Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog odbacivanja tužbe za uplatu doprinosa

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Poništava rešenje Apelacionog suda kojim je odbačena tužba za uplatu doprinosa zbog nenadležnosti, nalazeći da doprinosi predstavljaju sastavni deo zarade, te da sudovi opšte nadležnosti jesu nadležni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Dejanova iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušana Dejanova izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2943/10 od 5. maja 2010. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2943/10 od 5. maja 2010. godine i nalaže da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Opštinskog suda u Pančevu P1. 2172/08 od 23. oktobra 2009. godine.

3. Odbija se ustavna žalba Dušana Dejanova izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav. 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P1. 2172/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Dejanov iz Pančeva je 23. jula 2010. godine, preko punomoćnika Borivoja Ćurčina, advokata iz Pančeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2943/10 od 5. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na socijalnu zaštitu, zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 69. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je okončan osporenim rešenjem.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjem ukinuta prvostepena presuda i odbačena kao nedozvoljena tužba podnosioca kojom je tražio da se obaveže tuženi poslodavac da za podnosioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Podnosilac smatra da je ovakva odluka suda nezakonita i nepravična, jer je u osporenom rešenju zauzeto stanovište da ne postoji pravo na sudsku zaštitu, iako se radi o pravima po osnovu rada. Dalje je naveo da su do usvajanja zaključka Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 23. marta 2010. godine kojim je promenjena dotadašnja sudska praksa u pogledu nadležnosti za odlučivanje o zahtevima za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, mnogi građani tužili poslodavce za neplaćene doprinose i da su uspevali u sporovima, te da su ta lica stavljena u povoljniji položaj u odnosu na njega i druge tužioce čiji postupci nisu okončani do usvajanja pomenutog zaključka. Prema mišljenju podnosioca, na taj način došlo je do kršenja prava na jednaku zaštitu prava. Pored toga, podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zbog činjenice da je osporeni parnični postupak okončan procesnom odlukom nakon četiri godine. Predložio je da Ustavni sud poništi osporeno rešenje i istakao je zahtev za naknadu štete koji je opredeljen u visini tužbenog zahteva istaknutog u parnici. Takođe je tražio naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane punomoćnika iz reda advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu P1. 1688/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Pančevu P1. 2172/08), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Tužilac Dušan Dejanov, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 31. marta 2006. godine Opštinskom sudu u Pančevu podneo tužbu protiv tuženog "Cilj" d.o.o. iz Pančeva, radi uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude dva ročišta nisu održana, pri čemu ročište koje je bilo zakazano za 20. oktobar 2006. godine nije održano na molbu tuženog, sa čime se tužilac saglasio, dok drugo ročište nije održano zbog nedolaska uredno pozvanog veštaka.

Presudom Opštinskog suda u Pančevu P1. 653/06 od 15. decembra 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Spisi predmeta dostavljeni su drugostepenom sudu na odlučivanje o žalbi tuženog u martu 2007. godine.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž1. 120/07 od 17. oktobra 2008. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno osam zakazanih ročišta, tri nisu održana. Ročište koje je bilo zakazano za 13. mart 2009. godine otkazano je rešenjem na molbu tužioca, dok ostala dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, odnosno zbog toga što sudski veštak nije dostavio nalaz u ostavljenom roku.

Opštinski sud u Pančevu je 23. oktobra 2009. godine doneo presudu P1. 2172/08 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da za tužioca kod nadležnog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje na ime neuplaćenih doprinosa za period od 27. septembra 2002. godine do 31. decembra 2003. godine uplati 121.463,46 dinara, sa kamatom, a za period od 1. januara 2004. godine do 31. avgusta 2004. godine iznos od 42.526,14 dinara , sa kamatom.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2943/10 od 5. maja 2010. godine usvojena je žalba tuženog i ukinuta je prvostepena presuda, a tužba je odbačena kao nedozvoljena. Drugostepeni sud je našao da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, jer je prvostepeni sud meritorno odlučio o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost. Pozivajući se na odredbe čl. 2, 4. i 65. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i odredbe člana 3. st. 1. i 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, te ističući da se poreski postupak, koji se odnosi na utvrđivanje, naplatu i kontrolu javnih prihoda sprovodi po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, Apelacioni sud je zaključio da ne postoji nadležnost suda opšte nadležnosti za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužioca. Navedeno rešenje uručeno je punomoćniku tužioca 24. juna 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); pravo na socijalnu zaštitu (član 69.).

Po oceni Ustavnog suda, za konkretan slučaj od značaja je i odredba člana 60. stav 4. Ustava kojom se jemči da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu (član 16. stav 2.).

Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ("Službeni glasnik RS", br. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09, 7/09, 3/10, 4/11, 52/11, 101/11, 7/12 i 8/13) propisano je: da se dorinosima obezbeđuju sredstva za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja, i to penzijskog i invalidskog, zdravstvenog i osiguranja za slučaj nezaposlenosti (član 2.); da su sredstva doprinosa javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje, osnovanih zakonima koji uređuju sistem obaveznog socijalnog osiguranja, za namene utvrđene u skladu sa tim zakonima (član 4.); da je obveznik doprinosa osiguranik i poslodavac ili isplatilac prihoda, na čiji teret se plaća doprinos (član 6. stav 1. tačka 1)); da je obveznik obračunavanja, odnosno plaćanja doprinosa osiguranik i poslodavac, odnosno drugi isplatilac prihoda koji je dužan da obračuna, odnosno plati doprinos u svoje ime i u svoju korist ili u svoje ime, a u korist osiguranika (član 6. stav 1. tačka 2)); da je poslodavac dužan da doprinose iz stava 1. ovog člana obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja (član 51. stav 2.); da se u pogledu utvrđivanja, naplate i povraćaja doprinosa, pravnih lekova, kamate, kaznenih odredbi i drugih pitanja koja nisu uređena ovim zakonom, izuzev odredaba koje se odnose na poreska oslobođenja, olakšice i otpis, primenjuju odgovarajuće odredbe zakona koji uređuje porez na dohodak građana, odnosno zakona koji uređuje poreski postupak i poresku administraciju, ako ovim zakonom pojedina pitanja nisu drukčije uređena (član 65.).

