Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao preko četiri godine samo u fazi odlučivanja o predlogu. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je žalba u ostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Javnog vodoprivrednog preduzeća „Vode Vojvodine“, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Javnog vodoprivrednog preduzeća „Vode Vojvodine“ i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Zrenjaninu I. 1853/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Javno vodoprivredno preduzeće „Vode Vojvodine“, čiji je zastupnik Mirko Adžić, podnelo je, 30. aprila 2013. godine , preko punomoćnika Dejane Spasojević-Ivančić, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Zrenjaninu IPV(I). 58/12 od 12. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je Osnovni sud u Zrenjaninu osporenim rešenjem Ipv(I). 58/2012 od 12. marta 2013. godine usvojio prigovor izvršnog dužnika, te odbio kao neosnovan podnosiočev predlog za izvršenje; da je sudsko veće Osnovnog suda u Zrenjaninu zauzelo stav da je podnosilac trebalo da uz predlog za izvršenje kao izvršnu ispravu priloži sporazum br. 1875 – 5/3540 od 1. septembra 2004. godine, a ne rešenje br. 6185379 od 23. februara 2004. godine; da, po mišljenju podnosioca, navedeni sporazum ima akcesornu pravnu prirodu u odnosu na rešenje od 23. februara 2004. godine; da sporazum od 1. septembra 2004. godine nije samostalni pravni posao, već proizilazi iz rešenja od 23. februara 2004. godine, te upravo ovo rešenje ima svojstvo izvršne isprave i jedino je ono moglo biti priloženo uz predlog za izvršenje; da se činjenica da li je izvršni dužnik postupao u skladu sa sporazumom može utvrditi samo u parničnom postupku, a ne u izvršnom postupku; da je podnosilac javno vodoprivredno preduzeće koje je donelo rešenje u vršenju javnog ovlašćenja, te se u predmetnom pravnom odnosu s izvršnim dužnikom ne primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima, na koje se poziva izvršni dužnik, nego odredbe Zakona o vodama i Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji; da je predmetni izvršni postupak trajao pet godina, te je više nego jasno da je podnosiocu povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih i konvencijskih prava i poništi osporeno drugostepeno rešenje. Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe – Javno vodoprivredno preduzeće „Vode Vojvodine“ je rešenjem 6185379 od 23. februara 2004. godine obavezalo Javno komunalno preduzeće „Vodovod i kanalizacija“, Zrenjanin , na plaćanje godišnje naknade za korišćenje H S DTD za odvođenje otpadnih voda za 2004. godinu.

Javno vodoprivredno preduzeće „Vode Vojvodine“ i Javno komunalno preduzeće „Vodovod i kanalizacija“, Zrenjanin , zaključili su sporazum o uslovima produženja roka za plaćanje naknade za 2004. godinu br. 1875- 5/3540 od 1. septembra 2004. godine.

Izvršni poverilac Javno vodoprivredno preduzeće „Vode Vojvodine“, ovde podnosilac ustavne žalbe, podnelo je 22. decembra 2008. godine predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Zrenjaninu, na osnovu rešenja od 23. februara 2004. godine, protiv izvršnog dužnika Javnog komunalnog preduzeća „Vodovod i kanalizacija“, Zrenjanin, radi namirenja novčanog potraživanja na ime godišnje naknade za korišćenje H S DTD za odvođenje otpadnih voda za 2004. godinu.

Opštinski sud u Zrenjaninu se rešenjem I. 1853/08 od 30. decembra 2008. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje po predlogu za izvršenje.

Opštinski sud u Zrenjaninu je rešenjem I. 1853/08 od 23. aprila 2009. godine usvojio žalbu izvršnog poverioca i stavio van snage navedeno rešenje.

Opštinski sud u Zrenjaninu je rešenjem I. 1853/08 od 27. aprila 2009. godine odredio predloženo izvršenje.

Izvršni dužnik je 7. maja 2009. godine podneo žalbu protiv navedenog rešenja o izvršenju.

Opštinski sud u Zrenjaninu je zaključkom I. 1853/08 od 6. oktobra 2009. godine odredio veštačenje na okolnost namirenja potraživanja, a koji zaključak je dostavljen sudskom veštaku 21. marta 2011. godine.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je dostavljen sudu 1. aprila 2011. godine.

Izvršni poverilac je podneskom od 18. aprila 2011. godine izneo primedbe na nalaz i mišljenje sudskog veštaka.

Osnovni sud u Zrenjaninu je osporenim rešenjem IPV(I). 58/12 od 12. marta 2013. godine usvojio prigovor izvršnog dužnika i preinačio prvostepeno rešenje tako što je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da je izvršni poverilac uz predlog za izvršenje kao izvršnu ispravu podneo samo rešenje JVP „Vode Vojvodine“ br. 6185379 od 23. februara 2004. godine; da je izrekom ovog rešenja izvršni dužnik obavezan na plaćanje naknade za korišćenje objekata HS DTD za odvođenje otpadnih voda u 2004. godini; da je određeno i da će se, ukoliko obveznik ne plati dospele obaveze u navedenom roku, naplata duga zajedno sa kamatom izvršiti prinudnim putem; da su stranke u ovom postupku izvršenja 1. septembra 2004. godine zaključile sporazum o uslovima produženja roka plaćanja naknada za 2004. godinu, posl. broj izvršnog dužnika 1875, odnosno posl. broj izvršnog poverioca 5/3540, u kome je u članu 1. kao razlog njegovog zaključenja navedeno izbegavanje prinude po osnovu rešenja o visini naknade od 2004. godine; da je smisao navoda prigovora da isprava na osnovu koje je određeno izvršenje - rešenje JVP „Vode Vojvodine“ od 23. februara 2004. godine, nema svojstvo izvršne isprave; da sporazum od 1. septembra 2004. godine drugačije reguliše sve bitne elemente obaveze izvršnog dužnika da izvršnom poveriocu plaća predmetnu naknadu za korišćenje objekata HS DTD za odvođenje otpadnih voda u 2004. godini u odnosu na način na koji je ova obaveza regulisana rešenjem izvršnog poverioca od 23. februara 2004. godine; da sadržina sporazuma ne predstavlja samo bliže regulisanje uslova pod kojima se vrši odlaganje plaćanja duga, već se sporazumom drugačije određuje sadržaj same obaveze plaćanja naknade za odvođenje otpadnih voda u odnosu na sadržaj ove obaveze kako je određen u rešenju od 23. februara 2004. godine; da sporazum predstavlja samostalni osnov obaveze plaćanja naknade za odvođenje otpadnih voda, iz čega proizlazi da je rešenje od 23. februara 2004. godine izgubilo svaki pravni značaj i dejstvo u pogledu svih pitanja regulisanih sporazumom; da u ovom postupku izvršenja izvršna isprava ne može biti rešenje izvršnog poverioca od 23. februara 2004. godine, koje je izvršni poverilac priložio uz predlog za izvršenje, već je izvršna isprava mogla biti samo sporazum o uslovima produženja roka plaćanja naknade za 2004. godinu od 1. septembra 2004. godine; da izvršni poverilac svoj predlog za izvršenje od 22. decembra 2008. godine nije zasnovao na sporazumu, već upravo na rešenju, što njegov predlog za izvršenje čini neosnovanim.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud ukazuje da je označenom odredbom Konvencije garantovano pravo na pravično suđenje čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanje ovog prava vrši u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme pokretanja izvršnog postupka, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5.); da su izvršne isprave odluka donesena u upravnom i prekršajnom postupku i poravnanje u upravnom postupku, ako glase na ispunjenje novčane obaveze i ako posebnim zakonom nije drugačije određeno (član 30. stav 1. tačka 2)); da se odlukom u upravnom postupku, u smislu ovog zakona, smatra rešenje ili zaključak koji su u upravnom postupku doneli organi, službe ili pravna lica koja vrše javna ovlašćenja, a upravnim poravnanjem smatra se poravnanje zaključeno u upravnom postupku (član 31. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je: da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.); da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da su izvršne isprave pravnosnažna, odnosno konačna odluka doneta u upravnom i prekršajnom postupku i poravnanje u upravnom postupku, ako glase na ispunjenje novčane obaveze i ako posebnim zakonom nije drugačije određeno (član 13. stav 1. tačka 2)); da se odlukom u upravnom postupku, u smislu ovog zakona, smatra rešenje ili zaključak koji su u upravnom postupku doneli organi i organizacije, službe ili pravna lica koja vrše javna ovlašćenja, a upravnim poravnanjem smatra se poravnanje zaključeno u upravnom postupku (član 14. stav 2.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, relevantan period od podnošenja podnosiočevog predloga za izvršenje, 22. decembra 2008. godine, do donošenja osporenog rešenja Osnovnog suda u Zrenjaninu IPV(I). 58/12 od 12. marta 2013. godine, kojim je pravnosnažno odbijen predlog za izvršenje. Dakle, predmetni postupak je trajao više od četiri godine.

Navedeno trajanje postupka pred izvršnim sudom, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, samo trajanje predmetnog postupka u kojem je odlučivano o osnovanosti predloga za izvršenje (jedne faze u izvršnom postupku koja po pravilu kratko traje) ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju što bržeg okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u postupku odlučivanja o osnovanosti predloga za izvršenje koji je vođen u predmetu Opštinsk og suda u Zrenjaninu I. 1853/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem je osporeno rešenje Osnovnog suda u Zrenjaninu IPV(I). 58/12 od 12. marta 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da je saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. Ustava, člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava.

U vezi posebne tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac uz ustavnu žalbu priložio rešenje Osnovnog suda u Zrenjaninu IPV(I). 60/12 od 15. marta 2013. godine, kao dokaz o različitom postupanju istog izvršnog suda u navednoj pravnoj stvari. Radi se o rešenju sudskog veća kojim su vraćeni spisi predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, a koje rešenje je doneto u izvršnom postupku pokrenutom protiv istog izvršnog dužnika (Javnog komunalnog preduzeća „Vodovod i kanalizacija“, Zrenjanin), a na osnovu rešenja podnosioca ustavne žalbe kojim je utvrđeno plaćanje godišnje naknade za odvođenje otpadnih voda za 2007. godinu. U vezi sa navedenim, Ustavni sud najpre ukazuje da se radi o rešenju sudskog veća kojim nije pravnosnažno odlučeno o pravima i obavezama stranaka (navedenim rešenjem spisi predmeta su samo vraćeni na dopunu postupka), a zatim da iz sadržine obrazloženja navedenog rešenja ne proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe sa izvršnim dužnikom, pre pokretanja izvršnog postupka, zaključio sporazum o uslovima produženja roka za plaćanje naknade za 2007. godinu, kao što je to slučaj u konkretnom predmetu. Dakle, ne radi se o istoj ili bitno sličnoj pravnoj situaciji, a što predstavlja preduslov za odlučivanje o povred i prava na jednaku zaštitu prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti