Odluka o odbijanju ustavne žalbe u vezi prava na invalidsku penziju
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Utvrđeno je da podnosiocu nije povređeno pravo na penziju, jer mu je profesionalna vojna služba prestala zbog isteka ugovora, a ne zbog utvrđene nesposobnosti za rad.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Bolića iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. septembra 2009. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Bolića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 817/06 od 11. jula 2007. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Dušan Bolić iz Pančeva je 4. januara 2008. godine, preko punomoćnika Arsenija Katanića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 817/06 od 11. jula 2007. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 24, 60, 68, 69. i 70 Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe takođe smatra da je donošenjem osporene presude pet godina po podnošenju zahteva za priznanje prava na invalidsku penziju povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosiocu ustavne žalbe Naredbom Vojne pošte 5842 od 20. maja 1998. godine prestala profesionalna vojna služba, zbog isteka ugovorenog roka. Smatra da mu je nezakonito uskraćeno pravo na invalidsku penziju, jer je pogrešno kao razlog prestanka profesionalne vojne službe naveden istek ugovorenog roka, iako je pravi razlog prestanka službe bila bolest koju je dobio u toku rada. Navodi da je njegovu nesposobnost za profesionalnu vojnu službu utvrdila i nadležna lekarska komisija, ali da zbog kasnijeg vremenskog zasedanja te komisije, rešenje o utvrđenoj nesposobnosti nije uzeto u obzir. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi prvostepeno i drugostepeno rešenje Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U-V 817/06 i celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:
Podnosilac ustavne žalbe je 19. novembra 2002. godine Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (u daljem tekstu: Fond) podneo zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju. Rešenjem direktora Fonda IP broj 592853-39 UP-1 broj 3896-1/02 od 28. oktobra 2003. godine odbijen je navedeni zahtev kao neosnovan. U prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe rešenjem nadležnog starešine Pov. 254-2 od 28. maja 1998. godine razrešen od aktivne vojne službe dana 4. juna 1998. godine, a na osnovu Naredbe komandanta VP 5842 Beograd, Pov. broj 14-25 od 20. maja 1998. godine o prestanku profesionalne vojne službe, zbog isteka ugovorenog roka, te da invalidnost nije nastupila u smislu odredaba Zakona o Vojsci Jugoslavije, jer mu je služba prestala zbog isteka ugovorenog roka, a ne zbog utvrđene nesposobnosti za profesionalnu vojnu službu usled bolesti, povrede van rada, povrede na radu ili profesionalne bolesti.
Podnosilac ustavne žalbe je podneo žalbu na navedeno prvostepeno rešenje, a drugostepeni organ, Komisija Fonda, je donela rešenje UP-2 broj 154/03 IP broj 592853 od 29. decembra 2003. godine kojim je žalbu odbila kao neosnovanu.
Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe je 5. februara 2004. godine podneo tužbu Vrhovnom vojnom sudu. Vrhovni vojni sud je istog dana dostavio tužbu na odgovor Fondu, kao tuženom. Vrhovni vojni sud nije preduzimao druge radnje u ovom upravnom sporu.
Vrhovni sud Srbije je dopisom Uv. broj 817/06 od 24. januara 2007. godine obavestio punomoćnika tužioca da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine i pozvao ga da se u roku od 10 dana, od dana dostavljanja obaveštenja, izjasni o tome da li ostaje kod podnete tužbe.
Vrhovni sud Srbije je 11. jula 2007. godine doneo osporenu presudu U-V 817/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana, sa obrazloženjem da je prema odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije predviđeno da invalidnost nastupa kada profesionalnom vojniku prestane služba zbog utvrđene trajne nesposobnosti za profesionalnu vojnu službu usled bolesti, povrede van rada, povrede na radu ili profesionalne bolesti, usled čega vojni osiguranik kod koga nastupi invalidnost po navedenim osnovima stiče pravo na invalidsku penziju, a da podnosilac ustavne žalbe u trenutku prestanka profesionalne vojne službe nije bio vojni osiguranik, te da nisu ni ispunjeni uslovi propisani zakonom za priznavanje prava na invalidsku penziju.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. st. 1. i 4.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja i da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih findova uređuju zakonom (član 68. st. 1. i 3.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom (član 69. stav 2.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije (''Službeni list SRJ'', broj 43/94) i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 33/97 i 31/01).
Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije bilo je propisano: da vojni osiguranik kod koga nastupi invalidnost po ovom zakonu stiče pravo na invalidsku penziju (član 254); da invalidnost po ovom zakonu nastupa kad profesionalnom vojniku prestane služba zbog utvrđene trajne nesposobnosti za profesionalnu vojnu službu usled bolesti, povrede van rada, povrede na radu ili profesionalne bolesti (član 246. stav 3.).
Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku propisano je: da kada se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, a da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237.).
5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredaba čl. 24, 60, 68, 69. i 70. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nisu povređena ustavna prava podnosioca ustavne žalbe garantovana navedenim odredbama.
Naime, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na invalidsku penziju odlučivali zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama važećeg procesnog zakona utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje osporene odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom materijalnih propisa kojima su ta prava uređena. Imajući u vidu navedene odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud je utvrdio da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravosnažno odbijen iz razloga što nije imao uporište u materijalnom pravu, te je ocenio da utvrđeno činjenično stanje, primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude. U tom smislu, Sud je ocenio da nisu povređena Ustavom garantovana prava podnosioca ustavne žalbe na rad, na zdravstvenu zaštitu, na socijalnu zaštitu i na penzijsko osiguranje, a navode podnosioca da mu je kao razlog prestanka profesionalne vojne službe morala biti utvrđena bolest, a ne istek ugovorenog roka nije prihvatio kao osnovane iz razloga što predmet osporenog postupka nije bila zakonitost Naredbe o prestanku profesionalne vojne službe, već pravo na priznavanje invalidske penzije. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da nema osnova ni za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim aktom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo na život, jer se ovom presudom ni na koji način ne povređuje niti ugrožava neprikosnovenost života podnosioca ustavne žalbe.
6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog upravnog postupka i spora.
Analizirajući dužinu trajanja osporenog postupka koji se vodio pred organima uprave i nadležnim sudovima, Ustavni sud je utvrdio da je postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe pred Fondom za socijalno osiguranje vojnih osiguranika počeo 19. novembra 2002. godine, a okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije 11. jula 2007. godine, dakle da je trajao 4 godine 7 meseci i 22 dana.
Sud je kod ocene podnosiočevih navoda pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja postupka pred sudovima i organima uprave relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču i na ocenu dužine predmetnog postupka koji se vodio pred organima uprave, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja. Utvrđeno je da je prvostepeni organ doneo rešenje kojim je odlučio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe nakon 11 meseci i 9 dana od dana podnošenja zahteva, a drugostepeni organ odlučio nakon mesec dana, te da je u prvostepenom postupku rok za donošenje rešenja, propisan odredbama člana 208. Zakona o upravnom postupku prekoračen, ali da ovo prekoračenje ne može da ima značaj povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, jer se rok od 11 meseci u kome je okončan prvostepeni postupak objektivno ne može smatrati nerazumnim.
Ustavni sud je takođe utvrdio da Vrhovni vojni sud nakon prijema tužbe 5. februara 2004. godine, nije preduzimao druge radnje po podnetoj tužbi, jer je 18. novembra 2004. godine Skupština Srbije i Crne Gore donela Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica (''Službeni list SCG'', broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi - za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Republike Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem tog zakona, u skladu sa članom 66. Ustavne povelje, nadležnost vojnih sudova preneta je na organe država članica, pa i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje o upravnim sporovima. U sprovođenju člana 2. navedenog Zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva (''Službeni glasnik RS'', broj 137/04). Kako tim Zakonom nisu izričito određeni sudovi ili sud koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je preuzeo upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora 21. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je osporenu presudu doneo 7. jula 2007. godine, odnosno u roku od 8 meseci od preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.
Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da zbog zastoja u postupku nastalog zbog prestanka rada Vrhovnog vojnog suda nisu nastale štetne posledice za podnosioca, jer njegov zahtev nije bio utemeljen na odredbama materijalnog prava, te da je postupak pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije ukupno trajao manje od 5 godina od dana podnošenja zahteva, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio.
7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
|
|
|
PREDSEDNIK dr Bosa Nenadić |