Članom 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ("Službeni glasnik RS", br. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06, 61/07, 20/09, 72/09, 53/10, 101/11, 2/12 i 93/12) propisano je: da ako je drugim zakonom pitanje iz oblasti koju uređuje ovaj zakon uređeno na drukčiji način, primenjuju se odredbe ovog zakona (stav 1.); da ako ovim zakonom nije drukčije propisano, poreski postupak se sprovodi po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (stav 2.).

Članom 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/11) propisano je da o snovni sud u prvom stepenu sudi u stambenim sporovima, sporovima povodom zasnivanja, post ojanja i prestanka radnog odnosa, o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, o naknadi štete koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom , te sporovima povodom zadovoljavanja stambenih potreba na osnovu rada.

Članom 105. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je: da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.); da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade (stav 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da je identično činjenično i pravno pitanje - odbacivanje tužbe podnete radi uplate doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko u žalbenom postupku zbog ocene drugostepenog suda da se takvi zahtevi imaju rešavati u upravnom postupku, već razmatrao u svojoj Odluci Už – 3506/2012 od 21. februara 2013. godine sa aspekta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava (videti na www.ustavni.sud.rs). U pomenutoj Odluci Ustavni sud je, između ostalog, a imajući u vidu da je poslodavac dužan da doprinose obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja, zaključio da su doprinosi koje je poslodavac u obavezi da obračuna i uplati u svoje ime, a u korist zaposlenog sastavni deo zarade (plate). Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u navedenoj Odluci istakao da ne može da prihvati stanovište drugostepenog suda da se zaposleni zahtevom za uplatu doprinosa može obratiti jedino organu uprave iz razloga što Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojim je uređen postupak utvrđivanja, naplate i kontrole javnih prihoda, u koje spadaju i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, upućuje na primenu pravila opšteg upravnog postupka. Ustavni sud je tom prilikom ukazao da su doprinosi kao inegralni deo zarade svrstani u kategoriju prava koja pripadaju građanima po osnovu rada, te da kao takva uživaju zaštitu u smislu člana 60. stav 4. Ustava, pa je, s tim u vezi, a imajući u vidu odredbu člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova , izrazio mišljenje da je prvostepeni sud opšte nadležnosti nadležan da postupa i u onim slučajevima kada se predmet spora isključivo odnosi na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Stoga je, Ustavni sud u citiranoj Odluci ocenio ustavnopravno neprihvatljivim odbijanje redovnih sudova da postupaju u sporovima o pravima po osnovu rada, nalazeći da se na taj način sužava pravo na pristup sudu kao element prava na pravično suđenje.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ukazuje na nepravičnost osporenog rešenja u kontekstu uskraćivanja sudske zaštite, te da se razlozi dati u Odluci Už-3506/2012 od 21. februara 2013. godine u vezi povrede prava na pravično suđenje odnose i na ovaj slučaj, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2943/10 od 5. maja 2010. godine, usled arbitrerne primene procesnog prava, podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u delu kojim je istaknuta povreda prava na pravično suđenje, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja, kako bi u ponovnom postupku Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio o izjavljenoj žalbi tuženog, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da uz ustavnu žalbu podnosilac nije dostavio dokaze za navod da mu je osporenim rešenjem povređeno navedeno ustavno pravo. Naime, podnosilac nije dostavio pravnosnažne sudske odluke kojima bi dokazao da su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sudovi o istom spornom pravnom pitanju zauzeli drugačiji pravni stav.

U odnosu na navode o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim je istaknuta povreda prava iz člana 36. Ustava, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao četiri godine. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja pre svega zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, a imajući u vidu predmet spora, Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala duže vreme za razjašnjenje.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je bio od značaja za podnosioca, jer se rešavalo o pravima podnosioca po osnovu rada. Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Pančevu prvu prvostepenu presudu doneo posle osam meseci od podnošenja tužbe, dok je drugu prvostepenu presudu doneo u periodu od godinu dana. Prvostepeni sud je efikasno vodio postupak, zakazujući ročišta u prihvatljivim vremenskim razmacima. U pogledu postupanja drugostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da je prvu odluku o žalbi taj sud doneo u roku od godinu dana i osam meseci od momenta prijema spisa predmeta, a da je drugu po redu odluku o žalbi doneo u roku od šest meseci. Po nalaženju Ustavnog suda, odlučivanje drugostepenog suda o izjavljenim žalbama se ni u jednom slučaju ne može smatrati nerazumno dugim.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da jedno ročište nije održano na molbu tuženog, sa čime se tužilac saglasio, te da jedno ročište nije održano na molbu tužioca.

Imajući u vidu da je osporeni postupak pravnosnažno okončan posle četiri godine, da je vođen pred dve sudske instance, te uzimajući u obzir i ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, u svetlu svih okolnosti, ocenio da ukupno trajanje postupka ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na socijalnu zaštitu zasniva na identičnim razlozima na kojima zasniva i tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava iz člana 69. Ustava, budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete na ime neuplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za sada preuranjen, budući da ovo potraživanje nije utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, a da će o žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude ponovo biti odlučivano.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema zakonskog osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić