Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog. Sud je odbio sve dokazne predloge odbrane bez ustavnopravno prihvatljivog obrazloženja, narušivši načelo jednakosti oružja. Drugostepena presuda je poništena, a predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3502/2017
28.10.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. oktobra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da su presudom Višeg suda u Smederevu Kž1. 27/17 od 14. marta 2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređen i prav o na pravično suđenje i posebna prava okrivljenog , zajemčen i odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Smederevu Kž1. 27/17 od 14. marta 2017. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljeno j protiv presude Osnovnog suda u Smederevu K. 752/14 od 11. januara 201 7. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba izjavljena protiv radnje propuštanja Višeg suda u Smederevu, zbog istaknute povrede prava iz člana 25. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Smedereva podneo je Ustavnom sudu, 26. aprila 201 7. godine, preko ovlašćenog punomoćnika K . Y, M. A, ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Smederevu K. 752/14 od 11. januara 2017. godine i Višeg suda u Smederevu Kž1. 27/17 od 14. marta 2017. godine, zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl ana 25, člana 32. stav 1, člana 33. st. 2. i 5. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Podnosilac je istakao i povredu prava iz člana 3. i člana 6. st. 1. i 3. tačka d) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 13. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka. Kako se prava garantovana označenim odredbama navedenih konvencija sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od devet meseci.

U ustavnoj žalbi je, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava, navedeno: da obrazloženje osporene presude ne sadrži jasnu i preciznu argumentaciju zašto se navodi žalbe smatraju neosnovanim; da je u žalbi isticano da u prvostepenom postupku nije saslušan nijedan svedok odbrane i da su detaljno navode ne protivrečnosti u iskazima svedoka ; da drugostepeni sud nije odgovorio ni na jedan navod žalbe, već je samo ponovio dokaze koje je izveo prvostepeni sud, a da nije dao jasan odgovor na protivrečnosti na koje je ukazao okrivljeni u žalbi. Podnosilac je istakao da, ako se uzme u obzir da su saslušani svedoci isključivo svedoci optužbe, odnosno službena lica Okružnog zatvora u Smederevu, za koje je podnosilac tokom čitavog postupka tvrdio da su vršili torturu nad njim, podnosiocu ustavne žalbe nije omogućeno da pobija navode optužbe, jer je odbijeno saslušanje svedoka koje je on predložio, a koji bi potencijalno dokazali da svedoci optužbe ne govore istinu, što je drugostepeni sud propustio da uradi, iako mu je na to bilo ukazano u žalbi. U ustavnoj žalbi je nadalje detaljno ukazano na propuste koji su, prema mišljenju podnosioca, u predmetnom sudskom postupku doveli do povrede prava na pravično suđenje i prava na odbranu podnosioca ustavne žalbe .

U ustavnoj žalbi je navedeno da su sudovi propustili da, ceneći medicinsku dokumentaciju, utvrde da su prilikom oba lekarska pregleda podnosioca ustavne žalbe, nakon incidenta koji je podnosiocu stavljen na teret kao napad na službeno lice, prisustvovali zatvorski službenici, koji su ispitani kao svedoci, a što je suprotno standardima i preporukama Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja, jer se zatvoreniku mora obezbediti lekarski pregled izvan slušnog i, po mogućnosti, vidnog dometa nemedicinskog osoblja, upravo da bi se sprečilo prikrivanje akta torture. Podnosilac je naveo da je sud propustio da utvrdi uzročno – posledičnu vezu između primene sredstava prinude i pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja, koje se ogledalo u tome da je u decembru 2015. godine izvršena hiru rška intervencij a, te je podnosiocu ustavne žalbe ugrađen veštački kuk. Podnosilac je naveo da je na glavnom pretresu 9. aprila 2014. godine u postupku K. 22/14 izjavio da nije smeo da se žali na povrede lekaru hitne pomoći koji ga je pregledao, te one nisu ni konstatovane u zapisniku, a što je dodatno opisao i u podnesku od 14. aprila 2014. godine, u podnetom prigovoru predsedniku Višeg suda u Smederevu 26. juna 2014. godine i dopisima od 15. i 20. maja 2014. godine, koje je sud trebalo da prosledi nadležnom javom tužilaštvu kako bi se sprovela adekvatna istraga o navodima podnosioca da je bio izložen torturi na izdržavanju kazne zatvora, jer sud nije bio nadležan da ceni osnovanost takvih navoda, čime je uskraćeno pravo podnosioca na efikasno sprovođenje istrage i otkrivanja dela torture prema podnosiocu ustavne žalbe.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je, u konkretnom slučaju , sud nečinjenjem doprineo neefikasnom sprovođenju istrage, iako je imao saznanja da postoje osnovi sumnje da je podnosilac ustavne žalbe žrtva torture, a zatim ga je u nepravično vođenom krivičnom postupku u kome nije adekvatno saslušan, osudio na krivično delo napad na službeno lice. Obrazlažući povredu prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta iz člana 25. Ustava podnosilac je naveo da je Viši sud u Smederevu, propuštanjem da obavesti nadležno javno tužilaštvo o dopisima koje je podnosilac ustavne žalbe upućivao sudu, a u kojima je podnosilac ustavne žalbe navodio da su ga zatvorski stražari zlostavljali 4. aprila 2014. godine , kao i proglašavajući navode podnosioca o torturi neosnovanim, mimo svog zakonskog ovlašćenja, doprineo neefikasnom sprovođenju istrage.

Podnosilac je istakao zahtev da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i zbog utvrđene povrede Ustavom garantovanih prava, tražio je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 10.000,00 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-O dluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije , utvrdio da je osporenom presudom Višeg suda u Smederevu Kž1. 27/17 od 14. marta 2017. godine odbijena kao neosnovana žalba okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena presuda Osnovnog suda u Smederevu K. 752/14 od 11. januara 2017. godine kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 9 meseci.

Uvidom u presudu Osnovnog suda u Smederevu K. 752/14 od 11. januara 2017. godine utvrđeno je da je sud, radi provere navoda iz optužnog predloga i odbrane okrivljenog, ispitao oštećenog i još pet svedoka – zaposlenih u službi za obezbeđenje u zatvorskoj ustanovi, pročitao izveštaj o zdravstvenom stanju osuđenog od 5. septembra 2016. godine, izveštaj lekara specijaliste na ime okrivljenog od 26. aprila, 8. juna i 19. avgusta 2016. godine, otpusne liste na ime okrivljenog od 15. decembra 2015. i 29. januara 2016. godine, sproveo sudsko-medicinsko i psihijatrijsko veštačenje, te izvršio uvid u dokumentaciju pribavljenu od Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i Okružnog zatvora u Smederevu (izveštaj lekara D . M . od 4. novembra 2016. godine, otpusne liste sa epikrizom na ime okrivljenog od 8. s eptembra 2004. godine, izveštaj lekara specijaliste od 21. oktobra 2014. godine, rešenje Ministarstva pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija broj 24-02-00052/2016-05 o d 11. marta 2016. godine, rešenje Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija 04-02-00721/2016-05 od 28. jula 2016. godine i izveštaj upravnika Okružnog zatvora u Smederevu broj 7828-3/16-0 od 7. novembra 2016. godine) , i obrazložio razloge zbog kojih je ocenio da je izvođenje pojedinih dokaznih predloga odbrane suvišno.

U obrazloženju prvostepene presude je navedeno da sud nije poklonio veru odbrani okrivljenog, jer je bila bazirana na „teoriji zavere“, zbog koje nije imao televizor u sobi, navodeći da on nije ništa uradio da izazove reakciju oštećenog i zatvorskih stražara, već je oštećeni njega prvi, u cilju osvete fizički napao, u čemu su mu se pridružile i ostale kolege koje su ga neprekidno tukle 15 minuta. Sud je ocenio da je ovakva odbrana okrivljenog potpuno nerealna i suprotna ostalim izvedenim dokazima, naročito iskazu oštećenog, kojeg je okrivljeni pokušao da predstavi kao najmoćniju osobu u zatvoru, kojeg se plaše i kolege, kao i iskazima ostalih zatvorskih stražara, koji nisu imali nijednog razloga da neosnovano terete okrivljenog. Sud je odbio predloge okrivljenog da se u cilju dopune dokaznog postupka izvede dokaz saslušanjem u svojstvu svedoka M.Dž. i G.R, koji su sa njim bili u istoj ćeliji, na okolnosti da svedoci koje je predložio tužilac ne govore istinu, jer je nesporno utvrđeno na osnovu odbrane samog okrivljenog , kao i iskaza oštećenog i ostalih zatvorskih stražara , da predloženi svedoci nisu bili očevici kritičnog događaja, te je predlog usmeren na odugovlačenje postupka. Sud je takođe odbio predlog okrivljenog da se u cilju dopune dokaznog postupka izvede dokaz saslušanjem svedoka S.P. koji je bio u ćeliji pored okrivljenog, na okolnosti koliko dugo su ga tukla službena lica, smatrajući da je ovaj predlog usmeren na odugovlačenje postupka, s obzirom na to da iz iskaza oštećenog i svedoka proizlazi da je svako od njih zadao samo par udaraca okrivljenom i da je ceo događaj na stepeništu trajao par minuta. Odbijen je i dokazni predlog odbrane da se sasluša u svojstvu svedoka kuvar u zatvoru, na okolnost da su batine bile isplanirane pre nego što su službena lica došla u njegovu ćeliju, jer predloženi svedok nije bio očevidac događaja, a pored toga nesporno je da je primena fizičke sile prema okrivljenom od strane stražara Okružnog zatvora u Smederevu posledica fizičkog napada okrivljenog na službeno lice tog zatvora dok je vršio službenu dužnost. Sud je odbio i dokazne predloge okrivljenog da se u svojstvu svedoka saslušaju dr D.M, lekar koji dolazi u taj zatvor, na okolnost da ovaj lekar nije želeo da konstatuje da je okrivljeni kritičnom prilikom zadobio povrede, s obzirom na to da imenovani lekar nije izvršio pregled okrivljenog nakon kritičnog događaja 4. aprila 2014. godine, a u službi Hitne pomoći gde je okrivljeni pregledan nisu konstatovane nikakve povrede, kao i da se u svojstvu svedoka ispitaju sudija Višeg suda u Smederevu koji je postupao u predmetu K. 22/14, kojem se okrivljeni požalio na postupanje zatvorskih stražara nekoliko dana nakon kri tičnog događaja, kao i njegov tadašnji branilac u tom postupku, na okolnosti da li su povrede na okrivljenom bile vidljive na koje im je okrivljeni ukazivao, jer nigde ne postoji trag o tome da je okrivljeni zadobio telesne povrede nakon događaja od 4. aprila 2014. godine.

U obrazloženju prvostepene presude je navedeno da je sud svestranom analizom i ocenom izvedenih dokaza utvrdio da okrivljeni nije bio izazvan nezakonitim ili grubim postupanjem nijednog službenog lica u zatvoru, već da je okrivljeni prvi napao službeno lice u toku vršenja službene dužnosti, a što je dovelo do reakcije oštećenog i ostalih zatvorskih službenika koji su bili prisutni i prinuđeni da zaustave fizički napad na oštećenog – službeno lice Okružnog zatvora u Smederevu.

Podnosilac je u žalbi protiv prvostepene presude, između ostalog, ukazao na to da u dokaznom postupku nije sa dovoljnom pažnjom cenjena medicinska dokumentacija okrivljenog u kojoj je konstatovano da je 2014. godine zadobio telesne povrede, kao i da su kod njega nastupile i psihičke promene „izazvane batinama“.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je odbrana okrivljenog osporena iskazima saslušanih svedoka i nalazom veštaka medicinske struke, a nije ni osnovana, pogotovo u delu koji se odnosi na napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti, uz isticanje da je to službeno lice samo sebe povredilo, odnosno pocepalo džemper koji je nosilo, što je krajnje nelogično. Drugostepeni sud je dalje naveo da okrivljeni u toku postupka u svojoj odbrani nije ni osporio da je kritični događaj prouzrokovan njegovim ponašanjem u pritvorskoj ćeliji i nezadovoljstvom što u istoj ne postoji televizor, međutim, kasniji sled događaja u svemu osporava odbranu okrivljenog, u smislu da nije vršio napad na službeno lice, već da je on napadnut, pogotovo kada se imaju u vidu iskazi saslušanih svedoka, a i činjenice da kod okrivljenog nakon kritičnog događaja nisu konstatovane nikakve povrede, niti se on prilikom lekarskog pregleda žalio da je povređen.

Iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je, nakon kritičnog događaja od 4. aprila 2014. godine, najpre konstatovano na „zapisniku o glavnom pretres u dana 9. aprila 2014. godine“ da je podnosilac ustavne žalbe pred sudijom koji je postupao u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio pred Višim sudom u Smederevu u premetu K. 22/14 zbog opravdane sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, a u prisustvu svog branioca S. I, izjavio da obećava da više neće praviti incidente u zatvoru i da se nada da incidenti koje je pravio u pritvoru neće negativno uticati na tok suđenja u tom krivičnom postupku, te da je nakon događaja od 4. aprila 2014. godine u zatvoru odveden u Hitnu službu Doma zdravlja u S, gde je lekaru rekao da je dobro koliko može da bude, s obzirom na nastalu situaciju, da se nije žalio lekaru da ima neke povrede, jer nije smeo. U zapisniku Višeg sud a u Smederevu u predmetu K. 22/14 od 9. aprila 2014. godine je konstatovano da su po nalogu suda službena lica Okružnog zatvora u Smederevu sprovela okrivljenog M . M, koji je doveden pred sud da bi se izjasnio na izveštaj Okružnog zatvora u Smederevu broj 713-1367-5/14-01 od 4. aprila 2014. godine; da je davanju iskaza okrivljenog pred sudom prisustvovao njegov branilac S . I; da zamenik javnog tužioca nije bio prisutan iako je uredno pozvan. Uvidom u zapisnik je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe tom prilikom pred sudom izjavio da je izjave koje mu se predočavaju on pisao, delimično svojom voljom, a delimično je na to bio prinuđen od strane nadzornika M.P, koji je kritičnom prilikom sam cepao svoj džemper.

Iz dostavljene dokumentacije – podneska podnosioca ustavne žalbe od 14. aprila 2014. godine upućenog predsedniku Višeg suda u Smederevu i službene beleške v.f. predsednika Višeg suda u Smederevu Su. VIII 165/14 od 16. aprila 2014. godine proizlazi da se nakon davanja iskaza pred sudom (9. aprila 2014. godine) podnosilac ustavne žalbe obraćao predsednik u Osnovnog suda u Smederevu dopisom od 14. aprila 2014. godine , navodeći da trpi torturu u zatvoru, povodom čega je saslušan 16. aprila 2014. godine, kada je izjavio da nije smeo lekaru hitne pomoći , koji ga je pregledao nakon kritičnog događaja od 4. aprila 2014. godine , da pokaže povrede koje je imao po telu, jer se plašio da ponovo ne dobije batine, dodatno ukazujući da je od ranije imao povredu desnog kuka, zbog koje su posledice batina od 4. aprila 2014. godine još uvek vidljive.

U dopisu Višeg suda u Smederevu Su. VIII 165/14 od 20. maja 2014. godine, koji je upućen podnosiocu ustavne žalbe, kao odgovor na njegove pritužbe na postupanje u zatvoru prema njemu, navedeno je da iz službene beleške lekara D.M. od 10. aprila 2014. godine proizlazi da je pritvorenik M . M . pregledan 4. i 5. aprila 2014. godine i da kod njega nisu konstatovane povrede, a da iz izveštaja upravnika Okružnog zatvora u Smederevu broj 713-858-4/14-01 od 19. maja 2014. godine proizlazi da džemper, koji je pocepao pritvorenik M. M, prilikom pružanja aktivnog otpora koji je bio usmeren prema nadzorniku M.P, nije bio izuzet radi eventualne DNK analize, jer ta obaveza nije propisana, te da je njegovo saslušanje u svojstvu okrivljenog predviđeno za 29. maj 2014. godine povodom krivične prijave koja je protiv njega podneta zbog krivičnog dela sprečavanje službenog lica u vršenju službene dužnosti. U navedenom dopisu je dalje navedeno da vršilac funkcije predsednika Višeg suda u Smederevu nije ovlašćen da izdaje naredbe o veštačenju, niti da izdaje naredbe o izuzimanju predmeta na koj em bi se mogli naći biološki tragovi pogodni za veštačenje, te imajući u vidu da je povodom kritičnog događaja iniciran krivični postupak, to je okrivljeni kao stranka u postupku ovlašćen da predlaže izvođenje dokaza, pa i sprovođenje odgovarajućih veštačenja. Viši sud u Smederevu je u istom dopisu naveo da se primedbe vezane za ponašanje službenog lica Okružnog zatvora u Smederevu M .P. i pretpostavke za motiv ta kvog ponašanja u ovom trenutku ne mogu prihvatiti kao osnovane, s obzirom na to da u izveštajima o izvršenom nadzoru nad pritvorenicima ne postoji konstatacija o bilo kojoj primedbi podnosioca pritužbe, ovde podnosioca ustavne žalbe, koja se tiče neprimerenog ponašanja bilo kog službenika Okružnog zatvora u Smederevu, pa ni imenovanog M.P, te da za svoje tvrdnje podnosilac nije naveo konkretne dokaze, a iz spisa predmeta ne proizlaze druge okolnosti koje bi dovele u sumnju pravilnost i zakonitost postupanja službenika.

Nakon toga podnosilac ustavne žalbe je Višem sudu u Beogradu, sa pozivom na broj Su. VIII 165/14 , ponovio svoje tvrdnje da mu se nadzornik obezbeđenja M.P. sveti psihičkim i fizičkim maltretiranjem, zbog toga što misli da mu je on pljunuo u kafu za vreme izdržavanja kazne zatvora u 2011. godini.

Iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe 23. maja 2014. godine podneo krivičnu prijavu protiv nadzornika Okružnog zatvora u Smederevu M.P, komandira D.Ž., I.B. i D .D; da je aktom Višeg javnog tužilaštva u Smederevu Ktr. 301/14 od 20. juna 2014. godine podnosilac ustavne žalbe obavešten da je njegova krivična prijava od 23. maja 2014. godine odbačena, jer ne postoje osnovi sumnje da su navedena lica učinila bilo koje delo koje se goni po službenoj dužnosti, s poukom da protiv takve odluke može podneti prigovor Apelacionom javnom tužilaštvu u roku od osam dana od prijema obaveštenja.

Rešenjem Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 218/2014 od 29. jula 2014. godine odbijen je kao neosnovan prigovor koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv odluke Višeg javnog tužilaštva u Smederevu da ne preduzima krivično gonjenje protiv lica prijavljenih 23. maja 2014. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 8. avgusta 2014. godine primio rešenje Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 218/2014 od 29. jula 2014. godine.

4. Odredbama člana 25. Ustava je utvrđeno: da je fizički i psihički integritet nepovrediv (stav 1.); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.).

Odredbama člana 32. Ustava utvrđeno je: da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (stav 1.); da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (stav 2.); da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (stav 3.).

Odredbama člana 33. Ustava, između ostalog, utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.).

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je utvrđeno da niko ne sme biti podvrgnut mučenju ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.

Odredbama člana 6. Evropske konvencije, pored ostalog, utvrđeno je: da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona, da se presuda izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde (stav 1.); da svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega (stav 3. tačka D).

Odredbom člana 13. Evropske konvencije je utvrđeno da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira na to da li su povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

Odredbom člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika ( "Službeni glasnik RS", br. 85/05 i dr. ) (u daljem tekstu: KZ) propisano je da će se kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine onaj ko napadne ili preti da će napasti službeno lice u vršenju službene dužnosti.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i dr.) (u daljem tekstu: ZKP), pored ostalog, propisano je: da ovaj zakonik utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka (član 1.); da će u obrazloženju presude kojom je optuženi oslobođen od optužbe ili je oglašen krivim, sud izneti činjenice koje je utvrdio u krivičnom postupku (član 83.) i iz kojih razloga ih uzima kao dokazane ili nedokazane, iz kojih razloga nije uvažio pojedine predloge stranaka, dajući pri tome naročito ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza, kojim razlozima se rukovodio pri rešavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li je optuženi učinio krivično delo i pri primenjivanju određenih odredaba zakona na optuženog i krivično delo (član 428. stav 8 .).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava, koju podnosilac zasniva na tvrdnjama da sud nije pravično sproveo dokazni postupak, jer nije saslušao nijednog svedoka odbrane i neosnovano je i neobrazloženo odbio sve argumente odbrane, Ustavni sud najpre konstatuje da odlučujući o ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, kao i sadržine osporene sudske odluke, ne proizlazi da je sud proizvoljno cenio izvedene dokaze, na štetu podnosioca ustavne žalbe. Pravo je suda u krivičnom postupku da po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane. Jedino je redovan sud ovlašćen da u konkretnom slučaju ceni koji su dokazi od značaja za donošenje sudske odluke, te da proceni koje svedoke je nužno saslušati, a čije saslušanje je u konkretnom slučaju suvišno.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje na to da se garancijama iz člana 33. stav 5. Ustava ne daje okrivljenima neograničeno pravo da predlažu izvođenje dokaza pred sudom, niti im se garantuje pravo da svi predlozi odbrane budu prihvaćeni. Stoga optuženi koji predlaže izvođenje određenih dokaza mora takav predlog potkrepiti obrazloženim razlozima zbog kojih smatra da je nužno da se ispitaju određeni svedoci, odnosno zašto su određeni dokazi neophodni za potpuno utvrđivanje istine (v ideti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća Borisova protiv Bugarske, broj predstavke 56891/00, od 21. decembra 2006. godine, stav 46.). Međutim, ustavna garancija da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ni na koji način, ne ograničava redovne krivične sudove da cene celishodnost izvođenja svakog predloženog dokaza pojedinačno, te da odluče koje će dokaze izvesti, a koje ne.

U skladu sa navedenim, kada predlog okrivljenog za izvođenjem određenog dokaza nije neutemeljen i detaljno je obrazložen, te bi nesumnjivo mogao ojačati položaj odbrane ili čak dovesti do oslobađanja okrivljenog od optužbe, sud mora navesti relevantne razloge za odbijanje takvog zahteva odbrane (v ideti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća, Topić protiv Hrvatske, broj predstavke 51355/10, od 10. oktobra 2013. godine, stav 42.). To znači da je zadatak i obaveza sudova da detaljno i jasno obrazlože razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje su optuženi u svojoj odbrani izričito zahtevali.

Primenom navedenih opštih principa na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe od samog početka postupka tvrdio da je bio žrtva torture upravo od strane onih lica koja su svedočila protiv njega na predlog javnog tužilaštva, te da upotreba sile prema njemu od strane zatvorskih stražara kritičnog dana nije predstavljala sredstvo da se spreči napad okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, na službena lica u zatvorskoj ustanovi, jer takvog napada nije ni bilo , iako on nije osporavao da je kritičnog dana isprovocirao dolazak zatvorskih stražara protestujući zbog toga što je premešten u sobu sa neispravnim televizorom, nasuprot nalogu suda. Upravo zbog navedenog, negirajući optužbe protiv sebe, podnosilac ustavne žalbe je u toku prvostepenog postupka uporno zahtevao da se u dokaznom postupku ispitaju svedoci koji bi mogli da potkrepe njegovu odbranu i dokažu da svedoci optužbe ne govore istinu . Takođe je predlagao da se džemper oštećenog priloži kao dokaz, te da se sprovede veštačenje, kako bi se proverilo da li postoje njegovi tragovi na tom džemperu, čime bi se opovrgla tvrdnja oštećenog da mu je okrivljeni u napadu pocepao džemper, te potvrdile tvrdnje odbrane da je oštećeni sam iscenirao napad na sebe i sam sebi iscepao džemper, kako bi isprebijao okrivljenog sa kojim ima dugogodišnji sukob koji je počeo zbog incidenta u zatvorskoj kuhinji 2010. godine, kada se okrivljeni nalazio na izdržavanju kazne zatvora i kada je disciplinski odgovarao zbog optužbi da je tom naredniku pljunuo u kafu. Pored navedenog , Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u toku postupka ukazivao na to da je usled upotrebe prekomerne sile koja je prema njemu kritičnog dana primenjena, znatno pogoršano njegovo zdravstveno stanje koje je rezultiralo ugradnjom veštačkog kuka u decembru 2015. godine.

S tim u vezi Ustavni sud je utvrdio da iz osporene prvostepene presude proizlazi da je jedan od svedoka optužbe dao iskaz kojim nisu u potpunosti potvrđeni navodi optužbe i ostalih svedoka, te je stoga u cilju provere navoda okrivljenog bilo potrebno izvesti još predloženih dokaza.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud trebalo da ispita odlučne navode podnosioca ustavne žalbe – izvođenjem i ocenom dokaza za koje je tokom postupka isticao da mu idu u prilog, da zatim ove dokaze dovede u vezu sa drugim izvedenim dokazima, te da, izvodeći zaključak o postojanju ili nepostojanju određenih činjenica, obrazloži zašto jedne dokaze ocenjuje kao verodostojne, a druge ne. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Osnovni sud u Smederevu u konkretnom slučaju nije dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje pravno stanovište u pogledu svih činjenica koje su bile od značaja za donošenje odluke u ovoj krivičnopravnoj stvari, te time i za ishod krivičnog postupka koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od toga da je , saglasno garancijama pravičnog suđenja, obaveza suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje, a imajući u vidu da je Osnovni sud u Smederevu odbio sve dokazne predloge odbrane navodeći da su usmereni na odugovlačenje postupka jer „iz iskaza oštećenog i svedoka proizlazi da je svako od njih zadao okrivljenom samo par udaraca i da je ceo događaj na stepeništu trajao samo par minuta“, Ustavni sud je ocenio da se obrazloženje prvostepene presude ne može smatrati dovoljno ustavnopravno prihvatljivim.

Ustavni sud je stoga utvrdio da je Osnovni sud u Smederevu, odbijanjem svih predloga odbrane, a prihvatanjem svih navoda i dokaznih predlog tužilaštva, stvorio nepravičnu prednost u korist javnog tužilaštva, te podnosiocu ustavne žalbe tako uskratio mogućnost da efikasno ospori optužbu protiv sebe. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je Osnovni sud u Smederevu postupio suprotno načelu „jednakosti oružja“, narušavajući minimalna prava odbrane, garantovana odredbama člana 33. stav 5. Ustava , a time i jemstva prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje da li je krivični postupak u celini bio pravičan, Ustavni sud je razmatrao da li je sud više instance u postupku po pravnom leku otklonio propuste prvostepenog suda. Razlozi koje je Viši sud u Smederevu, kao drugostepeni, dao u osporenoj presudi, po shvatanju Ustavnog suda, ne daju odgovore na prethodno postavljena pitanja, već se uz konstataciju da je odbrana okrivljenog krajnje nelogična i da je opovrgnuta iskazom oštećenog i ostalih zatvorskih službenih lica, potvrđuje da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno. Time ni sud pravnog leka nije ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta u žalbenom postupku, a što je bio dužan da učini kada već to nije učinio prvostepeni sud. Nasuprot tome, drugostepeni sud se zadržao samo na tome da je odbrana okrivljenog osporena iskazima saslušanih svedoka (službenih lica u zatvoru) i nalazom veštaka medicinske struke, „a nije ni logična, niti osnovana, pogotovo u delu koji se odnosi na napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti uz isticanje da je to službeno lice samo sebe povredilo, odnosno pocepalo džemper koji je nosilo, što je krajnje nelogično“, te dalje da „kasniji sled događaja u svemu osporava odbranu okrivljenog u smislu da nije vršio napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti već naprotiv da je on napadnut pogotovo kada se imaju u vidu iskazi saslušanih svedoka, a i činjenice da kod okrivljenog nakon kritičnog događaja nisu konstatovane nikakve povrede, niti se on sam prilikom pregleda žalio da je povređen“. Ustavni sud nalazi da, a s obzirom na to da tokom prvostepenog postupka nije prihvaćen nijedan dokazni predlog podnosioca ustavne žalbe, drugostepeni sud ne daje suštinski odgovor na pitanja koja je podnosilac u žalbi izneo kao sporna.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporen om presudom došlo do povrede prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Višeg suda u Smederevu i određivanjem da Viši sud u Smederevu ponovo odluči o žalbi okrivljenog, koju je izjavio protiv presude Osnovnog suda u Smederevu K. 752/14 od 11. januara 2017. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke ove odluke.

7. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, uz poništaj osporene drugostepene presude i nalog nadležnom sudu da donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe, kao način otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede prava, adekvatno i pravično zadovoljenje podnosioca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao tački 3. izreke.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 33. stav 2. Ustava, kojim se svakome ko je okrivljen za krivično delo jemči pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da sa njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije ukazao ovom sudu da mu je u bilo kojoj fazi predmetnog krivičnog postupka bilo onemogućeno da angažuje advokata za svoju odbranu, kao i da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi se mogli dovesti u sadržinsku vezu sa istaknutom povredom prava iz člana 33. stav 2. Ustava. Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da formalno pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu nekog Ustavom garantovanog prava, bez ustavnopravno prihvatljivog obrazloženja, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredaba člana 36. stav 1. Ustava, iz čije sadržine sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama , Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavi o dokaze da je Viši sud u Smederevu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluk e koj a se osporava ustavnom žalbom, t e je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju j ednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 33. stav 2. i člana 36 . stav 1. Ustava odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Ispitujući postojanje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđenih pretpostavki da Ustavni sud odlučuje o osnovanosti navoda o istaknutoj povredi prava iz člana 25. Ustava kojim se garantuju nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i jemstvo da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe osporava radnju propuštanja Višeg suda u Smederevu da obavesti nadležno javno tužilaštvo o njegovim navodima da je zlostavljan od strane zatvorskih stražara 4. aprila 2014. godine dok se nalazio u pritvoru Okružnog zatvora u Smederevu koje je on iznos io u dopisima koje je upućivao sudu 14. aprila 2014. godine, a povodom kojih je sud dao odgovor Su-VIII 165/14 od 16. aprila 2014. godine i 20. maja 2014. godine.

Ustavni sud ukazuje na to da je prema stavovima Ustavnog suda rok za podnošenje ustavne žalbe prekluzivan. Za osporavanje radnje organa, odnosno propuštanja radnje početak roka vezan je za dan preduzimanja ili prestanka radnje, a rok se računa od dana saznanja podnosioca ustavne žalbe o preduzimanju ili prestanku radnje, dok se za propuštenu radnju rok računa u svakom konkretnom slučaju, zavisno od ponašanja organa i ponašanja podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud, stoga, ukazuje na sledeće:

Prvo, podnosilac ustavne žalbe je mogao pred Ustavnim sudom tražiti zaštitu prava iz člana 25. Ustava u roku od 30 dana počev od 4. aprila 2014. godine, kao dana kada je, prema njegovim tvrdnjama, prema njemu preduzeta radnja zlostavljanja od strane službenih lica Okružnog zatvora u Smederevu, što on nije učinio.

Drugo, podnosilac ustavne žalbe je mogao, nakon toga, pred Ustavnim sudom tražiti zaštitu prava iz člana 25. Ustava u roku od 30 dana od 8. avgusta 2014. godine, kao dana kada je primio rešenje Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 218/2014 od 29. jula 2014. godine, kojim je pravnosnažno odbačena njegova krivična prijava, koju je podneo 23. maja 2014. godine protiv više službenih lica Okružnog zatvora u Smederevu povodom događaja od 4. aprila 2014. godine, što on nije učinio.

Treće, polazeći od toga da je u obrazloženju ustavne žalbe navedeno da podnosilac osporava radnju propuštanja Višeg suda u Smederevu da obavesti nadležno javno tužilaštvo o njegovim tvrdnjama da je zlostavljan od strane zatvorskih stražara 4. aprila 2014. godine, dok se nalazio u pritvoru Okružnog zatvora u Smederevu, koje je on iznosio u dopisima koje je upućivao tom sudu 14. aprila 2014. godine, a povodom kojih je sud dao odgovor Su-VIII 165/14 od 16. aprila i 20. maja 2014. godine, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe svakako pre 23. maja 2014. godine, kao dana podnošenja krivične prijave, postao svestan da Viši sud u Smederevu neće preduzimati radnje u cilju obaveštavanja javnog tužilaštva, jer smatra da nema osnova za sprovođenje istrage o osnovanosti njegovih tvrdnji o pretrpljenoj torturi, te od tada teče i rok za podnošenje ustavne žalbe radi osporavanja propuštanja preduzimanja iste .

Imajući u vidu napred navedeno , Ustavni sud je u odnosu na istaknutu po vredu prava iz člana 25. Ustava odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao neblagovremenu , jer je izjavljena po isteku roka od 30 dana cenjenog na navedeni način, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Imajući u vidu značaj ove odluke za zaštitu ljudskih prava i građanskih sloboda, Ustavni sud je, saglasno članu 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, doneo Zaključak da se Odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

11. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti