Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 400 evra, uzevši u obzir i njihov doprinos odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. C . (1) i D. C . (2), obojica iz sela Grgure, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. C . (1) i D . C . (2), i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14001/2010.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 400 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. C . (1) i D . C . (2), obojica iz sela Grgure, izjavili su, 30. aprila 2013. godine, preko punomoćnika M . V. R . advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14001/2010.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak trajao deset godina, što je van razumnih vremenskih okvira, kao i da sudovi nisu postupali efikasno. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i da im utvrdi pravo na pravičnu naknadu zbog nerazumnog trajanja postupka, te da im dosudi advokatske troškove na ime zastupanja pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14001/2010, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac R. C . podneo je 7. jula 2003. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi isplate naknade zbog korišćenja teretnog motornog vozila za vreme ratnog stanja. Tužena je 11. avgusta 2003. godine odgovorila na tužbu, ističući pored ostalog, i prigovor zastarelosti potraživanja.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 7. oktobra 2003. godine na kome je određeno izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 11. decembra 2003. godine, a tužilac je 22. decembra 2003. godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa navedenim nalazom i mišljenjem. Tužena je 29. decembra 2003. godine iznela određene primedbe na nalaz i mišljenje veštaka.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 11. maja 2004. godine određeno je izvođenja dokaza dopunskim veštačenjem radi utvrđivanja iznosa potraživanja tužioca, imajući u vidu da je tužena isplatila tužiocu iznos od 29.986,20 dinara. Veštak je 11. juna 2004. godine dostavio sudu dopunski nalaz i mišljenje, a sud je ročište za glavnu raspravu zakazano za 6. jul otkazao, a sledeće zakazao za 28. septembar 2004. godine. Tužilac nije imao primedaba na dopunski nalaz i mišljenje veštaka, pa je 5. jula 2004. godine po drugi put „precizirao“ tužbeni zahtev. Tužena je 16. jula 2004. godine iznela određene primedbe na nalaz i mišljenje veštaka, dok su ročišta za glavnu raspravu zakazana za 28. septembar i 21. decembar 2004. godine odložena, zbog potrebe stranaka da se upoznaju sa podnescima suprotnih strana.

Nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 18. marta 2005. godine, na ročištu 10. juna 2005. godine, punomoćnik tužioca je obavestio sud da je tužilac preminuo. Opštinsku sud je istoga dana doneo rešenje P. 4563/2003 kojim je prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza pokojnog tužioca.

Naslednici tužioca, ovde podnosioci ustavne žalbe su, 28. avgusta 2008. godine , predložili da se parnični postupak nastavi, a njihov punomoćnik je 2. oktobra 2008. godine dostavio svu potrebnu dokumentaciju traženu od suda (ostavinsko rešenje). Opštinski sud je 15. oktobra 2008. godine doneo rešenje kojim je postupak nastavljen.

U nastavku postupka na ročištu za glavnu raspravu održanom 6. marta 2009. godine određeno je izvođenje dokaza dopunskim ekonomsko-finansijskim veštačenjem i naloženo je tužiocu da uplati iznos od 8.000 dinara na ime troškova veštačenja. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 13. maj 2009. godine nije održano na predlog punomoćnika tužilaca, da bi tužioci tek 17. septembra 2009. godine uplatili iznos od 8.000 dinara na ime troškova veštačenja.

Veštak je dopunski nalaz i mišljenje dostavio sudu 7. oktobra 2009. godine, a tužioci su 15. oktobra 2009. godine „precizirali“ tužbeni zahtev u skladu sa dopunskim nalazom i mišljenjem.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 26. novembar 2009. godine je odloženo na neodređeno vreme, uz konstataciju „da će sledeće ročište biti zakazano nakon stupanja na snagu izmena zakonskih propisa u pogledu vrste i nadležnosti sudova“.

Nakon reforme sudstva, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 25. novembra 2010. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud). Nakon ročišta održanog 21. marta 2011. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 14001/2010, kojom je u stavu prvom izreke obavezao tuženu da tužiocima solidarno isplati na ime korišćenja motornog vozila u periodu od 15. marta, pa do 26. juna 1999. godine iznos od 95.283,69 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke presude obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužene od 10. oktobra 2011. godine, Viši sud u Kruševcu je doneo presudu Gž. 512/10 od 12. novembra 2013. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda P. 14001/2010 od 21. marta 2011. godine, a žalbu tužene odbio kao neosnovanu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 7. jula 2003. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 12. novembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao deset godina i četiri meseca, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen da bi opravdao višegodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su oni imali legitiman pravni interes da ce o njihovom tužbenom zahtevu za isplatu utuženog potraživanja, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe i njihov punomoćnik svojim ponašanjem u određenoj meri doprineli odugovlačenju postupka. Naime, iako je na ročištu za glavnu raspravu održanom 6. marta 2009. godine određeno izvođenje dokaza dopunskim ekonomsko-finansijskim veštačenjem, tužioci su tek šest meseci kasnije - 17. septembra 2009. godine uplatili novčani iznos na ime troškova veštačenja.

Što se tiče postupanja parničnih sudova, Ustavni sud ukazuje da se period od 10. juna 2005. godine, kada je parnični postupak prekinut zbog smrti pravnog prethodnika tužilaca, pa do 2. oktobra 2008. godine kada su se ispunili uslovi za nastavak postupka, ne može staviti na teret postupajućem sudu. Ipak, i pored navedenog perioda od tri godine i tri meseca koji se ne može staviti na teret redovnim sudovima, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu u postupali efikasno. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je , nakon što je Opštinski sud 26. novembar 2009. godine ročište za glavnu raspravu odložio na neodređeno vreme, sledeće ročište održano tek godinu dana kasnije.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 400 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, ali isto tako i doprinos podnosilaca ustavne žalbe, kao i vreme koje su oni proveli u postupku u svojstvu tužilaca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Što se tiče zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da za to nema osnova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi, videti Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, dostupno preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti