Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Višeg suda. Odbacivanje predloga za izvršenje radi naplate izdržavanja zbog pogrešnog navođenja javnog izvršitelja umesto suda predstavlja preterani formalizam i povredu prava na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi maloletne L . L . i maloletne M . L, obe iz Beograda, čiji je zakonski zastupnik majka N. L . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. novembra 20 23. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba maloletne L. L . i maloletne M . L . i utvrđuje da je rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu Ii. 845/19 od 22. avgusta 2019. godine i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gži. 413/20 od 5. marta 2020. godine povređeno pravo podnosi teljki ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gži. 413/20 od 5. marta 2020. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnositeljki ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu Ii. 845/19 od 22. avgusta 2019. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljki ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljki ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maloletna L. L . i maloletna M . L, obe iz Beograda, čiji je zakonski zastupnik majka N. L . iz Beograda, podnele su Ustavnom sudu, 19. marta 2021. godine, preko punomoćnika G . S , advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu Ii. 845/19 od 22. avgusta 2019. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 413/20 od 5. marta 2020. godine, zbog po vrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava i dužnosti roditelja , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 65. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja izvršnog suda kojima je pravnosnažno odbačen predlog za izvršenje podnositeljki radi namimenja novčanog potraživanja na ime doprinosa za izdržavanje, sa obrazloženjem suda da punomoćnik podnositeljki nije postupio po nalogu suda da uredi predlog za izvršenje tako što bi odredio da izvršenje umesto javnog izvršitelja sprovede sud, koji je isključivo nadležan u ovom izvršnom postupku, već je i u uređenom predlogu za izvršenje ponovo tražio da izvršenje sprovede javni izvršitelj.

Tvrdnja podnositeljki ustavne žalbe o povredi označenih ustavnih prava zasniva se na tome da je u ovoj vrsti izvršnog postupka isključivo nadležan javni izvršitelj , jer se radi o namirenju novčanog potraživanja, a ne o izvršenju u vezi sa porodičnim odnosima.

Podnositeljke ustavne žalbe p redložile su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu . U ustavnoj žalbi je postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Treći osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Ii. 845/19 od 22. avgusta 2019. godine odbacio kao nuredan predlog za izvršenje od 22. aprila 2019. godine podnositeljki ustavne žalbe, kao izvršnih poverilaca, radi namirenja novčanog potraživanja na ime doprinosa za izdržavanje, sa obrazloženjem suda da punomoćnik podnositeljke nije postupio po nalogu suda da uredi predlog za izvršenje tako što bi odredio da izvršenje umesto javnog izvršitelja sprovede sud, koji je isključivo nadležan u ovom izvršnom postupku, već je i u uređenom predlogu za izvršenje ponovo tražio da izvršenje sprovede javni izvršitelj.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gži. 413/20 od 5. marta 2020. godine potvrdio osporeno prvostepeno rešenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 -autentično tumačenje i 113/17-autentično tumačenje) propisano je : da je sud isključivo nadležan za izvršenje zajedničke prodaje nepokretnosti i pokretnih stvari, činjenja, nečinjenja ili trpljenja (čl. 359-367) i izvršenje izvršnih isprava u vezi s porodičnim odnosima i vraćanjem zaposlenog na rad (član 4. stav 1.); da se u predlogu za izvršenje naznačavaju identifikacioni podaci o izvršnom poveriocu i izvršnom dužniku (član 30), izvršna isprava, potraživanje izvršnog poverioca, jedno sredstvo ili jedan predmet ili više sredstava i predmeta izvršenja ili zahtev da se izvršenje odredi na celokupnoj imovini izvršnog dužnika, i drugi podaci koji su potrebni za sprovođenje izvršenja (član 59. stav 1.); da se uz predlog za izvršenje prilaže izvršna isprava u originalu, overenoj kopiji ili prepisu, i druga isprava određena ovim zakonom, s tim što izvršna isprava mora da sadrži potvrdu o izvršnosti (član 59. stav 2 .); da ako se predlog za izvršenje podnosi sudu koji je u prvom stepenu odlučivao o potraživanju izvršnog poverioca, uz njega se ne prilaže izvršna isprava, a i ako se priloži, ne mora da sadrži potvrdu o izvršnosti (član 59. stav 3 .); da se predlog za izvršenje podnosi najmanje u četiri primerka (člana 59. stav 4.) ; da je izvršni poverilac dužan da u predlogu za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave naznači konkretno određenog i mesno nadležnog javnog izvršitelja da sprovede izvršenje (član 63 .).

5. Ustavnom žalbom se osporava osporavaju rešenja izvršnog suda kojima je pravnosnažno odbačen predlog za izvršenje podnositeljki radi namirenja novčanog potraživanja na ime izdržavanja, sa obrazloženjem suda da njihov punomoćnik nije postupio po nalogu suda da uredi predlog za izvršenje tako što bi odredio da izvršenje umesto javnog izvršitelja sprovede sud, koji je isključivo nadležan u ovom izvršnom postupku, već je i u uređenom predlogu za izvršenje ponovo tražio da izvršenje sprovede javni izvršitelj.

Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja samo na formalnoj primeni, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje su nastale kroz praksu kako Ustavnog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava.

Jedna od takvih garancija se odnosi na poštovanje prava na pristup sudu, kojim se strankama obezbeđuje pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njihova građanska prava bude razmotren pred sudom i da se o njemu donese meritorna odluka, kada su za to ispunjene procesne pretpostavke (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u predmetu Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 4451/70, od 21. februara 1975. godine). Odbacivanjem predloga za izvršenje podnositeljki ustavne žalbe, neodlučivanjem u meritumu, svakako je ugroženo njihovo pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ono što se kao ključno pitanje postavlja u konkretnom slučaju jeste da li su postojali zakonom propisani procesni razlozi za odbacivanje predloga za izvršenje, a što predstavlja osnov za utvrđivanje povrede prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje.

Ustavni sud zatim ukazuje da se u svakom konkretnom slučaju, a imajući u vidu njegove karakteristike i osobenosti, mora ispitati da li je primena procesnog pravila bila ustavnopravno prihvatljiva. Kad je reč o primeni procesnih pravila, Ustavni sud ukazuje na opšti princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka, izbegavajući kako preterani formalizam koji bio ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njegovom ili njenom zahtevu u meritumu (videti presudu Evropskog suda u predmetu Eṣim protiv Turske, predstavka broj 59601/09, 17. septembra 2013. godine, stav 21.).

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud najpre nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo pravno stanovište izvršnog suda da je u izvršnom postupku radi namirenja novčanog potraživanja na ime doprinosa za izdržavanje isključivo bio nadležan sud, a u smislu odredbe člana 4. stav 1. osnovnog teksta Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine (takav pravni zaključak je usvojen i na sednici G rađanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 27. juna 2017. godine, „Bilten“ VKS 1/18). U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da podnositeljke ustavne žalbe nisu mogle da traže u predlogu za izvršenje, niti u uređenom predlogu za izvršenje da izvršenje sprovede javni izvršitelj. Međutim, kao sporno pravno pitanje se postavlja da li su podnosit eljke kao izvršni poverioci imale posebnu zakonsku obavezu da u predlogu za izvršenje naznače da će sud sprovesti izvršenje.

Ustavni sud ukazuje da je izvršni poverilac duž an, a u cilju uspešnog vođenja izvršnog postupka, da podnese uredan i potpun predlog za izvršenje, što znači da je obavezan da u predlogu navede sve zakonom propisane elemente i da priloži zakonom propisane isprave, u smislu odredaba člana 59. Zakona o izvršenja i obezbeđenju iz 2015. godine , a ako je izvršenje u nadležnosti javnog izvršitelja, on je dužan da u predlogu za izvršenje naznači konkretno određenog i mesno nadležnog javnog izvršitelja, a smislu odredbe člana 63. navedenog zakona. U suprotnom, ako je izvršenje u isključivoj nadležnosti suda, kao što je to si tuacija u konkretnom slučaju, tada, po oceni Ustavnog suda, ne postoji posebna zakonska obaveza izvršnog poverioca da naznači da će izvršenje sprovesti sud, jer je nadležnost suda za izvršenje određena po samom zakonu i izvršenje sprovodi onaj sud kome je podnet predlog za izvršenje. U takvoj pravnoj situaciji urednost i potpunost predloga za izvršenje se ceni u smislu člana 59. Zakona o izvršenja i obezbeđenju iz 2015. godine, s tim što u konkretnom slučaju izvršni sud nije utvrdio da predlog ne sadrži određeni zakonski element ili da nije priložena određena zakonska isprava iz navedenog člana zakona , a što bi predstavljao zakonski razlog za odbacivanje predloga za izvršenje u celini.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da nepostupanje punomoćnika podnositeljke po nalogu suda da uredi predlog za izvršenje tako što bi odredio da izvršenje sprovede sud, a ne javni izvršitenj, već je i u uređenom predlogu za izvršenje ponovo tražio da izvršenje sprovede javni izvršitelj, nije predstavljalo zakonski osnov za odbacivanje predloga za izvršenje u celini, već eventualno u delu koji se odnosi na javnog izvršitelja ( a koji element u suštini predstavlja „višak“ u predlogu) . Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju odbacivanje predloga za izvršenje podnositeljki u celini predstavljao preterani formalizam izvršnog suda koji je doveo do povrede prava podnositeljki ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Polazeći od svega izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 i 92/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjima Trećeg osnovnog suda u Beogradu Ii. 845/19 od 22. avgusta 2019. godine i Višeg suda u Beogradu Gži. 413/20 od 5. marta 2020. godine podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, u konkretnom slučaju, mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu i određenjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljki podnetoj protiv osporenog rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava , to nije posebno razmatrao istaknutu povred u prava prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava i dužnosti roditelja.

7. U vezi sa zahtevom podnositeljki ustavne žalbe da im Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i poništaj osporenog drugostepenog rešenja, adekvatna pravična satisfakcija, te je odbio njihov zahtev na naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2 Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti