Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, nalazeći da pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno. Ukupna dužina postupka od skoro sedam godina opravdana je složenošću predmeta, brojem stranaka i obimnim dokaznim postupkom, bez značajnijih propusta suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M. iz Č, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu broj P. 17/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M. iz Č. je preko punomoćnika I. Ć, advokata iz Č, 29. jula 201 1. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu broj P. 17/10.

Podnosilac u ustavnoj ža lbi, pored ostalog, navodi: da je 24. marta 2006. godine podneo tužbu radi duga, te da do dana izjavljivanja ustavne žalbe nije doneta prvostepena presuda; da on nijednom svojom radnjom nije doprineo dužem trajanju spornog postupka, da je redovno prisustvovao glavnoj raspravi, kao i da je blagovremeno podnosio dokaze; da osporeni postupak nije činjenično složen, te da sud nije preduzeo sve zakonom propisane mere kako bi predmetni postupak bio okončan efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete, naloži nadležnom sudu da okonča osporeni postupak, kao i da objavi odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je na osnovu uvida izvršenog u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 17/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Z. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 24. marta 200 6. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv G.P, V. P. i A.J, radi duga. Tuženi su 5. maja 2006. godine podneli protivtužbu, radi duga.

Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao 34 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 26 ročišta, pri čemu dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok preostala ročišta nisu održana zbog nepostojanja pretpostavki, kao i zbog izjašnjenja stranaka na podneske suprotne strane i na nalaze i mišljenja veštaka. Utvrđeno je i da je sud više puta pozivao punomoćnika tužioca da dostavi adresu za tužene G.P. i V.P.

Tokom dokaznog postupka sud je, pored ostalog, odredio građevinsko i ekonomsko veštačenje i dopunu tih veštačenja, saslušao stranke i osam svedoka, izvršio uvid u ugovor o zakupu poslovnog prostora od 1. aprila 2005. godine, sporazum od 1. aprila 2005. godine zaključen između tužioca i tuženih G.P. i V.P, izveštaj agencije „E.“ i izvod o registrovanim podacima privrednih subjekata Agencije za privredne registre. Utvrđeno je i da je sud 3. januara 2008. godine doneo rešenje P. 413/06 kojim je usvojio predlog tužioca za određivanje privremene mere kojom je zabranjeno tuženom A.J. otuđenje uz naknadu ili bez nje, kao i opterećenje ili raspolaganje lokalom bliže opisanim u rešenju, a sve do pravnosnažnog okončanja predmetnog postupka.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P. 17/10 od 12. septembra 2012. godine je: obavezan trećetuženi–protivtužilac A.J. da tužiocu isplati iznos od 10.700 evra u dinarskoj protivvrednosti, a na ime duga po ugovoru od 1. aprila 2005. godine (stav prvi izreke); odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog kojim je tražio da se obavežu prvotužena–protivtužilja G.P. i drugotuženi–protivtužilac V.P. da kao solidarni dužnici zajedno sa trećetuženim–protivtužicem A.J. isplate tužiocu iznos od 10.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti, a na ime duga po ugovoru od 1. aprila 2005. godine (stav drugi izreke); odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev trećetuženog–protivtužioca A.J. kojim je tražio da mu tužilac na ime naknade štete isplati iznos od 598.731,00 dinara (stav treći izreke); delimično usvojen protivtužbeni zahtev trećetuženog – protivtužioca A.J. i obavezan tužilac da mu na ime zakupnine za decembar 2004. godine isplati iznos od 350 evra, u dinarskoj protivvrednosti (stav četvrti izreke); odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev trećetuženog–protivtužioca A.J. u delu u kome je tražio da mu se, pored dosuđenog iznosa od 350 evra na ime zakupnine za decembar 2004. godine, isplati još 350 evra, u dinarskoj protivvrednosti (stav peti izreke); delimično usvojen protivtužbeni zahtev prvotužene–protivtužilje G.P. i drugotuženog–protivtužioca V.P. i obavezan tužilac–protivtuženi da im kao solidarnim poveriocima isplati na ime neizmirenih obaveza iznos od 194.284,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom (stav šesti izreke); odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev prvotužene–protivtužilje G.P. i drugotuženog–protivtužioca V.P. u delu u kome su tražili da im se, pored dosuđenog iznosa od 194.284,00 dinara , na ime neizmirenih obaveza, isplati iznos od još 194.284,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom (stav sedmi izreke); odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev trećetuženog–protivtužioca A.J. u delu u kome je tražio da se obaveže tužilac–protivtuženi da mu kao solidarnom poveriocu sa prvotuženom–protivtužiljom G.P. i drugotuženim–protivtužiocem V.P. isplati na ime neizmirenih obaveza iznos od 388.568,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom (stav osmi izreke); utvrđeno da je protivtužba trećetuženog–protivtužioca A.J. u delu u kome je tražio da se tužilac–protivtuženi obaveže da mu kao vlasniku objekta isplati iznos od 2.430 evra na ime amortizacije lokala za 11 meseci povučena (stav deveti izreke); obavezan trećetuženi– protivtužilac A.J. da tužiocu–protivtuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 277.852,00 dinara (stav deseti izreke); obavezan tužilac–protivtuženi da prvotuženoj–protivtužilji G.P. i drugotuženom–protivtužiocu V.P, kao solidarnim poveriocima, na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 361.117,50 dinara (stav jedanaesti izreke).

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 385/13 od 12. marta 2013. godine: potvrđena je žalbom pobijana presuda Osnovnog suda u Čačku P. 17/10 od 12. septembra 2012. godine u stavovima prvom, drugom, trećom, petom, šestom, sedmom, osmom, desetom i jedanaestom izreke i žalbe tužioca–protivtuženog i tuženih–protivtužilaca odbijene kao neosnovane (stav prvi izreke); preinačena je presuda Osnovnog suda u Čačku P. 17/10 od 12. septembra 2012. godine u stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev trećetuženog–protivtužioca A.J. da se tužilac–protivtuženi obaveže da mu na ime zakupnine za decembar 2004. godine isplati iznos od 350 evra, u dinarskoj protivvrednosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog postupka.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao značaj prava o kome se raspravljalo u spornom parničnom postupku.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pravnosnažno okončan za šest godina i 11 meseci.

Ocenjujući kriterijum složenosti predmeta, Ustavni sud utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca protiv tri tužena radi duga, kao i po protivtužbi tri tužena protiv podnosioca, takođe radi duga. Ustavni sud je dalje konstatovao da broj stranaka, kao i sprovedeni dokazni postupak ukazuju na to da je u konkretnom slučaju bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koje je sud morao raspraviti i o kojima je morao odlučiti, a što, po oceni Ustavnog suda, može opravdati duže trajanje postupka. Ustavni sud je ocenio i da je na strani podnosioca ustavne žalbe nesporno postojao interes da se sporni postupak okonča u što kraćem roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku konstatuje da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta za glavnu raspravu, te da nije bilo konkretnih postupanja od strane suda koja su doprinela dužem trajanju postupka i koja se mogu staviti na teret sudu. Ispoljenu nameru prvostepenog suda da efikasno sprovede postupak Ustavni sud ne nalazi samo u broju zakazanih i održanih ročišta, već i u činjenici da je taj sud u svim slučajevima kada ročište nije održano zbog nepostojanja pretpostavki, naredno ročište, po pravilu, zakazivao u kraćem vremenskom intervalu. Ustavni sud konstatuje i da nekoliko ročišta nije održano zbog neuredne dostave poziva za prvotuženu i drugotuženog, a što je iziskivalo nalaganje podnosiocu ustavne žalbe da dostavi adresu za ove stranke. Takođe, Sud konstatuje da je prvostepeni sud ažurno i efikasno određivao veštačenja i dopune veštačenja, te da su nalazi i mišljenja veštaka dostavljani sudu i strankama blagovremeno. Ustavni sud konstatuje i to da je postupak pred drugostepeni sudom vođen i okončan u roku kraćem od šest meseci. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nema značajnih neažurnosti niti propusta u radu sudova, a koji su doprineli dužem trajanju osporenog postupka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije svojim postupanjem doprineo dužem trajanju postupka.

Imajući u vidu navedeno, a posebno relativnu složenost predmeta Ustavni sud je ocenio da se ukupno trajanje parničnog postupka od šest godina i 11 meseci ne može smatrati nerazumno dugim rokom, sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 17/10 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

6. Na osnovu izloženog i odredaba čl ana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.