Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku stambene zadruge

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Stambene zadruge „Tehničar“, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Sud dodeljuje naknadu nematerijalne štete od 1200 evra, dok odbija deo žalbe protiv presude Vrhovnog kasacionog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4521/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2367/10 od 17. marta 2010. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je 23. jula 2010. godine, preko punomoćnika Čedomira Nikolića, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 2. izreke , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu navedenom u tački 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome je doneta osporena presuda i detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da je Opštinski sud u Novom Sadu delimično u svojio primarni tužbeni zahtev podnosioca i obavezao tuženog da podnosiocu isplati odgovarajući iznos , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. juna 2006. godine, kada je veštačenjem utvrđena visina duga; da podnosilac smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja, jer bi u protivnom bilo „zaobiđeno“ načelo legaliteta, a i time bi se narušila načela iz čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima; da je predmetni postupak trajao 15 godina, te da on nije doprineo odugovlačenju postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom revizijskom presudom povređena prava podnosioca na pravično suđenje i na pravno sredstvo zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4521/03 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4521/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. septembra 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih D.Đ, A.M. i M.P, svih iz Beograda, radi isplate duga. Predm et je zaveden pod brojem P. 5594/96.

Tužilac je podneskom od 11 . novembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na tužene A.M. i M.P. Prvostepeni sud je 16. novembra 1998. godine naložio punomoćniku tuženih A.M. i M.P. da se izjasne da li su saglasni sa povlačenjem tužbe. Opštinski sud u Novom Sadu je 11. februara 2000. godine van rasprave doneo rešenje P. 5594/96, kojim je konstatovao povlačenje tužbe u odnosu na tužene A.M. i M.P. i u odnosu na njih obustavio postupak.

Iz razloga što se tuženom D.Đ. nije mogla dostaviti tužba i uručiti poziv za ročište na adresi koju je dostavio tužilac, prvostepeni sud je u dva navrata naložio punomoćniku tužioca da dostavi tačnu adresu (27. februara 1997. godine i 18. aprila 1997. godine) u vezi čega je punomoćnik tužioca dostavio adresu na kojoj se nije mogla uručiti dostava pismena. Takođe , u dva navrata prvostepeni sud je od SUP - Novi Sad (24. oktobra 1996. godine, kada nije postupljeno po nalogu i 20. februara 2000. godine , kada je postupljeno po nalogu i 13. marta 2003. godine , kada je tek dostavljena tražena adresa) zatražio adresu na kojoj je prijavljen tuženi D.Đ. Iz dostavnica i povratnica proizlazi da je u navedenom periodu dostava bezuspešno pokušavana u tri navrata.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Novom Sadu zakazano je ukupno 15 ročišta za glavnu raspravu , od kojih je sedam ročišta održano (24. maja 2001. godine, 14. februara 2003. godine, 21. aprila 2003. godine, 5. juna 2003. godine, 5. septembra 2005. godine, 31. januara 2006. godine i 8. decembra 2006. godine) , na kojima je i zveden dokaz saslušanjem veštaka, dok preostalih osam ročišta nije održano (20. decembra 1996. godine, 13. decembra 2000. godine, 7. marta 2001. godine, 20. decembra 2001. godine, 27. marta 2003. godine, 31. marta 2006. godine, 2. juna 2006. godine, 1. septembra 2006. godine), od kojih dva nisu održana na zahtev punomoćnika tužioca.

Tokom dokaznog postupka, prvostepeni sud je šest puta nalagao veštačenja, odnosno dopune veštačenja od strane ekonomsko-finansijskog veštaka, od čega u dva navrata je prvostepeni sud obavešten da određeni veštaci nisu u mogućnosti da izvrši nalog suda, dok je u preostala četiri slučaja postupljeno po nalozima suda.

Opštinski sud u Novom Sadu je 8. decembra 2006. godine doneo presudu P. 4521/03, kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 129.226,25 dinara, sa zakons kom zateznom kamatom počev od 13. juna 200 6. godine pa do konačne isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 138.881,00 dinara, u st avu drugom izreke odbio preostali deo tužbenog zahtev a od dosuđenih 129.226,25 do traženih 525.306,32 dinara, a u stavu trećem izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev .

Tužilac je 13. februara 2007. godine izjavio žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu 4521/03 od 8. decembra 2006. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5083/2007 od 4. juna 2009. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđaja.

Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 4785/2009 od 15. oktobra 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu 4521/03 od 8. decembra 2006. godine.

Tužilac je 30. novembra 2009. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4785/2009 od 15. oktobra 2009. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2367/10 od 17. marta 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4785/2009 od 15. oktobra 2009. godine. U obrazloženju ove presude, je pored ostalog, navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac sa tuženim 13. decembra 1991. godine zaključio ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara; da je na osnovu tog ugovora tuženi primio na zajam 250.000 tadašnjih dinara, s tim što je istog datuma uplatio depozit od 50.000 tadašnjih dinara; da je p rilikom odobravanja zajma, istog dana, tuženi tužiocu na ime administrativnih troškova uplatio 5.000 tadašnjih dinara, na ime provizije 7.500 tadašnjih dinara i na ime troškova osiguranja kredita 3.000 tadašnjih dinara; da se članom 3. navedenog ugovora tuženi obavezao da će zajam otplatiti u 60 jednakih fiksnih mesečnih rata u iznosu od po 4.166,70 tadašnjih dinara; da je početak otplate zajma ugovoren za naredni mesec, počev od dana dobijanja zajma najkasnije do 25. u mes ecu, da je tuženi je otplaćivao zajam od 30. decembra 1991. do 13. jula 1993. godine u ugovorenim iznosima, da je n a dan odobrenja, vrednost zajma od 250.000 tadašnjih dinara iznosila 3.846,15 DM, vrednost depozita od 50.000 tadašnjih dinara na dan uplate iznosila je 769,23 DM, vrednost osiguranja od 3.000 tadašnjih dinara iznosila je 46,15 DM, a ukupna vrednost otplaćenih rata iznosila je 125,33 DM ; da je ukupan neizmireni dug tuženog prema tužiocu po odbitku svih uplata, depozita i osiguranja na dan uplate poslednje rate iznosio 2.905,44 DM, odnosno 1.485,53 ev ra, što je na dan veštačenja 13. juna 2006. godine iznosilo 129.226,25 dinara, kako je utvrđeno ocenom nalaza i mišljenja veštaka; da su p olazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, kada su preko iznosa od 129.226,25 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja do isplate, koji iznos je dosuđen pravnosnažnom prvostepenom presudom, odbili tužbeni zahtev, kao i kada su odbili eventualni tužbeni zahtev tužioca; da, iako je tuženi dugovani nominalni iznos zajma isplatio tužiocu pre dospelosti, potraživanje tužioca obezvređeno je inflacijom, zbog čega tužilac imao pravo da zahteva realnu vrednost nevraćenog zajma, utvrđenu pomoću deviznog valorimetra, sa zateznom kamatom od veštačenja do isplate. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne može se smatrati da je tuženi bio u docnji pre toga, a dinarska protivvrednost realnog potraživanja tužioca utvrđena je prema okolnostima u vreme veštačenja, odnosno donošenja odluke o toj inflatornoj naknadi.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak otpočeo 10. septembra 1996. godine i da je okončan 17. marta 2010. godine, odnosno da je postupak ukupno trajao 13 godina i šest meseci, što samo po sebi može ukazati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanje postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio i ocenio da predmetni parnični postupak nije iziskivao izvođenje većeg broja dokaza, te da nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se raspravljala pred sudom. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je dokazni postupak izveden samo odgovarajućim veštačenjem i saslušanjem veštaka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, u manjoj meri doprineo neopravdano d ugom trajanju parničnog postupka, budući da se njegov punomoćnik nije odazvao na dva poziva suda i da nije dostavio adresu na kojoj bi se mogla uručiti dostava pismena tuženom. Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Nasuprot prethodno iznetom, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda prevashodni razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da je prvo roč ište za glavnu raspravu održano tek nakon tri godine i sedam meseci od podnošenja tužbe , za koje vreme je prvostepeni sud pokušavao da izvrši dostavu tužbe i poziva tuženom; da u navedenom periodu prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno imajući u vidu da je u samo u tri navrata pokušavao dostavu poziva i odgovarajućih pismena tuženom ; da u periodima od 16. novembra 1998. godine pa do 11. februara 2000. godine, 20. decembra 2001. godine pa do 14. februara 2003. godine i 5. juna 2003. godine pa do 5. septembra 2005. godine prvostepeni sud nije preduzeo nijednu procesnu radnju; da je prvostepena presuda doneta tek nakon skoro deset godina od pokretanja postupka, pri tome je za sve vreme trajanja prvostepenog postupka, navedeni sud zakazao ukupno 15 ročišta, od kojih je samo sedam održao.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4521/03, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje, ali i aktuelne socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud naveo ustavnop ravno prihvatljive razloge kad je odbio kao nesnovanu reviziju koju je izjavio podnosilac ustavne žalbe. Naime, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stav Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja. U konkretnom slučaju, tuženi je vratio zajam podnosiocu pre padanja u docnju u nominalnom novčanom iznosu u tadašnjim dinarima. Stoga se ne može smatrati da je tuženi bio u docnji pre presuđenja, s obzirom na to da tuženi pada u docnju danom utvrđivanja visine njegovog du ga, a je to je dan donošenja presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud stoga nalazi da osporenom revizijskom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazao kroz ranije donetu Odluku Ustavnog suda Už-5135/2010 od 20. decembra 2012. godine.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac navode o povred i ovog pra va vezuje za ishod parničnog postupka, dakle za povredu prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca usta vne žalbe na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo nisu osnovani.

Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku stambene zadruge

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti