Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u petnaestogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 15 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „L. e. i.“ DOO i S. J. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „L. e . i .“ DOO i S. J . iz V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 6079/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju u predmetu P. 353/04) povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. „L. e. i.“ DOO, sa sedištem u V, i S. J. iz V. podneli su 28. jula 2011. godine, preko punomoćnika Lj. A, advokata iz V, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4467/10 od 27. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 353/04.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 4467/10 od 27. maja 2011. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca S. T, kojim je tražio da se obavežu tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe, da mu na ime naknade štete solidarno isplate određeni novčani iznos; da su prvostepeni i drugostepeni sud nezakonito i pristrasno odlučili o parničnim troškovima podnosilaca ustavne žalbe; da je osporenom presudom odbijen tužbeni zahtev tužioca, ali da tom prilikom Apelacioni sud nije i preinačio ožalbenu presudu, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, čime je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, zbog čega je presuda nezakonita, jer faktički postoje dve presude o istoj stvari; da je postupak okončan nakon četrnaest godina, čime je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosioci su istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 607910, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

S. T. iz Vranja podneo je 8. oktobra 1996. godine Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih S. J, ovde podnosioca ustavne žalbe, i PP „A.“ iz N. S, radi naknade štete. Po tužbi je formiran predmet P. 1894/96.

Rešenjem Opštinskog suda P. 1894/96 od 25. juna 1997. postupak u predmetu P. 2419/96, po tužbi PP „L.“ protiv tuženog S. T. iz V. spojen je sa postupkom u predmetu P. 1894/96, radi istovremenog suđenja i odlučivanja.

Opštinski sud se rešenjem P. 1894/96 od 13. maja 1998. godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim u ovoj pravnoj stvari.

Postupajući po žalbi prvotuženog, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 1917/98 od 3. decembra 1998. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 1894/96 od 13. maja 1998. godine i predmet vratio prvostepenom sudu.

Postupak pred prvostepenim sudom je nastavljen 3. februara 1999. godine u predmetu P. 2335/98.

Tužilac je podneskom od 22. februara 2000. godine precizirao tužbeni zahtev u skladu sa usaglašenim nalazom veštaka.

Presudom Opštinskog suda P. 2335/98 od 4. aprila 2000. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca S. T. i obavezani su tuženi da mu solidarno isplate određeni novčani iznos na ime naknade štete, u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi solidarno isplate iznos preko dosuđenog u stavu prvom izreke, a u stavu trećem izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca PP „L.“ kojim je tražio da mu tuženi S. T. isplati na ime duga određeni novčani iznos.

Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 1223/00 od 28. avgusta 2000. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda P. 2335/98 od 4. aprila 2000. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Opštinski sud je presudom P. 1398/00 od 24. januara 2001. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca S. T. i obavezao tužene da tužiocu na ime naknade štete solidarno isplate određeni novčani iznos; u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca S. T. da mu tuženi solidarno isplate iznos preko dosuđenog u stavu prvom izreke; u stavu trećem izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca PP „L.“ i obavezan tuženi S. T. da mu isplati na ime duga određeni novčani iznos; u stavu četvrtom izreke obavezani su tuženi PP „A.“ i S. J. da tužiocu S. T. nadoknade troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Vranju je presudom Gž. 557/01 od 17. aprila 2001. godine, u stavu prvom izreke, odbio žalbu drugotuženog PP „A“ i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 1398/00 od 24. januara 2001. godine u stavu prvom i četvrtom izreke u odnosu na drugotuženog, dok je u stavu drukom izreke ukinuo ožalbenu presudu u stavu prvom i četvrtom izreke u odnosu na prvotuženog S. J, te predmet u tom delu vratio na ponovno suđenje. Protiv navedene presude drugotuženi PP „A.“ je izjavio reviziju.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 4271/01 od 16. maja 2002. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Vranju Gž. 557/01 od 17. aprila 2001. godine u stavu prvom izreke, kao i presudu Opštinskog suda P. 1398/00 od 24. januara 2001. godine u stavovima prvom i četvrtom izreke koji se odnose na drugotuženog PP „A.“.

Presudom Opštinskog suda P. 700/01 od 26. februara 2003. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca S. T. da mu drugotuženi „A.“ DOO isplati određeni novčani iznos na ime naknade štete, dok je u stavu drugom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu drugotuženi isplati iznos preko dosuđenog u stavu drugom izreke, u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca da mu prvotuženi S. J. solidarno sa drugotuženim isplati određeni novčani iznos na ime naknade štete, a u stavu trećem izreke određeno je da se održava na snazi rešenje o izvršenju tog suda Iv. 1530/96 od 18. oktobra 1996. godine, pa je naloženo tuženom S. T. da tužiocu PP „L.“ isplati novčani iznos utvrđen rešenjem o izvršenju.

Okružni sud u Vranju je presudom Gž. 2265/03 od 30. decembra 2003. godine potvrdio presudu Opštinskog suda P. 700/01 od 26. februara 2003. godine u delu koji se odnosi na prvotuženog, dok je navedena presuda ukinuta u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca prema drugotuženom. Tužilac je protiv ove presude izjavio reviziju.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2233/04 od 24. novembra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 700/01 od 26. februara 2003. godine u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prema prvotuženom, kao i presudu Okružnog suda u Vranju Gž. 2265/03 od 30. decembra 2003. godine u delu kojim je prvostepena presuda potvrđena.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 353/04. Na ročištu održanom 11. septembra 2006. godine tužilac S. T. je preinačio tužbu i kao tuženog označio i PP „L.

Tokom trajanja postupka pred prvostepenim sudom, od podnošenja tužbe zaključno sa 12. novembrom 2008. godine, bilo je zakazano ukupno 36 ročišta za glavnu raspravu, od kojih devet nisu održana (četiri zbog izostanka drugotuženog, po jedno zbog izostanka tužioca, prvotuženog, veštaka, odnosno parničnih stranaka i jedno jer veštak nije uredno pozvan). Pored toga, izvedeni su dokazi saslušanjem više svedoka, tužioca i tuženih u svojstvu parničnih stranaka, kao i poljoprivrednim, veterinarskim i ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Presudom Opštinskog suda P. 353/04 od 12. novembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, obavezani su prvotuženi i drugotuženi da tužiocu solidarno isplate određeni novčani iznos na ime naknade štete; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se trećetuženi PP „L.“ obaveže da mu solidarno sa prvotuženim i drugotuženim isplati određeni novčani iznos na ime naknade štete; u stavu trećem izreke određeno je da se održava na snazi rešenje o izvršenju tog suda Iv. 1530/96 od 18. oktobra 1996. godine, pa je naloženo tužiocu-protivtuženom S. T. da tuženom-protivtužiocu PP „L.“ isplati dug u iznosu od 31.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom, a navedeno rešenje o izvršenju je ukinuto za iznos duga od 15.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom, te je u tom delu tužbeni zahtev PP „L.“ odbijen; u stavu četvrtom izreke obavezan je drugotuženi PP „A.“ da tužiocu S. T. isplati troškove parničnog postupka; u stavu petom izreke određeno je da po tužbi i protivtužbi S. T. i PP „L.“ svaka stranka snosi sopstvene troškove. Protiv navede presude žalbu su izjavili tuženi.

Postupajući po predlogu trećetuženog- protivtužioca PP „L.“, Opštinski sud je rešenjem P. 353/04 od 28. aprila 2009. godine odredio privremenu meru prema tužiocu- protivtuženom S. T, radi obezbeđenja novčanog potraživanja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 275/10 od 20. aprila 2010. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda P. 353/04 od 12. novembra 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 6079/10 od 19. novembra 2010. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim i odredio da se spisi predmeta dostave Vrhovnom kasacionom sudu, radi donošenja odluke o sukobu nadležnosti.

Vrhovni kasacioni su je rešenjem R. 566/10 od 2. decembra 2010. godine odredio Apelacioni sud u Nišu kao stvarno nadležan u ovom predmetu. U obrazloženju je navedeno da imajući u vidu da je prvostepena presuda tri puta ukidana, Apelacioni sud u Nišu ne može da ukine presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, već je dužan da odluči o žalbi i tužbenim zahtevima stranaka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 4467/10 od 27. maja 2011. godine, nakon održane rasprave, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca S. T. da se obavežu tuženi da mu na ime naknade štete isplate određeni novčani iznos; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac S. T. da tuženom DOO „A.“ nadokandi troškove parničnog postupka; u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev PP „L.“ da se održi na snazi rešenje o izvršenju Opštinskog suda Iv. 1530/96 od 18. oktobra 1996. godine i naloži tužiocu-protivtuženom S. T. da na ime glavnog duga isplati tužiocu iznos od 46.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom; u stavu četvrtom izreke određeno je da po tužbi PP „L.“ svaka stranka snosi svoje troškove.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji je važio u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti po žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. stav 3.); da u slučaju da je prvostepena odluka već jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud ne može ukinuti presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje (član 373. stav 3.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava, započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu 8. oktobra 1996. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4467/10 od 27. maja 2011. godine. Navedeno trajanje postupka od skoro 15 godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke, u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka od skoro 1 5 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu činjenica da je prvostepena presuda čak tri puta u celini ukidana odlukama viših sudova , iz čega sledi zaključak da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kojem sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Ispitijući postupanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svojim postupanjem nije doprineo dužini trajanja postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosi cima ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi o pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 607910 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zaje mčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta sadržine utvrđenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno ocenio da podnosioci ustavne žalbe povredu prava, između ostalog, obrazlažu pogrešnom primenom odredaba procesnog zakona, odnosno navodima da drugostepeni sud nije „preinačio“ ožalbenu presudu, zbog čega je presuda nezakonita. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da je članom 369. stav 3. i članom 373. stav 3. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku bilo predviđeno da drugostepeni sud u postupku po žalbi, ukoliko je pobijana presuda već jedanput bila ukidana, istu ne može ukinuti i predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovno suđenje, već će nakon zakazane rasprave odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka. Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud pravilno primenio navedene odredbe Zakona o parničnom postupku i postupio po nalogu Vrhovnog kasacionog suda. U izreci i obrazloženju osporene presude, međutim, nije navedeno da se ožalbena presuda ukida, ali Ustavni sud smatra da taj propust nadležnog suda nije od takvog značaja da može dovesti do povrede ustavnog prava podnosioca, imajući u vidu da iz njene sadržine jasno proizlazi da je presuda Opštinskog suda P. 353/04 od 12. novembra 2008. godine ukinuta i da je nakon održane rasprave odlučeno o svim tužbenim zahtevima parničnih stranaka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

7. U pogledu drugih navoda podnosilaca ustavne žalbe, kojima ističu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da podnosioci nisu naveli ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da im je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 4467/10 od 27. maja 2011. godine povređeno navedeno ustavno pravo, imajući u vidu da navedenu presudu osporavaju u pogledu odluke suda o troškovima parničnog postupka.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka .

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavljaju adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br oj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u petnaestogodišnjem postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti