Odluka Ustavnog suda o tužbenom zahtevu za povraćaj vozila oduzetih za potrebe odbrane zemlje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda u sporu za povraćaj vozila i naknadu štete protiv Ministarstva odbrane. Sud je ocenio da nižestepeni sudovi nisu proizvoljno primenili pravo kada su odbili zahtev.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća u postupku po ustavnoj žalbi Auto kuće „Siqani“ iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Auto kuće „Siqani“ izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 13342/10 od 31. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Auto kuće „Siqani“ zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu P. 480/2010.

3. Odbacuje se ustavna žalba Auto kuće „Siqani“ izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Pzz. 4/10 i Prev. 336/10 od 4. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Auto kuća „Siqani“ iz Prištine je, 10. juna 2011. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podnela ustavnu žalbu protiv akata navedenih u tač. 1. i 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Podnosilac je ustavnu žalbu podneo i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu P. 480/2010 u kome su doneti osporeni akti.

Podnosilac ustavne žalbe povredu označenih prava obrazlaže navodima da mu je 1999. godine „imovina oduzeta protivno njegovoj volji“ radi odbrane zemlje od NATO agresije, te da je tuženo Ministarstvo odbrane ruiniralo prostorije podnosioca. Ističe da su oduzete sve pokretne stvari koje su bile sredstvo za rad podnosioca, da iste nisu vraćene, niti je za njih određena odgovarajuća naknada. Povredu označenih prava podnosilac obrazlaže i tvrdnjom o pristrasnosti nadležnih sudova, koja se ogleda u „uticaju tuženog na prvostepeni sud“, čime je tuženi „osujetio naplatu ove naknade i zahtev za vraćanje stvari … te sproveo sve radnje na štetu tužioca“.

U odnosu na deo tužbenog zahteva koji se odnosi na vraćanje motornih vozila, podnosilac ističe da mu je „primenom dvostrukih pravnih standarda“ povređeno pravo na pravično suđenje na taj način što je sud u sličnom predmetu „zauzeo stav da se naknada dosuđuje i korisniku stvari“. Kao dokaz za svoje navode priložio je presudu Vrhovnog suda Srbije Prev.113/07.

Podneskom od 9. juna 2014. godine podnosilac ustavne žalbe je, preko novog punomoćnika, Olgice Đorđević, advokata iz Beograda, dopunio ustavnu žalbu, navodeći da mu je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, pravo na rad iz člana 60. Ustava sloboda preduzetništva iz člana 83. Ustava i načelo ravnopravnosti svih oblika svojine iz člana 86. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. januara 2006. godine Trgovinskom sudu u Nišu podneo tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva odbrane, radi vraćanja označenih motornih vozila preuzetih od strane tuženog 1999. godine u vreme ratnih dejstava na Kosovu, naknade za korišćenje i amortizaciju tih vozila, vraćanje pokretnih stvari i naknadu za korišćenje otvorenog i zatvorenog poslovnog prostora ovde podnosioca ustavne žalbe.

Presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 233/09 od 16. aprila 2009. godine, u st. I do VI izreke, odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca za vraćanje u državinu i svojinu motornih vozila bliže označenih u izreci presude, kao i zahtevi za naknadu za korišćenje i amortizaciju tih vozila; u stavu VII izreke je odbijen kao neosnovan zahtev za obavezivanje tužene za vraćanje pokretnih stvari bliže označenih u izreci presude, odnosno zahtev za naknadu za vrednost tih stvari; u stavu VIII izreke je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime korišćenja poslovnog i radnog prostora u Prištini za vremenski period od 12. aprila do 25. aprila 1999. godine isplati iznos od 470.505,11 dinara, sa zakonskom kamatom od 3. jula 2006. godine, dok je u st. IX i X odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu označenog iznosa, sa pripadajućom kamatom, na ime naknade za korišćenje navedenog poslovnog i radnog prostora za period od 23. marta do 12. aprila 1999. godine i zahtev za kamatu na dosuđeni iznos za period od 26. aprila 1999. godine do 3. jula 2006. godine.

Presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 6325/09 od 18. novembra 2009. godine pravnosnažno je odlučeno o delu tužbenog zahteva za vraćanje pokretnih stvari i naknadu za korišćenje poslovnog prostora, a prvostepena presuda je preinačena u delu stava VII njene izreke i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete za taksativno navedene pokretne svari isplati iznos od 90.000.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od 26. oktobra 2006. godine, dok je presuda u st. I do VI izreke i u delu odluke o tr oškovima postupka ukinuta i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Pzz. 4/10 i Prev. 336/10 od 4. marta 2010. godine je odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Gt. 2283/09 izjavljen protiv navedene presude Višeg trgovinskog suda. Istom presudom je revizija tuženog usvojena i ukinute su presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 6325/09 od 18. novembra 2009. godine i presuda Trgovinskog suda u Nišu P. 233/09 od 16. aprila 2009. godine, u delu u kome je obavezana tužena da tužiocu na ime korišćenja poslovnog i radnog prostora u Prištini za period od 12. aprila do 25. aprila 1999. godine isplati iznos od 470.505,11 dinara, sa zakonskom kamatom od 3. jula 2006. godine i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje; u stavu trećem izreke ove presude je ukinuta drugostepena presuda i u delu u kome obavezana tužena da naknadi vrednost taksativno označenih pokretnih stvari, ali bez vraćanja na ponovni postupak, uz obrazloženje da je drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev.

Presudu Vrhovnog kasacionog suda Pzz. 4/10 i Prev. 336/10 od 4. marta 2010. godine podnosilac je nesporno primio pre 30. septembra 2010. godine, kada je doneta nova prvostepena odluka.

U ponovnom postupku Privredni sud u Nišu je sproveo postupak po zahtevu tužioca za vraćanje označenih motornih vozila i naknadu za njihovo korišćenje i amortizaciju, kao i po zahtevu za korišćenje otvorenog i zatvorenog poslovnog prostora za period od 12. aprila do 25. aprila 1999. godine, jer je u preostalom delu tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen.

Presudom P. 480/2010 od 30. septembra 2010. godine, u st. I do VI izreke, odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca za vraćanje u državinu i svojinu motornih vozila bliže označenih u izreci presude, kao i zahtev za naknadu za korišćenje i amortizaciju tih vozila, u stavu VII izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu 470.505,11 dinara, sa zakonskom kamatom od 3. jula 2006. godine na ime korišćenja poslovnog i radnog prostora u Prištini za vremenski period od 12. aprila do 25. aprila 1999. godine, dok je u stavu VIII izreke odlučeno o troškovima postupka.

U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da se tokom dokaznog postupka tužilac pozvao na fotokopiju zapisnika o primopredaji objekta AM Servis „Opel-Sićani“ na osnovu koga je zasnovao svoj tužbeni zahtev za povraćaj vozila; da je tokom prvostepenog postupka utvrđeno da je vozilo džip „ISUZU TRUPER“ reg. broj PR 139-096 vlasništvo Ž.A. iz Prištine; da su vozila „Fijat Kroma“, „Opel Omega“, Volksvagen Bus D“ i „Volksvagen Buba“, koja su takođe predmet tužbenog zahteva, vozila bez registarskih oznaka, bez podataka o godini proizvodnje i datumu prve registracije, a da tužilac tokom dokaznog postupka i pored naloga suda nije dostavio dokaze u pogledu vlasništva nad vozilima.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 13342/10 od 31. marta 2011. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu u delu stava I izreke i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade za korišćenje motornog vozila Opel omega 20i, reg. broj PR 151-731, u periodu od 12. aprila do 25. aprila 1999. godine isplati iznos od 15.443,35 dinara, sa zakonskom kamatom od 3. jula 2006. godine, kao i da tužiocu na ime naknade za korišćenje zatvorenog i otvorenog poslovnog prostora tužiocu za period od 12. aprila do 25. aprila 1999. godine isplati iznos od 1.699,00 eura, sa kamatom po stopi Centralne evropske banke. Prvostepena presuda je potvrđena u preostalom delu.

U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud u pogledu spornog pitanja vlasništva nad motornim vozilima čiji se povraćaj traži nesporno utvrdio da je samo vozilo Opel omega 20i, reg. broj PR 151-731 registrovano kao vlasništvo tužioca, dok druga vozila čije se vraćanje traži, nisu vlasništvo tužioca; da primenom odredaba čl. 2, 4, 14. i 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze tužilac nije aktivno legitimisan po zahtevu za vraćanje istih u posed, kao i po zahtevu za korišćenje i naknadu za amortizaciju vozila, a imajući u vidu da nije dostavio dokaze da je vlasnik vozila; da iz utvrđenih činjenica, fotokopije zapisnika o primopredaji i drugih dokaza proizlazi da vozilo koje je vlasništvo tužioca nije odvezeno pri odlasku sa Kosova, te da je isto ostalo u auto – servisu kod tužioca, pa po oceni drugostepenog suda, tužiocu kao vlasniku vozila Opel omega pripada pravo na naknadu za 13 dana, odnosno za period od 12. aprila do 25. aprila 1999. godine u skladu sa Uredbom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o odbrani („Službeni glasnik SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) , kojima je bilo propisano: da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br . 36/98 , 32/99 i 9/01), koja je bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa između podnosioca ustavne žalbe i tužene, bilo je propisano: da su za potrebe odbrane zemlje vlasnici stvari dužni da predaju, pored ostalog, motorna, prevozna i specijalna vozila, kao i zgrade i zemljište sa uređajima, opremom i instalacijama (član 4. tač. 1 ) i 11)); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je data u prilogu ove uredbe i čini njen sastavni deo ( član 19. stav 1.); da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari, ( član 20. stav 1. ).

Za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju od značaja su i stavovi Ustavnog suda izneti u Odluci Už-1529/2011 od 13. marta 2014. godine.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 13342/10 od 31. marta 2011. godine, Ustavni sud najpre konstatuje da podnosilac istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže načinom na koji su u konkretnom slučaju primenjeni i Zakon o odbrani i Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze (u daljem tekstu: Uredba) , smatrajući da naknada za korišćenje stvari pripada i korisniku stvari, a ne samo vlasniku.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi utvrdili činjenično stanje i primenili materijalno pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno primenili pravo.

Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud takođe ukazuje na svoj stav zauzet u Odluci Už-1529/2011 od 13. marta 2014. godine prema kome samo vlasnik vozila ima pravo da prema odredbama Zakona o odbrani i Uredbe traži naknadu za korišćenje stvari uzetih za potrebe odbrane zemlje. Sledom iznetog, Ustavni sud je, imajući u vidu okolnosti i činjenice konkretnog slučaja, našao da su prvostepeni Privredni sud u Nišu i Privredni apelacioni sud, polazeći od merodavnih odredaba navedenog Zakona i Uredbe, na ustavnopravno prihvatljiv način ocenili da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije aktivno legitimisan da zahteva vraćanje i naknadu za korišćenje vozila po osnovu Uredbe (st. II do VI izreke prvostepene presude), imajući u vidu da samo vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom koja je sastavni deo Uredbe, a da podnosilac primenom pravila o teretu dokazivanja tokom dokaznog postupka i pored naloga suda nije dostavio dokaze da je vlasnik tih vozila. Po oceni Suda, u osporenoj presudi su dati dovoljno jasni i obrazloženi ar gumenti za zauzet stav i odluku.

Ocenjujući navode podnosioca koji se odnose na povredu prava na nepristrasan sud, kao elemenat prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac za svoje navode nije dostavio dokaze koji bi ukazali da je pravo na nepristrasan sud na bilo koji način dovedeno u pitanje. Naime, svoje tvrdnje podnosilac obrazlaže „uticajem tuženog na prvostepeni sud“. Ustavni sud ukazuje da uopšteni navodi ne predstavljaju dovoljan osnov da bi se oborila pretpostavka o subjektivnoj nepristrasnosti sudije, te se paušalno izneta ocena o pristrasnosti suda ne može smatrati ustavnopravnim razlogom za tvrdnju o povredi označenog prava.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđ enje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 1. izreke , prvi deo.

U vezi tvrdnje podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu, Ustavni sud ukazuje da se garancije prava na imovinu odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskih prava. Na istom stanovištu je i Evropski sud za ljudska prava (videti npr. Prince Hans-Adam II of Liechtenstein protiv Nemačke, broj 42527/98, st. 82 i 83, 2001-VIII, i predmet Gratzinger and Grantzingerova protiv Češke, broj 39794/98 od 10. jula 2002. godine). Očekivanje je „legitimno“ ukoliko se zasniva na zakonu koji se odnosi na taj imovinski interes (Saghinadze i drugi protiv Gruzije, st. 103). Kako u konkretnom slučaju podnosilac, primenom pravila o teretu dokazivanja, nije dokazao da ima imovinu niti da ima legitimno očekivanje zasnovano na zakonu da će u parničnom postupku biti udovoljeno njegovom zahtevu, to je Ustavni sud ocenio da su navodi o povredi prava na imovinu u konkretnom slučaju ratione materiae nespojivi sa sadržinom prava iz člana 58. Ustava.

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije dostavio relevantne dokaze da je Privredni apelacioni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosi o drugačije (različite) odluke od odluke koja se os porava ustavnom žalbom. Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije dostavio presudu Pž. 11619/10 od 21. avgusta 2011. godine, dok je uvidom u dostavljenu presudu Vrhovnog suda Srbije Prev. 113/07 od 22. novembra 2007. godine utvrdio da se ne radi o istim činjeničnim i pravnim situacijama. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži dokaze kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravnu sigurnost.

Što se tiče istaknute povrede prava na iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ne navodi nijedan razlog za tvrdnje o povredi prava na pravno sredstvo, a formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak u tri stepena trajao nešto više od pet godina. Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao značaj prava o kome se raspravljalo u spornom parničnom postupku. S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o povredi prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporeni parnični postupak bio relativno složen u pogledu činjeničnih i pravnih pitanja koja su se raspravljala, te da nije bilo značajnih propusta, niti neažurnosti koje se mogu staviti na teret sudu. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se ukupno trajanje parničnog postupka od nešto više od pet godina, u kome je predmet ispitan od strane tri sudske instance, u konkretnom slučaju ne može smatrati nerazumno dugim rokom, sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu u kojem je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku odbacio kao očigledno neosnovanu i rešio kao u tački 2. izreke.

7. U odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Pzz. 4/10 i Prev. 336/10 od 4. marta 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac navedenu presudu nesporno primio pre 30. septembra 2010. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv pravnosnažnog dela navedene presude Vrhovnog kasacionog suda (deo tužbenog zahteva za vraćanje pokretnih stvari „koje su bile sredstvo za rad podnosioca“), odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona i rešio kao u tački 3. izreke.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da nije posebno razmatrao zahtev podnosioca istaknut podneskom od 9. juna 2014. godine u pogledu novih Ustavom garantovanih prava za koja podnosilac smatra da su mu povređena, jer se blagovremenost naknadnog podneska u kojem se ističe novi zahtev u kome Ustavni sud treba da odluči vezuje za datum predaje tog podneska. Imajući u vidu datum predaje podneska, Ustavni sud je utvrdio da je isti izjavljen posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu i rešio takođe kao u tački 3. izreke

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 10 3/13), doneo Odluku kao u izreci.