Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u porodičnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu oca protiv presude o modelu viđanja sa ćerkom. Sud je utvrdio da je odluka zasnovana na najboljem interesu deteta. Deo žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. B , sa prebivalištem u Sjedinjenim Američkim Državama i boravištem u Beogradu , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. februara 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. B . izjavljena protiv stava prvog izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4722/20 od 4. novembra 2020. godine , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. B , sa prebivalištem u Sjedinjenim Američkim Državama i boravištem u Beogradu podneo je Ustavnom sudu, 19. marta 2021. godine, preko punomoćnika R. M . i D . K . S , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv stava prvog izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4722/20 od 4. novembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava roditelja , zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 65. Ustava , kao i prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim se, prema praksi Suda, suštinski pružaju ist e garancije kao i odredbama člana 65. Ustava .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da se povreda označenih prava podnosioca, pored činjenice da postupak traje više od 11 godina, u kom periodu je njemu bio uskraćen bliski kontakt sa maloletnom ćerkom, ogleda u tome što primena modela viđanja, koji je na kraju usvojen, uzrokuje kontinuiranu nemogućnost stvaranja adekvatnog ličnog odnosa između njega i deteta; da je kontakt putem video-linka, tj. dok se podnosilac nalazi u Sjedinjeni m Američki m Država ma (u daljem tekstu: SAD) , određen uz zanemarivanje vremenske razlike između Republike Srbije i SAD, a kontakt tokom boravka u Republici Srbiji za vreme zimskog i letnjeg raspusta definisan je bez kontinuiteta, budući da je ustanovljena njegova obaveza da dete u svakom od dana predviđenih za viđenje vrati majci; da je kontakt u Republici Srbiji van pomenutih vremenskih intervala prepušten dogovoru parničnih stranaka, za koji je sudovima , tokom dugogodišnjeg trajanja postupka, moralo postati i više nego jasno da je nemoguće postići; da je Vrhovni kasacioni sud u prvom revizijskom postupku insistirao na tome da drugostepeni sud precizno uredi model viđanja u Republici Srbiji van zimskog i letnjeg raspusta, a kod ponovnog odlučivanja o reviziji prihvata stav drugostepenog suda da se kontakti u tim vremenskim intervalima održavaju po međusobnom dogovoru parničnih stranaka, što predstavlja nedovoljno jasan, određen i sprovodljiv model viđanja; da to potvrđuje i činjenica da je podnosilac u februaru 2020. godine bio prinuđen da pokrene izvršni postupak, u kome je nadležni sud doneo rešenje o izvršenju; da je u okolnostima konkretnog slučaja bilo neophodno odrediti veštačenje preko Instituta za mentalno zdravlje, s obzirom na to da je nadležni organ starateljstva pokazao pristrasnost, kolebljivost i nekompetentnost; da osporenom presudom predmetni spor nije rešen na pravičan i održiv način, već je to urađeno paušalno i formalistički, a što sve ima kao krajnju posledicu odrastanje deteta bez očinske figure i uskraćivanje roditelja da aktivno, neposredno i sadržajno učestvuje u vaspitanju i obrazovanju deteta.

Podnescima od 6. jula 2021. godine (jedan lično, drugi preko punomoćnika), podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 929/13. U vezi sa tim, podnosilac navodi: da je donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 48/21 od 13. aprila 2021. godine, protiv koje nije izjavljena revizija, predmetni spor konačno rešen; da je stoga postupak u sporu radi razvoda braka i vršenja roditeljskog prava okončan nakon skoro 12 godina nakon podnošenja tužbe ; da je njemu rešenjem predsednika Drugog osnovnog suda u Beogradu R4P. 13/17 od 8. maja 2017. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku, po kom osnovu je u posebnoj parnici ostvario pravo na novčano obeštećenje u iznosu od 200.000,00 dinara; da je nakon toga postupak nepotrebno trajao još četiri godine, čime je on zadržao status žrtve povrede ovog Ustavom zajemčenog prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i podnosiocu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P2. 929/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. jula 200 9. godine, u svojstvu tužioca, podneo P etom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen e Z. B . iz Beograda, radi razvoda braka zaključenog 15. juna 2008. godine u Bruklinu (SAD) , kao i vršenja roditeljskog prava nad maloletnom ćerkom rođenom 23. decembra 200 8. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 2208/09.

Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde je zaveden pod brojem P2. 2622/10.

Rešenjem P2. 2622/10 od 9. novembra 2010. godine određena je, po službenoj dužnosti, privremena mera da se maloletno dete do okončanja postupka poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava tuženoj, a da tužilac sa njom održava neposredne kontakte dva puta godišnje kada boravi u Republici Srbiji, u utvrđenim terminima, a tokom boravka u SAD posredstvom video-linka Skype, uz obavezu da doprinosi njenom izdržavanju u mesečnom iznosu od 30.000 dinara. Ovo rešenje je Viši sud u Beogradu potvrdio rešenjem Gž2. 3202/11 od 4. maja 2011. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P2. 2622/10 od 9. novembra 2011. godine odlučio o zahtevima na identičan način kao i u privremenoj meri, s tim da je visina obaveze tužioca da doprinosi u izdržavanju maloletnog deteta određena u mesečnom iznosu od 500 evra.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž2. 33/13 od 30. januara 2013. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o načinu održavanja ličnih odnosa tužioca sa maloletnim detetom, njegovoj obavezi da daje doprinos u izdržavanju i troškovima parničnog postupka.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P2. 929/13. Nakon 1. januara 2014. godine prešao je u nadležnost Drugog osnovnog suda u Beogradu.

Podneskom od 9. maja 2016. godine, tužena je istakla protivtužbeni zahtev da se tužilac obaveže na davanje doprinosa u izdržavanju maloletnog deteta u mesečnom iznosu od 4.643 američkih dolara. Po tužbi i protivtužbi vođen je jedinstveni postupak.

Budući da je maloletno dete stranaka u međuvremenu krenulo u školu, tužilac – protivtuženi je podneskom od 10. maja 2016. godine zatražio izmenu postojeće privremene mere. Podneskom od 7. jula 2016. godine izvršio je preinačenje tužbe, pa je osnovnim tužbenim zahtevom zatražio da se izmeni odluka o vršenju roditeljskog prava, tako što će se maloletno dete predati njemu na staranje, dok bi tužena – protivtužilja imala pravo da sa detetom održava kontakte, uz obavezu davanja doprinosa u izdržavanju, a eventualnim tužbenim zahtevom da se model viđanja uredi prema predlogu iz podneska od 10. maja 2016. godine (izmena privremene mere), kao i da njegova mesečna obaveza doprinosa u izdržavanju iznosi 17.000,00 dinara.

Drugi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P2. 929/13 od 6. jula 2016. godine usvojio predlog tužioca i odredio novu privremenu meru, odredivši da se neposredn i kontakt i odvijaju dva puta godišnje kada tužilac – protivtuženi boravi u Republici Srbiji, u tačno utvrđenim terminima, a tokom boravka u SAD posredstvom video-linka Skype, i to nedeljom u 19,00 časova po lokalnom vremenu, uz izuzimanje tri nedelje tokom letnjeg raspusta i dve nedelje tokom zimskog raspusta deteta.

Postupajući po žalbi tužene – protivtužilje, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž2. 285/16 od 19. januara 2017. godine odbio žalbu i navedeno prvostepeno rešenje u celini potvrdio.

Rešenjem predsednika Drugog osnovnog suda u Beogradu R4P. 13/17 od 8. jula 2017. godine usvojen je prigovor radi ubrzavanja postupka, pa je utvrđeno da je tužiocu – protivtuženom u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a postupajućem sudiji izdat nalog da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve neophodne procesne radnje radi što skorijeg okončanja postupka.

U periodu do presuđenja, zakazano je i održano još četiri ročišta za glavnu raspravu. Gradski centar za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Voždovac (u daljem tekstu: CSR), kao nadležni organ starateljstva, dostavio je 24. jula 2017. godine izjašnjenje u kome su veoma precizno predloženi termini održavanja kontakata između tužioca – protivtuženog i maloletnog deteta, a uz uvažavanje okolnosti kao što su: odsustvo saradnje i prekid komunikacije između roditelja; prostorna udaljenost deteta od oca; kalendarski uzrast, razvojne potrebe i stav maloletnog deteta prema aktuelnom modelu održavanja ličnih odnosa. CSR je predložio sledeći model: tokom boravka oca u SAD viđenje putem video-linka svakog utorka i svake druge subote u mesecu od 19,00 do 20,00 časova, s tim da se ti kontakti ne održavaju tri nedelje tokom letnjeg raspusta; tokom boravka oca u Republici Srbiji, i to za vreme letnjeg raspusta, u periodu od 20. juna do 10. jula ili u periodu od 20. jula do 10. avgusta, preuzimanjem deteta 15 dana u kontinuitetu na adresi stanovanja u 10,00 časova i vraćanjem deteta na isto mesto u 21,00 ča s, a za vreme zimskog raspusta deset dana u kontinuitetu, preuzimanjem deteta u 10,00 časova na adresi stanovanja i vraćanjem deteta na isto mesto u 20,00 časova. Prethodno je CSR u pet navrata dostavljao izveštaje, sa konkretnim predlozima. Voditelj slučaja CSR je saslušan na ročištu održanom 17. novembra 2017. godine, a na sledećem ročištu – 22. decembra 2017. godine, nakon saslušanja tužene – protivtužilje u svojstvu parnične stranke i odbijanja predloga tužioca – protivtuženog da se u dokaznom postupku obavi veštačenje preko Instituta za mentalno zdravlje u N, glavna rasprava je zaključena.

Drugi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P2. 929/13 od 22. decembra 2017. godine, kojom je održavanje ličnih odnosa između tužioca – protivtuženog i maloletnog deteta uređeno na način koji je predložio CSR u izveštaju od 24. jula 2017. godine. Usvajanjem protivtužbenog zahteva, tužilac – protivtuženi je obavezan da mesečno učestvuje u izdržavanju maloletnog deteta sa iznosom od 1.000 američkih dolara, s tim da je privremenom merom, koja je oročena do okončanja postupka, ta obaveza utvrđena u iznosu od 776 američkih dolara. Odbijeni su i osnovni i eventualni tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog, istaknuti u podnesku od 7. jula 2016. godine.

Parnične stranke su 28. februara 2018. godine izjavile žalbe. Tužena – protivtužena je podneskom od 7. marta 2018. godine zatražila ispravku izreke prvostepene presude, sa zahtevom da se navede od kada počinje obaveza tužioca – protivtuženog da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta u označenom iznosu (datum podnošenja protivtužbe). Rešenjem od 18. aprila 2018. godine izvršena je ispravka prvostepene presude. Tužilac – protivtuženi je 30. aprila 2018. godine i tu odluku osporio žalbom. Tužena – protivtužilja je 1. juna 2018. godine odgovorila na obe žalbe tužioca – protivtuženog.

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 5. juna 2017. godine. Presudom Gž2. 494/18 od 23. jula 2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka, te su pobijana prvostepena presuda, kao i rešenje o njenoj ispravci, u celini potvrđeni.

Tužilac – protivtuženi je 12. oktobra 2018. godine izjavio reviziju. Spisi parničnog predmeta su Vrhovnom kasacionom sudu prosleđeni 28. decembra 2018. godine. Rešenjem Rev. 254/19 od 9. maja 2019. godine ukinuta je drugostepena presuda u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o načinu održavanja ličnih odnosa tužioca – protivtuženog sa maloletnim detetom (da se, saglasno žalbenim navodima tužioca - protivtuženog, ispita mogućnost održavanja ličnih odnosa i van perioda zimskog i letnjeg raspusta, tj. kad god tužilac – protivtuženi boravi u Republici Srbiji, kao i da se u pogledu komunikacije putem video-linka uzme u obzir razlika u vremenskim zonama i okolnost da se u određenim terminima tužilac – protivtuženi nalazi na poslu) i doprinosu tužioca – protivtuženog u izdržavanju maloletnog deteta (tužena – protivtužilja navela da su mesečne potrebe maloletnog deteta između 600 i 700 evra, a pravnosnažnom presudom dosuđen iznos od 1.000 američkih dolara).

Nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom (rasprava otvorena rešenjem od 8. avgusta 2019. godine), na kojoj je izveden dokaz saslušanjem tužene – protivtužilje, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž2. 420/19 od 29. oktobra 2019. godine kojom je ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Za razliku od odluke koju je sadržala prvostepena presuda, Apelacioni sud u Beogradu je odredio da se kontakti između tužioca – protivtuženog putem video-linka, pored subote, održavaju i svakog utorka i srede, dok je za periode van zimskog i letnjeg raspusta odlučeno da se kontakti održavaju po međusobnom dogovoru parničnih stranaka. Spisi parničnog predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 12. decembra 2019. godine.

Parnične stranke su 28. februara 2020. godine izjavile revizije protiv navedene drugostepene presude, s tim da je tužena – protivtužilja dostavila i dopunu revizije od 5. avgusta 2020. godine.

Budući da je tužilac – protivtuženi, u međuvremenu, tačnije 3. februara 2020. godine, pokrenuo izvršni postupak na osnovu pravnosnažne (drugostepene) presude, spisi parničnog predmeta su dostavljeni izvršnom sudu radi uvida, a kako je tužena – protivtužilja, kao izvršni dužnik, izjavila žalbu protiv rešenja o izvršenju, predmet se, zajedno sa izvršnim spisima, nalazio u drugostepenom sudu počev od 8. juna 2020. godine.

Nakon što ga je izvršni sud vratio, predmet je 1. oktobra 2020. godine prosleđen Vrhovnom kasacionom sudu, radi donošenja odluke o revizijama.

Osporenom presudom Rev. 4722/20 od 4. novembra 2020. godine, u stavu drugom izreke, drugostepena presuda je ukinuta samo u delu koji se tiče načina održavanja ličnih odnosa tužioca – protivtuženog i maloletnog deteta tokom boravka tužioca – protivtuženog u SAD (da se ispita da li se veza putem video- linka može održavati i prema dogovoru parničnih stranaka ili eventualno u dan nedelju, kao što to predlaže tužilac – protivtuženi, a sve polazeći od najboljeg interesa deteta, u kom pogledu su roditelji ti koji moraju da ulože dodatne napore da se ta vrsta kontakta nesmetano odvija), kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, dok su u preostalim delovima revizije parničnih stranaka, stavom prvim izreke, odbijene kao neosnovane (pored ostalog, pravilno je određen model viđanja između oca i deteta tokom boravka oca u Republici Srbije za vreme i van letnjih i zimskih raspusta, vodeći prevashodno računa o najboljim interesima deteta, u kom pogledu utvrđeni model predstavlja stabilnu osnovu za dalji emocionalni i socijalni razvoj deteta, a njegova primena je prilagođena realnim potrebama parničnih stranaka, s tim da parnične stranke moraju uložiti posebne napore u prevazilaženju međusobnih konflikata i unapređenju roditeljskih veština, što važi posebno za oca, jer se u protivnom kod deteta stvara osećanje nesigurnosti i nedostatak predvidljivosti i stalnosti, čime se ugrožava pravo deteta na pravilan rast i razvoj).

Apelacioni sud u Beogradu je u ponovnom drugostepenom postupku, nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, na kojoj je saslušan voditelj slučaja CSR, doneo presudu Gž2. 48/21 od 13. aprila 2021. godine, kojom je ukinuta prvostepena presuda u označenom delu, pa je o zahtevima parničnih stranaka odlučeno tako što je za kontakte putem video-linka radnim danima, pored aplikacije Skype, uvedeno i korišćenje aplikacije Whatsapp, dok je za takvu vrstu kontakta tokom vikenda, pored termina svake subote sa početkom u 19,00 časova i trajanju od 30 minuta, određen i termin svakog drugog vikenda subotom i nedeljom, sa početkom u 19,00 časova i trajanju od po 30 minuta ili prema međusobnom dogovoru parničnih stranaka.

Spisi parničnog predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 28. aprila 2021. godine. Navedena drugostepena presuda je punomoćnicima parničnih stranaka dostavljena 7. juna 2021. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) propisano je: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1.); da je, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, sud dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima (član 270.).

Odredbama člana 3. Konvencije o pravima deteta („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori“, br. 4/96 i 2/97) propisano je: da su u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (stav 1.); da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava roditelja iz člana 65. Ustava, u suštini, argumentuje tvrdnjom da usvojeni model viđanja sa maloletnim detetom nije prilagođen okolnostima konkretnog slučaja, a što ima za posledicu kontinu iranu nemogućnost stvaranja adekvatnog ličnog odnosa između njih dvoje.

U vezi sa tim, Ustavni sud najpre ukazuje da je odredbom člana 65. stav 2. Ustava izričito utvrđeno da je poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta pretežnije u odnosu na roditeljsko pravo i način vršenja roditeljskog prava. Poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta zavisi od različitih okolnosti svakog konkretnog slučaja, a ponajviše od godina deteta, nivoa razvoja deteta, prisustva ili odsustva roditelja u životu deteta, iskustava koje dete ima, formiranog i iskazanog mišljenja deteta, kao i ocene i mišljenja nadležnih organa o tome kako se u svakom konkretnom slučaju postiže i ostvaruje, odnosno štiti najbolji interes deteta (videti Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine).

Primenjujući izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud je, uvidom u obrazloženje osporene revizijske presude, utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud odgovorio na sva odlučna pitanja koja se odnose na održavanje ličnih odnosa maloletn og de teta sa podnosiocem ustavne žalbe, te dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za zauzet stav, nastojeći da zaštiti najbolji interes maloletn og de teta, a uz uvažavanje svih relevantnih okolnosti konkretnog slučaja, posebno da podnosilac ustavne žalbe živi i radi u SAD i da, po pravilu, dva puta godišnje dolazi u Republiku Srbiju, kao i mišljenja nadležnog organa starateljstva , koji je kontinuirano tokom postupka vršio psihološku eksploraciju odnosa u konkretnoj porodici i svoje predloge konstantno prilagođavao trenutnim okolnostima, pri čemu je i voditelj slučaja detaljno ispitan na ročištu za glavnu raspravu.

Podnosilac u ustavnoj žalbi neosnovano ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud u prvom revizijskom postupku insistirao na tome da se model viđanja u Republici Srbiji, za periode van letnjeg i zimskog raspusta, precizno uredi (sa tačno utvrđenim terminima). Naime, ukidajućim revizijskim rešenjem drugostepenom sudu je naloženo da ispita da li uopšte postoji mogućnost održavanja ličnih odnosa i van perioda zimskog i letnjeg raspusta, dok način na koji viđenje treba urediti Vrhovni kasacioni sud uopšte nije pominjao. Navodi ustavne žalbe o neuzimanju u obzir opštepoznate vremenske razlike između SAD i Republike Srbije kod održavanja kontakta putem video-linka, nisu od uticaja u kontekstu osporene revizijske presude, imajući u vidu da je model viđanja za period kada podnosilac ustavne žalbe boravi u SAD (putem video-linka) konačno uređen presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 48/21 od 13. aprila 2021. godine.

U okviru svojih navoda o povredi prava roditelja, podnosilac ustavne žalbe je posebno ukazao na to da mu je višegodišnj im trajanjem predmetnog postupka uskraćen bliski kontakt sa maloletnom ćerkom. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je za sve vreme trajanja postupka (izuzev prvih nekoliko meseci) postojala pravnosnažna privremena mera, koju je sud odredio po službenoj dužnosti, a kasnije, na predlog podnosioca ustavne žalbe, izmenio zbog činjenice da je maloletno dete krenulo u školu. Dakle, sve do pravnosnažnog okončanja predmetnog postupka bio je uređen način održavanja ličnih odnosa između podnosioca ustavne žalbe i maloletnog deteta, kako tokom njegovog boravka u SAD, gde živi i radi, tako i tokom njegovih poseta Republici Srbiji. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao na koji način je u takvim okolnostima višegodišnje trajanje postupka u sporu za uređenje načina održavanja ličnih odnosa sa maloletnim detetom moglo imati za posledicu povredu njegovih prava iz člana 65. Ustava.

Konstatujući još jednom da je CSR, tokom trajanja postupka , čak šest puta dostavio izveštaj sa konkretnim predlozima , koje je konstantno prilagođavao trenutnim okolnostima, pri čemu je i voditelj slučaja detaljno ispitan na glavnoj raspravi, Ustavni sud zaključuje da nema proizvoljnosti u odbijanju predloga da se u dokaznom postupku obavi veštačenje preko Instituta za mentalno zdravlje u N, tačnije, u nesankcionisanju od Vrhovnog kasacionog suda, u okviru njegovih ovlašćenja, takve odluke nižestepenih sudova. Ustavni sud ukazuje da, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Pitanje koji će se dokazi izvoditi zavisi prvenstveno od suda koji vodi postupak, a odbijanje suda da izvede predložene dokaze, u okolnostima kada su činjenice zbog kojih se traži izvođenje tih dokaza utvrđene na drugi način, diskreciono je pravo suda i ne može samo po sebi predstavljati povredu prava na pravično suđenje (videti Odluku Ustavnog suda Už-700/2011 od 24. decembra 2013. godine , koja je objavljena na internet stranici www.ustavni.sud.rs).

Sledom svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da stavom prvim izreke osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4722/20 od 4. novembra 2020. godine nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. i člana 65. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Što se tiče istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u spise parničnog predmeta, utvrdio da je podnosiocu povreda navedenog prava u predmetnom parničnom postupku utvrđena rešenjem predsednika Drugog osnovnog suda u Beogradu R4P. 13/17 od 8. jula 2017. godine. Donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 48/21 od 13. aprila 2021. godine predmetni parnični postupak je okončan. Reč je, dakle, o periodu od tri godine i devet mesec i nakon što je rešenjem nadležnog suda utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku .

Nasuprot tvrdnji podnosi oca ustavne žalbe , Ustavni sud smatra da on, postupanjem sudova u navedenom periodu, nije iznova stekao status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku. Naime, prvostepeni sud je postupak okončao pet i po meseci nakon što mu je izdat obavezujući nalog da preduzme sve procesne mere kako bi se postupak okonča o u najkraćem roku . Potom su usledila tri žalbena i dva revizijska postupka, jer je zbog specifične složenost i konkretnog slučaja , pre svega, ozbiljno poremećenih odnos a parničnih stranaka i prostorne udaljenosti podnosioca ustavne žalbe od maloletnog deteta, bilo potrebno da se način održavanja njihovih ličnih odnosa uredi na izuzetno precizan način, što je zahtevalo odgovarajuća „nijansiranja“ modela viđanja koji je predlagao CSR, a iz kog razloga je Vrhovni kasacioni sud dva puta (delimično) ukidao pravnosnažnu presudu. Ustavni sud, takođe, konstatuje da su se spisi parničnog predmeta oko šest meseci nalazili u izvršnom sudu, kome su dostavljeni za potrebe vođenja postupka pokrenutog po predlogu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u porodičnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti