Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak, u kojem je podnosilac imao svojstvo oštećenog kao tužioca i istaknut imovinskopravni zahtev, trajao je preko 11 godina i okončan je zastarelošću krivičnog gonjenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi B. S. i D. B. S, obojic e iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. B. S . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 48/14 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Vranju K. 456/04) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe iz tačke 1. na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba B. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava , u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 48/14 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Vranju K. 456/04).

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . i D . B. S, oboj ica iz Vranja, podneli su 18. aprila 2014. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 48/14 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Vranju K. 456/04).

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Vranju K. 48/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

B. S . i D . S, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 13. avgusta 2001. godine krivičnu prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu Vranju protiv okrivljenih, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 245. stav 1. KZ RS.

Opštinsko javno tužilaštvo u Vranju je rešenjem Kt. 548/01 od 24. decembra 2001. godine odbacilo predmetnu krivičnu prijavu.

Oštećeni kao tužioci B. S . i D . S, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 9. januara 2002. godine godine zahtev za spr ovođenje istrage istražnom sudiji Opštinskog suda u Vranju protiv okrivljenih, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 245. stav 1. KZ RS.

Podnosioci ustavne žalbe su istakli imovinskopravni zahtev tokom saslušanja u istrazi 26. septembra 2002. godine.

Istražni sudija Opštinskog suda u Vranju je rešenjem Kv. 203/03 od 6. januara 2004. godine ocenio da nema mesta dopuni istrage protiv okrivljenih lica.

Okružni sud u Vranju je rešenjem Kž. 332/04 od 13. jula 2004. godine odbacio kao nedozvoljene žalbe podnosilaca ustavne žalbe i potvrdio navedeno prvostepeno rešenje.

Podnosioci ustavne žalbe podneli su 25. avgusta 2004. godine optužni predlog Opštinskom sudu u Vranju protiv okrivljenih, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 245. stav 1. KZ RS. Po ovom optužnom predlogu forimiran je predmet K. 456/04.

Podnosioci ustavne žalbe su u podnesku od 24. januara 2005. godine naveli da ukupna šteta pričinjena krivičnim delom čije se izvršenje stavlja na teret okrivljenima iznosi 181.500,00 dinara, što predstavlja i njihov imovinskopravni zahtev.

Predsednik Opštinskog suda u Vranju je rešenjem Su. 38/06-77 od 20. aprila 2006. godine usvojio zahtev sudije za izuzeće od daljeg postupanja u predmetu.

Podnosioci ustavne žalbe su podneskom od 24. aprila 2007. godine proširili optužni predlog tako što su na teret okrivljenih lica stavili izvršenje još tri krivična dela: povreda prava na podnošenje pravnog sredstva iz člana 147. stav 2. KZ RS; falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. KZ RS; zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja iz člana 359. stav 2. KZ RS.

Spisi predmeta su u april u mesec u 2007. godine dostavljeni Opštinskom javnom tužilaštvu u Vranju, radi eventualnog preuzimanja krivičnog gonjenja.

Opštinsko javno tužilaštvo u Vranju je 7. maja 2007. godine vratilo spise predmeta sudu, sa obrazloženjem da nisu našli zakonskog osnova za preuzimanje krivičnog gonjenja.

Opštinski sud u Vranju je dopisima K. 456/04 od 5. oktobra i 12. novembra 2007. godine obavestio podnosioce ustavne žalbe da su njihovim podneskom od 24. aprila 2007. godine obuhvaćena krivična dela za koje je proprisan redovni, a ne skraćeni postupak, te da je potrebno da taj podnesak dostave istražnom sudiji Opštinskog suda u Vranju označen kao zahtev za sprovođenje istrage.

U ovoj fazi postupka glavni pretres je zakazan 11 puta, pri čemu nije održan šest puta (dva puta zbog krivice podnosilaca).

Podnosioci ustavne žalbe su 21. novembra 2007. godine podneli zahtev za sprovođenje istrage istražnom sudiji Opštinskog suda u Vranju protiv okrivljenih lica, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo povreda prava na podnošenje pravnog sredstva iz člana 147. stav 2. KZ RS, krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. KZ RS i krivično delo zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja iz člana 359. stav 2. KZ RS.

Istražni sudija Opštinskog suda u Vranju je dopisom Ki. 570/07 od 9. maja 2008. godine naložio podnosiocima ustavne žalbe da urede zahtev za sprovođenje istrage. Podnosioci su dostavili podnesak sudu 19. maja 2008. godine.

Istražni sudija Opštinskog suda u Vranju je 27. avgusta 2009. godine izjavio neslaganje sa zahtevom za sprovođenje istrage.

Opštinski sud u Vranju je rešenjem Kv. 286/09 Ki. 570/07 od 22. septembra 2009. godine obustavio istragu, zbog nastupanja relativne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Kž. 39/10 od 27. januara 2010. godine usvojio žalbu podnosilaca ustavne žalbe, ukinuo navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu.

Osnovni sud u Vranju je rešenjem Kv. 42/10 od 16. februara 2010. godine odbio izjavljeno neslaganje istražnog sudije Osnovnog suda u Vranju od 27. avgusta 2009. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su 11. marta 2010. godine podneli optužni predlog Osnovnom sudu u Vranju protiv okrivljenih lica, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo povreda prava na podnošenje pravnog sredstva iz člana 147. stav 2. KZ RS, krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. KZ RS i krivično delo zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja iz člana 359. stav 2. KZ RS. Po ovom optužnom predlogu je formiran predmet K. 3087/10.

Osnovni sud u Vranju je rešenjem K. 3087/10 od 20. aprila 2010. godine odbacio optužni predlog podnosilaca ustavne žalbe, zbog nastupanja relativne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Kž2. 788/10 od 18. novembra 2011. godine usvojio žalbu podnosilaca ustavne žalbe, ukinuo navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu. Predmet je formiran pod novim brojem K. 1667/11.

Osnovni sud u Vranju je rešenjem K. 1667/11 od 20. februara 2012. godine odbio kao neosnovan optužni predlog podnosilaca ustavne žalbe, usled nastupanja relativne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Kž2. 805/12 od 27. januara 2014. godine usvojio žalbu podnosilaca ustavne žalbe i ukinuo navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu. Predmet je formiran pod novim brojem K. 48/14.

Predsednik Opštinskog suda u Vranju je rešenjem Su. 38/06-77 od 19. februara 2014. godine usvojio zahtev sudije za izuzeće od daljeg postupanja u predmetu.

Osnovni sud u Vranju je rešenjem K. 48/14 od 3. marta 2014. godine odbio kao neosnovan optužni predlog podnosilaca ustavne žalbe, jer je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Prvostepeno rešenje je dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe B. S . 17. marta 2014. godine, a podnosiocu ustavne žalbe D . B. S . 19. marta 2014. godine.

4. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega , garantuje optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom , niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim , od ovog pravila postoje izuzeci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe osporavaju trajanje krivičnog postupka u kome su ima li svojstvo oštećenih kao tužilaca, pri čemu su imovinsk opravni zahtev istakli 26. septembra 2002. godine, koji je opredeljen podneskom od 24. januara 2005. godine.

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci us tavne žalbe aktivno legitimisani za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu.

Postupak je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe D. B. S . započeo 26. septembra 2002. godine , danom isticanja imovinsk opravnog zahtev a, a okončan je 3. marta 2014. godine , donošenjem rešenja Osnovnog suda u Vranju K. 48/14, kojim je obijen kao neosnovan optužni predlog podnosioca ustavne žalbe.

U smislu predhodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak, u odnosu na podnosioca, trajao 11 godina i pet meseci, što samo po sebi može ukazati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, p olazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupk a, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući složenost konkretnog krivičnog predm eta, Ustavni sud je ocenio da objektivna okolnost koja je usložila postupak u velikoj meri jeste to da su podnosioci ustavne žalbe podneskom od 24. aprila 2007. godine proširili optužni predlog tako što su na teret okrivljenih lica stavili izvršenje još tri krivična dela, a što je imalo za posledicu obavezu podnosilaca da podnesu novi zahtev za sprovođenje istrage i novi optužni predlog, te sprovođenje odgovarajućeg postupka po novom zahtevu za sprovođenje istrage i novom optužnom predlogu.

Podnosilac ustavne žalbe D. B. S . je imao interes da se krivični postupak što pre okonča kako bi se odlučilo o njegovom imovinskopravnom zahtevu, ali glavni pretres u jednoj fazi krivičnog dva puta nije održan zbog krivice podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući postupanje sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Takođe, Ustavni sud ukazuje da do povrede prava na suđenje u razumnom roku može doći samo ukoliko se dugo trajanje postupka može pripisati u krivicu sudu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Napijalo protiv Hrvatske, predstavka broj 66485/01 od 13. februara 2004. godine, stav 61.). Ustavni sud konstatuje da dinamika kojom su u konkretnom slučaju nadležni sudovi postupali znatno utical a na trajanje krivičnog postupka . Ustavni sud najpre ukazuje da su prvostepena rešenja u više navrata bila ukidana zbog procesnih nedostataka, a što je imalo uticaja na dužinu trajanja postupka (rešenje Opštinskog suda u Vranju Kv. 286/09 Ki. 570/07 od 22. septembra 2009. godine, kojim je obustavljena istraga, je ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž. 39/10 od 27. januara 2010. godine; rešenje Osnovnog suda u Vranju K. 3087/10 od 20. aprila 2010. godine, kojim je odbačen optužni predlog, je ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž2. 788/10 od 18. novembra 2011. godine; rešenje Osnovnog suda u Vranju K. 1667/11 od 20. februara 2012. godine, kojim je odbijen kao neosnovan optužni predlog, je ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž2. 805/12 od 27. januara 2014. godine). Zatim, u postupku je u dva navrata došlo do promene postupajućeg sudije, a što je nesumnjivo dovodilo do odugovlačenja postupka usled potrebe da se nov e postupajuć e sudij e upoznaju sa predmetom spora (videti presudu ESLjP u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe D. B. S . u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 48/14 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Vranju K. 456/04) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13–Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavn e žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, postupanje sudova, okolnosti koje su objektivno uticale na dužinu trajanja postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe u vidu neodržavanja glavnog pretresa u dva navrata, te po oceni Suda , navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koj u je ovaj podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu B. S, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom. Ovaj rok se računa posebno za svakog podnosioca ustavne žalbe. Uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeno rešenje Osnovnog suda Osnovni sud u Vranju K. 48/14 od 3. marta 2014. godine kojim je odbijen kao neosnovan optužni predlog, dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe B. S. 17. marta 2014. godine . Protiv navedenog rešenja nije podneta žalba čime je krivični postupak pravnosnažno okončan danom donošenjem navedenog rešenja. Imajući u vidu da je navedeno rešenje dostavljeno navedenom podnosiocu 17. marta 2014. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 18. aprila 2014. godine, dakle posle isteka roka od 30 dana iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog zakona, odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu B. S, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti