Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu povodom zakonitosti otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, potvrđujući odluku Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da nije bilo povrede prava na pravično suđenje niti prava na rad, jer je dostava poziva za povratak na posao bila uredna, čime je izostanak zaposlenog neopravdan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-350/2011
10.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Božidara Jekića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Božidara Jekića protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 235/10 od 20. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božidar Jekić iz Beograda podneo je 25. januara 20 11. godine, preko punomoćnika Tijane Kostić, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Srbije Rev2. 235/10 od 20. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na rad zajemčenog odredbama član a 60. Ustava Republike Srbije. Iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac ustavne žalbe u suštini smatra da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je rešenjem poslodavca "Komgrap- zanat" iz Beograda prestao radni odnos sa 9. oktobrom 2001. godine zato što je neopravdano izostao sa posla pet radnih dana. Smatrajući da je rešenje poslodavca nezakonito, jer telegram kojim je pozvan na rad dok se nalazio na plaćenom odsustvu, nije primio, pokrenuo je parnicu radi poništaja rešenja i vraćanja na rad. Presudom Okružnog sud a u Beogradu Gž1. 2579/07 od 25. septembra 200 8. godine pravnosnažno je usvojen njegov tužbeni zahtev, ali je, odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom preinačio navedenu drugostepenu odluku i potvrdio prvostepenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1184/06 od 9. marta 2007. godine, po mišljenju podnosioca, "nepotkrepljujući svoju odluku zakonskim odredbama niti izvedenim dokazima". Vrhovni kasacioni sud je pogrešno zaključio, da za uručenje poziva radi radnog angažovanja (putem telegrama) nije od važnosti lična dostava, te da ne postoje ni uslovi za lično dostavljanje jer od dana dostavljanja ne teče rok, iako je upravo od tog dana počeo da teče zakonski rok za neopravdan dolazak na posao od pet uzastopnih radnih dana. Podnosilac smatra da je "očigledno da je odluka doneta bez ijednog relevantnog dokaza" uz pogrešan pravni zaključak da su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa podnosioca jer on nije opravdao svoj izostanak s posla. Ne smatrajući da treba da opravdava izostanak za koji nije ni znao da postoji, s obzirom na to da za poziv nije znao, podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu revizijsku odluku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. stav 1, Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i spise predmeta ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu P 1. 1184/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac je, u svojstvu tužioca, podneo 30. oktobra 2001. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog "Komgrap - zanat" d.o.o. Beograd, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad .

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1184/06 od 9. marta 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se poništi rešenje direktora tuženog broj 4/13 od 16. oktobra 2001. godine, te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke radnog mesta "rukovaoca građevinskim mašinama", kao i da mu naknadi troškove radnog spora. U obrazloženju presude je navedeno da je sud na osnovu ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno utvrdio sledeće: da je tužiocu osporenim rešenjem prestao radni odnos 9. oktobra 2001. godine zato što je neopravdano izostao sa posla pet radnih dana uzastopno; da je pre donošenja rešenja tužilac bio na plaćenom odsustvu; da je telegramom od 8. oktobra 2001. godine pozvan od strane tuženog da dođe u Direkciju radi radnog angažovanja, da će se u slučaju nedolaska smatrati da je neopravdano izostao sa posla; da je navedeni telegram uručen sada pokojnoj supruzi tužioca dana 8. oktobra 2001. godine u 11,50 časova; da se tužilac nije pojavio na poslu 9. oktobra 2001. godine, odnosno pet radnih dana uzastopno. Ceneći ovako utvrđeno činjenično stanje sud je našao da je tužilac od strane tuženog bio uredno i zakonito pozvan da dana 9. oktobra 2001. godine dođe na posao, te da je neopravdano izostao više od pet radnih dana uzastopno, pa je osporeno rešenje doneto u skladu sa odredbom člana 108. stav 1. tačka 1) Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96 i 29/2001), zbog čega je i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Dalje se navodi da, iako je nalog iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3988/05 od 25. oktobra 2005. godine bio da se u ponovnom postupku utvrdi da li je tužiocu telegram uručen shodno Zakonu o opštem upravnom postupku (u daljem tekstu: ZOUP), a prema pravilima obaveznog ličnog dostavljanja pismena, čime se stiču uslovi za ocenu da li je tužilac uredno pozvan dostavljanjem navedenog telegrama i za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva, sud ipak nije postupio po tim nalozima. Drugostepeni sud u obrazloženju navodi da je od toga odustao smatrajući da ti nalozi nisu od uticaja na drugačije presuđenje jer poslodavac odgovara samo za propuste u radu svojih službenika, pa ukoliko bi se i uzelo da dostavljač telegrama nije izvršio uručivanje u skladu sa odredbama Zakona, po nalaženju toga suda nema nikakvog propusta u odlučivanju tuženog koji bi doveo u pitanje zakonitost osporene odluke.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 2579/07 od 25. septembra 2008. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, kako se u konkretnom slučaju radi o pozivu zaposlenom da u određeni dan počne da radi i da od dana dostavljanja poziva tužiocu počinje teći rok koji se ne može produžavati i koji predstavlja otkazni razlog, to je dostavu navedenog poziva - telegrama trebalo izvršiti po pravilima dostavljanja pismena prema odredbama čl. 71. – 77. ZOUP, odnosno: ako dostavljač lice kome je namenjeno pismeno ne zatekne u stanu, potrebno je da ostavi obaveštenje da u određeni dan i čas to lice bude u svom stanu, odnosno na radnom mestu radi primanja pismena, a ako i posle toga dostavljač ne zatekne lice kojem je dostavljanje trebao izvršiti - dostavom odraslom članu domaćinstva smatraće se da je dostava izršena (greškom u odluci stoji neizvršena). Kako, po nalaženju drugostepenog suda, tuženi dostavu telegrama od 8. okotbra 2001. godine nije tužiocu uručio na opisani način, to tužilac nije bio u saznanju da ima obaveze da radi i njegov izostanak sa posla nije neopravdan, zbog čega je drugostepeni sud i preinačio prvostepenu odluku.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju, navodeći da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo jer se na dostaljanje poziva sadržanog u telegramu ne mogu primeniti odredbe čl. 71. -77. ZOUP, već je način uručenja telegrama propisan Zakonom o poštanskim, telgrafskim i telefonskim uslugama.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 235/10 od 20. oktobra 2010. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2579/07 od 25. septembra 200 8. godine, odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1184/06 od 9. marta 2007. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno da stanovište drugostepenog suda nije pravilno, a iz sledećih razloga: jer Zakon o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, ne propisuje supsidijarnu primenu ZOUP u pogledu dostavljanja poziva i rešenja zaposlenom, ali se po analogiji, sve do poslednjeg Zakona o radu (kada je uređena oblast dostavljanja) supsidijarno primenjivao ZOUP; da u konkretnom slučaju nije bilo nužno lično dostavljanje po članu 77. ZOUP, koji je bio na snazi u vreme vršenja dostave poziva, iz sledećih razloga: u ovom slučaju dostavljanje nije određeno nijednim propisom (Zakonom o radnim odnosima ili Opštim kolektivnim ugovorom), od dana dostavljanja poziva ne teče rok koje se ne može produžavati (rok uopšte ne teče), a poslodavac koji je naredio dostavljanje nije uredio način dostavljanja. Iz navedenih razloga, revizijski sud nalazi da je poštanski službenik pravilo izvršio dostavu u skladu sa Pravilnikom o vršenju usluga u telefonskom i telegrafskom saobraćaju i u skladu sa pravilima posrednog dostavljanja iz člana 74. Zakona, po kome kada se lice kome dostavljanje treba izvršiti ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom pismena nekom od odraslih članova domaćinstva. Polazeći od toga da brak između tužioca i sada pok. supruge nije razveden, da je tužilac, kao radno neangažovan, bio dužan da uloži napor u cilju obaveštavanja i interesovanja u pogledu radno-pravnog statusa jer se ugovorne strane iz ugovora o radu, kao vrste građansko-pravnog ugovora, moraju voditi načelom savesnosti i poštenja koje podrazumeva i informisanje i obaveštenje, te da tužilac u postupku nije dokazao postojanje izvinjavajućih razloga zbog kojih se nije odazvao pozivu, a imajući u vidu da za ovakvu vrstu dostavljanja poziva nije bila obavezna lična dostava, revizijski sud zaključuje da je izostanak tužioca sa rada od pet dana uzastopno neopravdan i da su se zbog toga stekli uslovi za otkaz ugovora o radu.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava kojima je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je revizijski sud prilikom donošenja osporene presude pogrešno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca i utvrdio da je potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred nadležnim sudovima, primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Pored toga, u smislu prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta, ovo pogotovu jer je, u konkretnom slučaju, ovaj vanredni pravni lek uložio tuženi, a ne podnosilac ustavne žalbe, u čiju je korist bila doneta drugostepena odluka.

Revizijski sud, ispituje pobijanu presudu u delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći, između ostalog, po službenoj dužnosti, i na pravilnu primenu materijalnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto stanovište drugostepenog suda nije pravilno, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je odlučeno da se preinači drugostepena presuda i potvrdi prvostepena presuda, te rešenje o prestanku radnog odnosa ostane na snazi. U situaciji kada Zakon o radnim odnosima , koji je važio u vreme spornog odnosa , "ćuti" o dostavljanju pismena (poziva, rešenja i dr.), ne propisujući supsidijernu primenu ni jednog od pozitivnih postupaka, revizijski sud ukazuje da se, po analogiji, sve do novog Zakona o radu, kada je uređena oblast dostavljanja, primenjivao ZOUP. Stoga je, po nalaženju toga suda, obzirom na to da je u konkretnoj situaciji trebalo uručiti poziv na rad u vreme plaćenog odsustva, dostavljanje trebalo izvršiti u skladu sa pravilima posrednog dostavljanja, jer nije bilo uslova za lično dostavljanje poziva. Kako nije bilo uslova za lično dostavljanje ovakve vrste poziva, a uručenje poziva supruzi podnosioca garantuje i njegovu svest o pozivu, te kako podnosilac nije dokazao postojanje izvinjavajućih razloga zbog kojih se nije odazvao na posao, revizijski sud je zaključio da je izostanak s posla u trajanju dužem od pet radnih dana bio neopravdan.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav i ocena revizijskog suda zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava jer izostanak uslova za lično dostavljanje pismena, bez obzira na značaj prava koje se gubi ili ostvaruje, ne može govoriti o nepravičnoj primeni materijalnopravnih propisa na š tetu podnosioca ustavne žalbe .

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, da su u osporenoj sudskoj odluci dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi za prestanak radnog odnosa podnosiocu ustavne žalbe, te da mu, iz navedenih razloga, osporenim aktom nije povređeno pravo na rad zajemčeno odredbama člana 60. Ustava.

6. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu povodom zakonitosti otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti