Odluka o povredi prava na razumni rok i neosnovanosti žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 12 godina, dodelivši naknadu štete. Istovremeno, odbio je žalbu u delu koji se odnosi na meritum spora, smatrajući odluke redovnih sudova ustavno prihvatljivim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković,, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mladena Živkovića i Radmile Živković, oboje iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mladena Živkovića i Radmile Živković i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2150/07-98, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mladena Živkovića i Radmile Živković izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4206/10 od 23. aprila 2010. godine i presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2150/07 - 98 od 25. septembra 2008. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mladen Živković i Radmila Živković, oboje iz Beograda, podneli su 26. jula 2010. godine, preko punomoćnika Miodraga Vasića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4206/10 od 23. aprila 2010. godine i presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2150/07-98 od 25. septembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2150/07-98.

Dopunom ustavne žalbe od 12. februara 2011. godine podnosioci su povredu prava na pravično suđenje i mirno uživanje imovine iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava istakli i u odnosu na rešenje Vrhovnog ka sacionog suda Gzz1. 573/10 od 1. decembra 2010. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da je parnica, koja je okončana osporenim presudama , vođena po njihovoj tužbi radi utvr đenja ništavosti ugovora o otkupu stana u delu kojim se kao predmet otkupa utvrđuje jedan tavan i jedna kotlarnica i aneksa tog ugovora, zaključenog između nosioca prava raspolaganja na spornom stanu i nosioca stanarskog prava, odnosno pravnih sledbenika nosioca stanarskog prava. Dalje su naveli da kao etažni vlasnici stana u zgradi u kojoj se nalazi i stan povodom kojeg je vođena predmetna parnica, imaju pravni i ekonomski interes da koriste sve zajedničke delove i uređaje u zgradi , te da im je osporenim presudama, kojima je njihov tužbeni zahtev odbijen , to zakonsko pravo onemogućeno, što je, po njihovom mišljenju dovelo i do povrede označenih ustavnih prava. Podnosioci smatraju da je ugovor o otkupu stana u delu koji se odnosi na tavan i kotlarnicu apsolutno ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je predmet otkupa, saglasno odredbama Zakona o stambenim odnosima važeće g u vreme zaključenja ugovora, mogao biti isključivo stan kao skup pr ostorija namenjenih za stanovanje koje čine jednu građevinsku celinu, a nikako tavan i kotlarnica . Zbog činjenice da je u pomenutom delu apsolutno ništav ugovor o otkupu st ana, podnosioci smatraju da je ništav i aneks ugovora o otkupu stana. U prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosioci ističu da je predmetna parnica trajala dvanaest godina. Predložili su da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporene sudske presude i utvrdi im pravo na naknadu štete u iznosu od po 2000 evra.

U odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 573/10 od 1. decembra 2010. godine, podnosioci su istakli da sud prilikom razmatranja zahteva za zaštitu zakonitosti, nije u obzir uzeo razloge na kojima je zahtev zasnovan, a koji se odnose na to da je sporni ugovor protivan prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala, već je zahtev kao nedozvoljen odbacio, našavši da njime nije ukazano na nedozvoljena raspolaganja stranaka u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Predložili su da Ustavni sud utvrdi povredu prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava i da poništi osporeno rešenje.

Podnescima od 23. i 26. jula 2012. godine podnosioci su, pozivajući se na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, istakli da povlače zahtev za poništaj osporenih sudskih odluka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 77541/10 (ranije predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2150/07-98), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci Mladen Živković i Radmila Živković, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 9. juna 1998. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Instituta "Kirilo Savić" i R.M, radi poništa ja ugovora o otkupu stana zaključenog između tuženih u delu koji se odnosi na otkup tavana i kotlarnice.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih dvadeset šest ročišta, osam nije održano, u najvećem broju slučajeva zbog neurednog pozivanja prvotuženog , dok je jedno ročište otkazano na predlog punomoćnika tužilaca. U toku 2000. godine zbog neurednog pozivanja prvotuženog i izmene u sastavu sudskog veća nijedno ročište nije bilo održano. U ovom delu postupka sprovedena su dva veštačenja (preko veštaka građevinske i arhitektonske struke), izvršen je uviđaj na licu mesta i izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka. Podneskom od 8. marta 2004. godine tužioci su preinačili tužbu isticanjem zahteva za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o otkupu stana u delu koji se odnosi na tavan i kotlarnicu.

Peti opštinski sud u Beogradu doneo je 7. decembra 2004. godine presudu P. 1777/98 kojom je poništio ugovor o otkupu stana u delu kojim se kao predmet ugovora utvrđuje jedna kotlarnica, dok je u delu kojim je tražen poništaj ugovora kojim se kao predmet otkupa utvrđuje tavan, tužbeni zahtev odbio. Ova presuda je otpravljena iz suda 4. maja 2005. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8475/05 od 24. avgusta 2005. godine navedena prvostepena presuda je ukinuta, sa obrazloženjem da nije jasno o kom zahtevu je sud odlučivao imajući u vidu činjenicu da su tužioci preinačili tužbu isticanjem zahteva za utvrđenje ništavosti, a da je sud navedeni ugovor poništio dajući razloge za ništavost tog pravnog posla.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno šest zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog izjašnjenja punomoćnika tuženih na podnesak tužilaca koji mu nije bio blagovremeno uručen. U ovom delu postupka, na mesto preminulog tuženog R.M. u parnicu su stupili njegovi pravni sledbenici D.M. i V. M, pri čemu postupak nije prekidan. U maju 2006. godine punomoćnik tuženih D.M. i V.M. dostavio je sudu aneks ugovora o otkupu stana koji je overen pred sudom 5. maja 2006. godine.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2312/05 od 27. juna 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu stana u delu koji za predmet ima otkup tavana i kotlarnice. Navedena presuda je ukinuta i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

Do donošenja treće po redu prvostepene presude pred Petim opštinskim sudom u Beogradu od ukupno sedam zakazanih ročišta, održano je pet. Jedno ročište nije održano zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu, a drugo zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U ovom delu postupka tužioci su preinačili tužbu isticanjem novog zahteva kojim je traženo utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o otkupu stana, i izveden je dokaz saslušanjem tužene V.M.

Osporenom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2150/07-98 od 25. septembra 2008. godine odbijen i su tužbeni zahtev i tužilaca kojim a su tražili da se utvrdi da su ništavi ugovor o otkupu - kupoprodaji stana zaključen između Istraživačko-naučnog instituta "Kirilo Savić" i R.M, pravnog prethodnika tuženih D.M. i V.M, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu 14. jula 1992. godine Ov. 1785/92, u delu stava drugog člana 2. kojim se kao predmet otkupa utvrđuje jedan tavan i jed na kotlarnica, i aneks ugovora o otkupu - kupoprodaji stana broj 4286/78 - 2/1992 od 14. jula 1992. godine, koji je zaključen između tuženih, a overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu 5.maja 2006. godine . U obrazloženju presude je navedeno da je sud primenom člana 8. Zakona o parničnom postupku utvrdio da je pravnom prethodniku drugo i trećetuženog, R.M, na osnovu ugovora o korišćenju broj 30/208 od 14. oktobra 1971. godine pravni prethodnik prvotuženog dodelio na korišćenje četvorosoban stan površine 95m2, te da su rešenjem Instituta "Kirilo Savić" broj 34 05 od 24. decembra 1971. godine uz četvorosoban stan u zgradi u Ulici Esad pašina broj 17, ukupne stambene površine 91,12 m2, R.M. na korišćenje date garaža i kotlarnica koje se nalaze u podrumu, a da su izuzete i dodeljene na korišćenje drugom radniku Instituta ostale zajedničke prostorije, i to perionica, ostava i hodnik u ukupnoj površni od 27, 52 m2, od kojih je prvotuženi formirao poseban stan. Prilikom pretvaranja navedenih zajedničkih delova zgrade u poseban stan, u zgradi je na bočnom istočnom delu otvoren ulaz i prekinuta je komunikacija sa stanom tuženih. Dalje je utvrđeno da je odlukom Izvršnog odbora skupštine Samoupravne interesne zajednice stanovanja opštine Voždovac od 22. juna 1983. godine R.M. dozvoljeno proširenje stana na deo tavanskog prostora koj i se nalazi iznad njegovog stana. Između pravnih prethodnika tuženih zaključen je ugovor o otkupu - kupoprodaji stana broj 4286/78 - 2/1992 od 13. jula 1992. godine, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu 14. jula 1992. godine pod IIOv. 1787/92, koji za predmet ima četvorosoban stan koji se nalazi u Beogradu u Esad pašinoj ulici broj 17, ulaz II, na prvom spratu, ukupne površine 110,10 m2. Stavom drugim člana 2. ovog ugovora predviđeno je da se stan, koji je predmet otkupa, između ostalog, sastoji i od j ednog tavana i jedne kotlarnice. Takođe je navedeno da je p ravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 5480/92 od 8. septembra 1992. godine utvrđeno da je R.M. vlasnik 1/2 celokupnog tavanskog prostora površine 46m2, koji se nalazi iznad njegovog stana u Ulici Esad pa šina broj 17. Između tuženih je zaključen aneks ugovora o otkupu - kupoprodaji predmetnog stana, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. 10057/06 od 5. maja 2006 godine . Članom 2. navedenog aneksa predviđeno da se menja stav 2. člana 2. ugovora o otkupu, tako što se iza reči "četiri balkona" stavlja tačka, a reči "jednog tavana i jedne kotlarnice" se brišu, te da se nakon stava 2. dodaje stav 3, koji glasi: "kupcu stan koji je predmet ovog ugovora pripada i pravo korišćenja jednog tavana i jedne kotlarnice na osnovu ugovora o korišćenju stana broj 30/208 od 14. jula 1971. godine, rešenja broj 3405 od 16. septembra 1971. godine i rešenja broj 340 5 od 24. decembra 1971. godine". Prvostepeni sud je utvrdio da je prvotužilac, na osnovu saglasnosti Instituta "Kirilo Savić", sa Samoupravnom interesnom zajednicom stanovanja 14. aprila 1987. godine zaključio ugovor o korišćenju stana broj 4. u zgradi koja se nalazi u Ulici Esad pašina broj 17, te da je 17. aprila 1992. godine zaključio i ugovor o otkupu - kupoprodaji dela predmetnog stana broj 4. Dalje je navedeno, da je sud pri odlučivanju pošao od toga da se lamela zgrade, u vreme zakonitog useljenja u stan pravnog prethodnika tuženih D.M. i V.M, sastojala od pomenutog stana površine 98m2 i zajedničkih delova zgrade - garaže, kotlarnice, perionice, ostave i hodnika , da je pravo raspolaganja zajedničkim delovima zgrade koja je bila u društvenoj svojini imao pravni prethodnik prvotuženog, koji je u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima u 1971. godini dao na korišćenje garažu i kotlarnicu pravnom prethodniku drugo i trećetuženog, tako da je u skladu sa pravnim aktima prvotuženog i na osnovu pravnosnažne odluke suda P. 5480/92 povećana površina spornog stana tuženih . Prvostepeni sud je zaključio da su raspolaganjem zajedničkim prostorijama, garažom i kotlarnicom u korist pravnog prethodnika tuženih, u 1971. godini i davanjem upotrebne dozvole za korišćenje stana broj 4. koji je formiran od izuzetih zajedničkih prostorija (stan tužilaca), ove prostorije izgubile status zajedničkih prostorija jer je od njih nastala nova stvar u smislu važećeg Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Na ovakav zaključak, prema stanovištu prvostepenog suda, upućuje i činjenica, koja proizilazi iz iskaza stranaka, da je u vreme pretvaranja zajedničkih prostorija u stan broj 4. u toku 1986. godine, prekinuta komunikacija sa stanom tuženih. Po oceni prvostepenog suda, tužioci nemaju osnov da se pozivaju na pravo korišćenja zajedničkih prostorija kao pripadaka zgrade, jer su te prostorije izgubile taj status pre useljenja tužilaca u stambenu zgradu u Esad pašinoj ulici broj 17. Ova presuda otpravljena je iz suda u decembru 2008. godine, a u februaru 2009. godine data je naredba da se spisi predmeta dostave drugostepenom sudu na odlučivanje o žalbi tužilaca.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4206/10 od 23. aprila 2010. godine po tvrđena je presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2150/07-98 od 25. septembra 2008. godine. Apelacioni sud u Beogradu je ponovio činjenično stanje koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, zaključivši da je pravilno prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilaca. Prema oceni drugostepenog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi da se u skladu sa odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima utvrdi delimična ništavost ugovora o otkupu stana i ništavost aneksa tog ugovora. Razlog tome je što je aneksom ugovora o otkupu stana menjana odredba ugovora o otkupu koja se odnosi na otkup j ednog tavana i jedne kotlarnice, tako da predmet ugovora o otkupu stana nisu navedene prostorije. Po nalaženju drugostepenog suda, činjenica da se predmetnim aneksom ugovora o otkupu stana konstatuje da tuženi imaju pravo korišćenja tavana i kotlarnice nije od uticaja na pravo tužilaca , da kao suvlasnici stana u višestambenoj zgradi , imaju pravo korišćenja navedenih prostorija, jer s obzirom na sadržinu aneksa ugovora, predmetne prostorije nisu ni postale svojina tuženih. Istaknuto je da je utvrđenje činjenica u pogledu toga u čijem se isključivom posedu nalaze tavan i kotlarnica, bez uticaja, s obzirom na postavljeni tužbeni zahtev. Navedena drugostepena presuda uručena je punomoćniku tužilaca 17. jula 2010. godine.

Nakon dobijanja obaveštenja Republičkog javnog tužioca da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti, tužioci su protiv drugostepene presude izjavili ovaj vanredni pravni lek. Navodi zahteva za zaštitu zakonitosti se odnose na to da je sadržina ugovora o otkupu stana i aneksa tog ugovora protivna prinudnim propisima u delu koji se odnosi na tavan i kotlarnicu, u smislu člana 6. tada važećeg Zakona o stambenim odnosima, jer pomenuti delovi zgrade ne mogu biti predmet ugovora o prometu nepokretnosti, budući da predstavljaju zajedničke delove zgrade na kojima vlasnici posebnih delova imaju pravo zajedničke nedeljive svojine saglasno članu 19. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 573/10 od 1. decembra 2010. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužilaca izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4206/10 od 23. aprila 2010. godine. U obrazloženju revizijskog rešenja je istaknuto da u zahtevu za zaštitu zakonitosti nije ukazano na nedozvoljena raspolaganja stranaka u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku koja bi predstavljala bitnu povredu iz člana 361. stva 1. tačka 5) zakona, iz kog razloga nisu ispunjeni uslovi za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva. Vrhovni kasacioni sud je posebno ukazao da ni obaveštenje nadležnog javnog tužioca strankama u smislu člana 418. Zakona o parničnom postupku, da se same mogu koristiti ovim vanrednim pravnim lekom, ne može biti osnov za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti iz razloga koji nisu predviđeni članom 417. zakona.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27 /92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) , koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je sud zasnovao svoju presudu na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 361. stav 2. tačka 5)); da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) tog zakona (član 417.); da je stranka koja je podnela predlog javnom tužiocu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ovlašćna da, u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, sama izjavi ovaj vanredni pravni lek (član 418.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), propisano je : da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) propisano je: da u slučajevima i pod uslovima određenim zakonom može postojati pravo zajedničke svojine, a da je zajednička svojina svojina više lica na neopredeljenoj stvari kada su njihovi udeli odredivi ali nisu određeni (član 18.); da pravo svojine na posebnom delu zgrade može postojati na stanu, poslovnoj prostoriji ili garaži, odnosno garažnom mestu, kao i da na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine (član 19.).

Zakonom o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 12/90, 47/90 i 55/90 i "Službeni glasnik RS", br. 3/90 i 7/90), važećim u vreme zaključenja spornog ugovora o otkupu stana, bilo je propisano da nosilac stanarskog prava, zakupac stana i članovi njihovog porodičnog domaćinstva mogu u celini ili u idealnim delovima da kupe stan u društvenoj svojini koji koriste (član 6. stav 1.).

Zakonom o stambenim odnosima ( "Službeni glasnik SFRJ", br. 11/66 i 32/68), važećim u vreme zaključenja ugovora i donošenja rešenja o korišćenju spornog stana, bilo je propisano : da se stanom smatra skup prostorija namenjenih da služe stambenim potrebama jednog korisnika, koje, po pravilu, čine jednu građevinsku celinu i imaju zaseban glavni ulaz (član 8.); da ugovor o korišćenju stana treba da sadrži naročito ulicu i broj zgrade u kojoj je stan, naznačenje stana prema njegovom položaju u zgradi, i broj stambenih prostorija (član 44. stav 1. tačka2)).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 9. juna 1998. godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan donošenjem preusde Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4206/10 od 23. aprila 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao nepunih dvanaest godina, koja okolnost sama po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, skoro dvanaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo, uzimajući pri tome u obzir da su podnosioci ustavne žalbe u neznatnoj meri doprineli dužem trajanju postupka (jedno ročište je otkazano na zahtev njihovog punomoćnika) , ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje skoro dvanaest godina. U prilog iznetom stanovištu, Ustavni sud ukazuje na to da je drugostepeni sud dva puta ukidao prvostepene presude, pri čemu je prvi put presuda bila ukinuta zbog toga što nije bilo jasno o kom tužbenom zahtevu je prvostepeni sud odlučivao, imajući u vidu da je tužilac preinačenjem tužbe istakao tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti osporenog ugovora, a da je prvostepeni sud navedeni ugovor izrekom presude poništio, a u o brazloženju je dao razloge za ništavost ugovora . Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluku u predmet u Pavlyulynets v. Ukraine od 6. septembra 2005. godine ). Stoga se, po oceni Ustavnog suda, ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Petog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe u junu 1998. godine.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u osporenom postupku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od po 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, složenost predmeta spora, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Analizirajući sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnje podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu isključivo zasnivaju na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo (videti predmet ''Pronina protiv Rusije'', broj predstavke 65167/01), osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava stranaka (pravo na pristup sudu, na obrazloženu odluku i dr.).

U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da je tokom postupka pred redovnim sudovima bilo sporno da li predmetni tavan i kotlarnica mogu biti predmet ugovora o otkupu stana zaključenog između pravnih prethodnika tuženih tj. sporno je bilo pitanje da li ove prostorije imaju status zajedničkih delova konkretne stambene zgrade na kojima vlasnici etažnih delova imaju pravo zajedničke nedeljive svojine. S tim u vezi, Ustavni sud dalje konstatuje da je prvostepeni sud svoju odluku, koja je potvrđena odlukom drugostepenog suda, zasnovao na stavu da se lamela zgrade, u vreme zakonitog useljenja u stan pravnog prethodnika tuženih D.M. i V.M , sastojala od pomenutog stana površine 98m2 i zajedničkih delova zgrade - garaže, kotlarnice, perionice, ostave i hodnika, te da su raspolaganjima učinjenim od strane davaoca stana na korišćenje, Instituta "Kirilo Savić" u 1971. godini, pomenute prostorije izgubile status zajedničkih delova zgrade, pri čemu je posebno ukazano na to da su aktima Instituta kotlarnica i garaža date na korišćenje prethodniku tuženih, dok je od ostalih zajedničkih prostorija formiran poseban, novi stan u koji su se posle 1980. godine uselili podnosioci ustavne žalbe. Pol azeći od izloženog, kao i od činjenica da je u vreme rekonstrukcije lamele , otvoren poseba n bočni ulaz , te da je prekinuta svaka komunikacija između stana koji je koristio prethodnik tuženih i novoformiranog stana u kojem žive podnosioci , prvostepeni sud je zaključio da podnosioci ustavne žalbe nemaju osnov da se pozivaju na pravo korišćenja zajedničkih prostorija, jer su te prostorije izgubile taj status pre njihovog useljenja. U pogledu spornog tavana sud je zauzeo stanovište da je raspolaganjima učinjenim od strane davaoca stana na korišćenje prilikom same dodele stana i opredeljivanja prostorija koje ulaze u sastav stana, te na osnovu pravnosnažne parnične presude kojom je utvrđeno pravo vlasništva R.M. na delu tavana , površina stana povećana . Obrazlažući svoje odluke sudovi su se pozvali na odredbe ranije važećeg Zakona o stambenim odnosima i s tim u vezi neispunjenosti uslova iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima za utvrđenje delimične ništavosti ugovora o otkupu i aneksa tog ugovora.

Sledom iznetog, a krećući se u granicama zahteva i navoda ustavne žalbe, koji se isključivo odnose na tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, konkretno člana 19. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud je ocenio da su sudovi za svoje odluke dali jasne i logične razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava. Naime, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno članu 8. Zakona o stambenim odnosima, koji je bio na snazi u vreme kada je sporni stan dodeljen na korišćenje prethodniku tuženih D.M. i V.M , pod stanom smatrao skup prostorija namenjenih da služe stambenim potrebama jednog korisnika, koje, po pravilu, čine jednu građevinsku celinu i imaju zaseban glavni ulaz, te da je saglasno odredbi člana 6. stav 1. Zakona o stambenim odnosima, važećeg u vreme zaključenja ugovora o otkupu, nosiocu stanarskog prava , zakupcu stana i članovima njihovog porodičnog domaćinstva bilo omogućeno da kupe stan u društvenoj svojini koji koriste. Dakle, da bi prostorije u zgradi imale status zajedničkih delova zgrade, one sa posebnim etažnim delom ne smeju činiti ne samo građevinsku, već ni funkcionalnu celinu, već moraju služiti zgradi kao celini ( svim etažnim vlasnicima), ili samo nekim a ne svim posebnim delovima zgrade. Polazeći od razloga na kojima su sudovi zasnovali svoje odluke, pre svega zaključka da su raspolaganjima pravnog prethodnika prvotuženog, kao davaoca stana na korišćenje , sporne prostorije izgubil e status zajedničkih prostorija (tavan kao funkcionalna celina sa stanom na osnovu ugovora o dodeli i rešenja o korišćenju stana, a kotlarnica kao zajednička prostorija izuzimanjem i davanjem na korišćenje prilikom formiranja novog stana od zajedničkih prostorija), Ustavni sud je ocenio da ne postoji ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnosi laca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu da su tvrdnje o povredi prava na mirno uživanje imovine identične navodima koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje, odnosno da podnosioci povredu oba ustavna prava zasnivaju na istim razlozima, a imajući u vidu da je ocena ovih navoda data prilikom razmatranja osnovanosti istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da posebno istpituje iznete tvrdnje u odnosu na povredu prava iz člana 58. s tav 1. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4206/10 od 23. aprila 2010. godine i Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2150/07-98 od 25. septembra 2008. godine, nisu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na mirno uživanje imovine, iz člana 32. stav 1. i člana 58. s tav 1. Ustava. Stoga je, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Za kona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neos novanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. U pogledu tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu koje su istaknute u odnosu na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 573/10 od 1. decembra 2010. godine, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti ustavnopravno utemeljeni i da osporenom odlukom najvišeg suda u Republici Srbiji nije moglo biti povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Naime, prema citiranim odredbama Zakona o parničnom postupku, zahtev za zaštitu zakonitosti se može usvojiti jedino ako su u toku pravnosnažno okončanog parničnog postupka tužilac i tuženi vršili nedozvoljena procesna raspolaganja. S obzirom da ovim vanrednim pravnim lekom nije ukazivano da su parnične stranke u toku parnice vršile nedozvoljena raspolaganja tužbenim zahtevom, već da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalnopravne odredbe sadržane u članu 19. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i članu 6. Zakona stambenim odnosima, zaključak Vrhovnog kasacionog suda da u zahtevu za zaštitu zakonitosti nije ukazano na nedozvoljena raspolaganja stranaka u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku koja bi predstavljala bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) tog zakona , jeste ustavnopravno prihvatljiv.

Prilikom donošenja osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda odlučivanje je bilo striktno ograničeno. Vrhovni kasacioni sud je mogao ispitivati samo da li su stranke u toku parnice vršile nedozvoljena raspolaganja. Povodom zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud uopšte nije odlučivao o osnovanosti tužbenog zahteva, odnos no o imovinskim pravima podnosilaca ustavne žalbe, zbog čega se navodi podnosilaca da im je odlukom o tom vanrednom pravnom leku povređeno pravo zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda.

Kako podnosioci ne navode ustavnopravne razloge, koji ukazuju da su im osporenim rešenjem najvišeg suda u Republici Srbiji povređeno neko od označenih ustavnih prava, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, u delu u kome se osporava rešenje Vr hovnog kasacionog suda Gzz1. 573/10 od 1. decembra 2010. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao udrugom delu tačke 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka o povredi prava na razumni rok i neosnovanosti žalbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti