navedenog rešenja žalbu su izjavili tužioci.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8585/07 od 6. jula 2007. godine ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4302/04 od 18. oktobra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud trebalo da ima u vidu da je naslednik prvotužioca, pok. S. P, obavestio sud da želi da stupi u parnicu na mesto svog pok. oca.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, u predmetu koji je dobio broj P. 3630/07, ročište zakazano za 27. februar 2008. godine nije održano, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a zatim je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P. 3630/07 od 23. aprila 2008. godine, da se tužba smatra povučenom, jer tužioci nisu pristupili na ročište, a izostanak nisu opravdali.

Tužioci su izjavili žalbu protiv rešenja o povlačenju tužbe.

Prvostepeni sud je nastavio postupak, a da nije stavio van snage rešenje o povlačenju tužbe, a u nastavku postupka, na ročištu od 3. septembra 2009. godine, naložio je punomoćniku tužilaca da uredi tužbu. Podneskom od 19. septembra 2009. godine tužilja je precizirala tužbeni zahtev tako što je navela da zakonski naslednik prvobitnog tužioca S.P. iz B. odustaje od učešća u parničnom postupku, da je drugotuženi – P . i . k . „Z .“ u restrukturiranju, iz Z, da je predmet tužbenog zahteva naknada štete koja je nastala čišćenjem kanala na katastarskoj parceli tužilje, te da opredeljuje iznos štete u visini od 10.500 dinara, a na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. septembra 2002. godine, pa do konačne isplate. Ročište zakazano za 17. novembar 2009. godine je odloženo na neodređeno vreme, a Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 35258/10 od 25. marta 2010. godine ispravio uvod rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3630/07 od 23. aprila 2008. godine i konstatovao da u preostalom delu rešenje kojim se tužba smatra povučenom ostaje neizmenjeno.

Spisi predmeta su prosleđeni Višem sudu na odlučivanje o žalbi koja je izjavljena protiv rešenja o povlačenju tužbe.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 15219/10 od 16. juna 2010. godine ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3630/07 od 23. aprila 2008. godine i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da su tužioci u podnesku od 16. aprila 2006. godine tražili da sud ročište zakazano za 23. april 2006. godine odloži, kako bi se protivna strana izjasnila o predlogu za poravnanje.

U ponovnom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 78366/10 od 3. novembra 2010. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa su obavezani tuženi da tužilji solidarno naknade štetu u opredeljenom novčanom iznosu sa zakonskom zateznom kamatom i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Prvotuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude, koju je Viši sud u Beogradu presudom Gž. 7092/11 od 14. marta 2012. godine odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78366/10 od 3. novembra 2010. godine. Krajem aprila 2012. godine drugostepena presuda je dostavljena parničnim strankama.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se, u suštini, poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak započeo 29. oktobra 1984. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 7092/11 od 14. marta 2012. godine, iz čega proizilazi da je osporeni parnični postupak trajao preko 27 godina.

Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, trajanje sudskog postupka od preko 27 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je, imajući u vidu činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja, našao da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Sud je posebno imao u vidu da je Četvrti opštinski sud u Beogradu prvi put odlučio o tužbenom zahtevu presudom P. 5523/93 od 9. maja 1995. godine (11 godina nakon podnošenja tužbe), da je propustio da spise predmeta prosledi drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv rešenja P. 3630/07 od 23. aprila 2008. godine, kojim je bilo utvrđeno da se tužba smatra povučenom, pa je to posle skoro pune dve godine učinio Prvi osnovni sud u Beogradu, nakon donošenja rešenja P. 3528/10 od 25. marta 2010. godine. Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da sud u razumnom roku odluči o njenom tužbenom zahtevu, kao i da svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

S obzirom na to da je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Sud se nije upuštao u ocenu istaknute povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava.

7. Prilikom odlučivanja o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan tako što je usvojen njen tužbeni zahtev za naknadu štete, kao i da nije dostavila dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti, pa je ocenio da nema uslova za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 2. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti