Odbacivanje ustavne žalbe zbog osporavanja činjeničnog stanja utvrđenog u parnici

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda u sporu o raskidu ugovora o kupoprodaji stana. Sud je utvrdio da podnositeljka žalbom suštinski osporava ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3505/2010
26.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja zamenjuje predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sanje Džoganović iz Torina, Republika Italija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Sanje Džoganović izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 766/10 od 25. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sanja Džoganović iz Torina, Republika Italija, preko punomoćnika Trajana Romanovića, advokata iz Alibunara, podnela je Ustavnom sudu 23. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 766/10 od 25. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom revizijskom presudom usvojena revizija tuženog i preinačena drugostepena presuda, tako što je odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv prvostepene presude. Prvostepenom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da se raskine ugovor o kuprodaji stana zaključenog između podnositeljke kao prodavca i tuženog kao kupca. Podnositeljka ustavne žalbe je dalje navela: da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo pravno stanovište jedino iz iskaza tuženog; da Veselin Petrović, njen vanbračni partner, nije saslušan u svojstvu svedoka, a na okolnost da li sporni stan predstavlja zajedničku imovinu podnositeljke i njenog vanbračnog partnera; da Vrhovni kasacioni sud nije cenio iskaz saslušanih svedoka i tužilje iz kojih bi se utvrdilo da je vanbračna zajednica podnositeljke i njenog vanbračnog partnera prekinuta krajem 2000. godine; da je dala ključeve od stana svom vanbračnom partneru kako bi joj pomagao oko nalaženja stana; da njen vanbračni partner od 2001. godine do prodaje stana nije pokrenuo postupak radi utvrđivanja da li je stan zajednička imovina; da je isplata kupoprodajne cene učinjena licu koji nije vlasnik stana, niti punomoćnik vlasnika stana, a koje lice nije isticilo svojinske zahteve u vezi predmetnog stana; da kupac stana nije izvršio isplatu kupoprodajne cene u prisustvu punomoćniku prodavca, već je istog držao u zabludi.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Alibunaru presudom P. 364/05 od 23. januara 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovani zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da se raskine ugovor o kupoprodaji bliže opisanog dvosobnog stana zaključen 12. septembra 2003. godine i overen pred Opštinskim sudom u Alibunaru pod brojem Ov. 1308/03 između tužilje kao prodavca i tuženog kao kupca, a što je tuženi dužan da trpi i preda u svojinu i drživu sporni stan tužilji, dok je u stavu drugom izreke obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Pančevu je presudom Gž. 157/08 od 23. jula 2007. godine usvojio kao osnovanu žalbu tužilje, pa je preinačio prvostepenu presudu i odluku o troškovima postupka, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 766/10 od 25. marta 2010. godine usvojio reviziju tuženog i preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbama Ustava na čije povrede se poziva podnositeljka ustavne žalbe, jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), kao i mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge na kojima se zasniva tvrdnja o povredi Ustavom zajemčenih prava, već podnositeljka ustavne žalbe osporava ocenu dokaza od strane redovnih sudova, kao i samo utvrđeno činjenično stanje i u suštini, traži od Ustavnog suda da kao instancioni sud ispita zakonitost osporene odluke redovnog suda.

U vezi sa navodima podnositeljke ustavne žalbe da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi zauzeo pravno stanovište jedino iz iskaza tuženog, zatim da vanbračni partner podnositeljke ustavne žalbe nije saslušan u svojstvu svedoka na okolnost da li je sporni stan zajednička imovina podnositeljke ustavne žalbe i njenog vanbračnog partnera, kao i da navedeni sud nije cenio iskaz saslušanih svedoka i tužilje na okolnost da je vanbračna zajednica prekinuta 2000. godine, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da ocenjuje dokaze predložene ili izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju predloženih dokaza, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. U vezi konkretnog navoda podnositeljke da nije utvrđena okolnost da li sporni stan predstavlja zajednički imovinu podnositeljke i njenog vanbračnog partnera, Ustavni sud ukazuje da je ova okolnost utvrđena u prvostepenoj presudi, a koja nije osporena u postupku po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv prvostepene presude. Osim toga, utvrđivanje činjenice da sporni stan ulazi u režim zajedničke imovine vanbračnih partnera, predstavljao je dodatni, sporedni razlog na kome je zasnovano pravno stanovište Vrhovnog kasacionog suda u osporenoj presudi, ali ne i glavni razlog. Ostali navodi podnositeljke ustavne žalbe predstavljaju izraz njenog subjektivnog stava o utvrđenom činjeničnom stanju, koji se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi o povredi Ustavom zajemčenog prava.

S obzirom na izloženo, te činjenice da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na imovinu zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnje o njihovoj povredi.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da razlozima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporene revizijske presude, te da su očigledno neosnovani navodi podnositeljke da joj je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasnivaju se na onim razlozima za koje je Ustavni sud u okviru ocene povrede prava na pravično suđenje utvrdio da su neosnovani, pa se posebno ne obrazlažu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENjUJE PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Agneš Kartag Odri

Odbacivanje ustavne žalbe zbog osporavanja činjeničnog stanja utvrđenog u parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti