Odluka Ustavnog suda o zahtevu za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti kao podnet od neovlašćenog lica. Sud potvrđuje da je, prema važećem zakonu, samo javni tužilac ovlašćen za podnošenje ovog pravnog sredstva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi "Kontakt film" a.d. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4, u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba "Kontakt film" a.d. izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Uzz. 22/07 od 7. novembra 2007. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba "Kontakt film" a.d. izjavljena protiv "radnje/izvršenog čina Okružnog suda u Beogradu u postupku izvršenja svoje pravnosnažne presude U. 982/2000 od 28. novembra 2001. godine", rešenja Okružnog suda u Beogradu U. 790/05 od 30. decembra 2005. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu U. 790/05 od 10. februara 2006. godine, odluka Upravnog odbora javnog preduzeća Poslovni prostor Voždovac broj 361-21/99 od 29. januara 1999. godine i broj 06. 1-179/2000 od 16. juna 2000. godine, zaključka Opštinskog veća opštine Voždovac broj I-361-1/06 od 26. januara 2006. godine, "radnje/izvršenog čina" Opštinskog veća opštine Voždovac u postupku odlučivanja po prigovoru "Kontakt film" a.d. protiv odluke Upravnog odbora javnog preduzeća Poslovni prostor Voždovac broj 06.1-179/2000 od 16. juna 2000. godine i obaveštenja Republičkog javnog tužilaštva Ut. 75/06 od 15. maja 2006. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. "Kontakt film" a.d. iz Beograda je 24. marta 2008. godine, preko punomoćnika Jovanke Jović Trifunović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv akata i radnji navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava, kao i načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao na povredu odredaba čl. 6. 10. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi da Okružni sud u Beogradu već pet godina nije odlučio o zahtevima podnosioca za izvršenje pravnosnažnih presuda tog suda U. 982/2000 od 28. novembra 2001. godine i U. 672/02 od 30. decembra 2002. godine, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe se navodi da je Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjem Uzz. 22/07 od 7. novembra 2007. godine odbacio podnosiočev zahtev za zaštitu zakonitosti, a nije odlučio o njegovom „zahtevu za shodnu primenu“ odredaba Zakona o parničnom postupku, koja se odnosi na procesnu situaciju nakon prijema obaveštenja javnog tužioca da neće podneti zahtev za zaštitu zakonitosti. Podnosilac smatra da su mu osporenim aktima i radnjama povređena navedena Ustavom zajemčena prava i predlaže, između ostalog, da Ustavni sud osporene akte poništi i zabrani dalje vršenje osporenih radnji nečinjenja.

2. Saglasno odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) po svojoj sadržini je istovetna članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 982/2000, U. 672/02, U. 790/05 i Uzz. 22/07, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Okružni sud u Beogradu je presudom U. 982/2000 od 28. novembra 2000. godine uvažio tužbu podnosioca ustavne žalbe i poništio zaključak Izvršnog odbora skupštine opštine Voždovac I broj 361-1/99 od 15. marta 1999. godine. Navedenim zaključkom odbijen je prigovor podnosioca protiv odluke Upravnog odbora javnog preduzeća „Poslovni prostor Voždovac“, kojim je podnosiocu otkazano korišćenje poslovnog prostora zbog neispunjenja ugovornih obaveza plaćanja zakupnine. Poništavanje navedenog upravnog akta obrazloženo je time što se tuženi organ nije pozvao ni na jednu odredbu Zakona o opštem upravnom postupku, iako je odlučivao u upravnoj stvari. Takođe, imajući u vidu da se tužbom osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a da tuženi organ nije postupio po nalogu suda da dostavi odgovor na tužbu i spise predmeta, sud je poništio akt tuženog organa, jer bez spisa nije bio u mogućnosti da oceni njegovu zakonitost.

Podnosilac ustavne žalbe je 20. maja 2002. godine, na osnovu člana 63. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, Okružnom sudu u Beogradu podneo zahtev za donošenje rešenja u izvršenju presude tog suda U. 982/2000 od 28. novembra 2000. godine. O navedenom zahtevu podnosioca Okružni sud u Beogradu je odlučivao u predmetu Ui. 7/02. Podnosilac je u zahtevu naveo da tuženi organ ni nakon ponovljenog traženja nije doneo novi akt u izvršenju navedene presude i predložio da sud donese odluku o njegovom prigovoru, tako što će isti uvažiti. Dopisom od 28. juna 2002. godine Okružni sud u Beogradu je naložio tuženom organu da se najkasnije u roku od sedam dana izjasni o razlozima zbog kojih nije doneta odluka u izvršenju navedene presude. Izvršni odbor skupštine opštine Voždovac je obavestio sud da je još 30. maja dostavio podnosiocu novi zaključak I broj 361-8/02 od 23. maja 2002. godine, kojim je odbijen prigovor podnosioca protiv odluke Upravnog odbora javnog preduzeća Poslovni prostor Voždovac o otkazu ugovora o korišćenju poslovnog prostora. Na zahtev suda, podnosilac ustavne žalbe se izjasnio da tužbu proširuje i na zaključak Izvršnog odbora skupštine opštine Voždovac I broj 361-8/02 od 23. maja 2002. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 7. juna 2002. godine, na osnovu člana 62. Zakona o upravnim sporovima, podneo tužbu Okružnom sudu u Beogradu, kojom je tražio da taj sud donese presudu kojom će sam rešiti predmetnu upravnu stvar, jer je zaključak Izvršnog odbora skupštine opštine Voždovac I broj 361-8/02 od 23. maja 2002. godine donet protivno primedbama navedenim u presudi Okružnog suda u Beogradu U. 982/2000 od 28. novembra 2000. godine. Okružni sud u Beogradu je, odlučujući o zakonitosti navedenog upravnog akta, usvojio tužbu podnosioca i presudom U. 672/02 od 30. decembra 2002. godine, poništio navedeni zaključak. U obrazloženju je navedeno da se tuženi organ nije pozvao ni na jednu odredbu Zakona o opštem upravnom postupku, iako je odlučivao u upravnoj stvari, a pozivanje na odredbe Odluke o Izvršnom odboru, Odluke o načinu raspolaganja i korišćenja poslovnog prostora na teritoriji opštine Voždovac i Pravilnika javnog preduzeća „Poslovni prostor-Voždovac“ o razvrstavanju poslovnog prostora u grupe, ne ovlašćuju tuženog da isključi primenu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku.

U predmetu Okružnog suda u Beogradu Ui. 14/03 odlučivano je o zahtevu podnosioca ustavne žalbe od 25. avgusta 2003. godine, koji je podnet na osnovu člana 63. Zakona o upravnim sporovima. Podnosilac je od Okružnog suda u Beogradu tražio donošenje rešenja u izvršenju presude tog suda U. 672/02 od 30. decembra 2000. godine, jer tuženi organ ni nakon ponovljenog traženja nije doneo novi akt u izvršenju navedene presude. Okružni sud u Beogradu je rešenjem od 21. marta 2002. godine naložio tuženom organu da se najkasnije u roku od sedam dana izjasni o razlozima zbog kojih nije donet upravni akt u izvršenju navedene presude. Postupajući po nalogu suda, Izvršni odbor skupštine opštine Voždovac je doneo zaključak I broj 361-7/05 od 15. aprila 2005. godine, kojim je odbijen prigovor tužioca protiv odluke Upravnog odbora javnog preduzeća Poslovni prostor Voždovac broj 361-8/02 od 23. maja 2002. godine o otkazu korišćenja poslovnog prostora zbog neispunjenja ugovornih obaveza plaćanja zakupnine od strane tužioca. Na zahtev suda, podnosilac ustavne žalbe se izjasnio da proširuje tužbu i na novodoneti zaključak Izvršnog odbora skupštine opštine Voždovac.

Okružni sud u Beogradu je presudom U. 790/05 od 25. novembra 2005. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio zaključak Izvršnog odbora skupštine opštine Voždovac I broj 361-7/05 od 15. aprila 2005. godine, koji je donet u izvršenju presude Okružnog suda u Beogradu U. 672/02 od 30. decembra 2002. godine. Navedeni sud je u obrazloženju presude naveo: da je u toku trajanja upravnog spora tuženi organ, postupajući po rešenju Ui. 14/03 od 21. marta 2005. godine, doneo novi upravni akt; da je tužilac proširio tužbu i na novodoneti akt, te je tuženom organu naloženo da dostavi odgovor na tužbu, kao i spise predmeta; da tuženi organ do odlučivanja suda nije dostavio spise predmeta. Polazeći od toga da se upravni spor, po pravilu, rešava na podlozi činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, a imajući u vidu da je tužbom osporena pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, sud je poništio akt tuženog organa, jer bez spisa nije mogao da oceni njegovu zakonitost. Podnosilac ustavne žalbe je 23. decembra 2005. godine podneo predlog za donošenje dopunske presude, ističući da Okružni sud u Beogradu svojom presudom U. 790/05 od 25. novembra 2005. godine nije odlučio o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti, odnosno o prejudicijelnom zahtevu ništavosti zaključka Opštinskog veća opštine Voždovac od 15. aprila 2005. godine i o glavnom zahtevu za izvršenje pravosnažne presude donesene u upravnom sporu donošenjem rešenja koje u svemu zamenjuje akt tuženog.

Okružni sud u Beogradu je 30. decembra 2005. godine doneo rešenje U. 790/05 kojim je odbijen kao neosnovan predlog za dopunu presude U.790/05 od 25. novembra 2005. godine. U obrazloženju tog rešenja sud je naveo da je presudom U. 790/05 od 25. novembra 2005. godine odlučeno o zakonitosti upravnog akta - zaključka Opštinskog veća opštine Voždovac I broj 361-7/05 od 15. aprila 2005. godine i da je taj upravni akt donet u izvršenju presude ovog suda U. 672/02 od 30. decembra 2002. godine, tako da podnosilac neosnovano ističe da sud nije doneo rešenje koje u svemu zamenjuje akt tuženog organa. Sud je našao da nije ni bilo potrebe za donošenjem takvog akta, s obzirom na to da je taj akt donet od strane tuženog u postupku Ui. 14/03. Sud je ocenio da se ne može prihvatiti ni stav tužioca da nije odlučeno o prejudicijelnom zahtevu ništavosti zaključka Opštinskog veća opštine Voždovac I broj 361-7/05 od 15. aprila 2005. godine, jer je upravo presudom U. 790/05 od 25. novembra 2005. godine zaključak tuženog poništen, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.

Podnosilac ustavne žalbe je 14. aprila 2006. godine podneo predlog Republičkom javnom tužilaštvu da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu U. 790/05 od 30. decembra 2005. godine i rešenja U. 790/05 od 10. februara 2006. godine.

Nakon prijema obaveštenja Republičkog javnog tužilaštva UT-broj 75/06 od 15. maja 2006. godine da neće podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, podnosilac ustavne žalbe je 14. juna 2006. godine lično izjavio Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti, pozivajući se na shodnu primenu odredbe člana 418. Zakona o parničnom postupku, a na osnovu odredbe člana 59. Zakona o upravnim sporovima. Vrhovni sud Srbije je o ovom zahtevu podnosioca odlučio osporenim rešenjem Uzz. 22/07 od 7. novembra 2007. godine, tako što je isti odbacio kao podnet od neovlašćenog lica.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje i da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46).

Kako su odredbama čl. 32, 36. i 46. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj suštini istovetna pravima iz čl. 6, 10. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosilac ustavne žalbe ukazuje, od značaja odredbe Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je važio u vreme donošenja osporenih akata.

Odredbama člana 20. tog zakona bilo je propisano da nadležni javni tužilac u republici može podneti vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke koju je u upravnom sporu doneo sud koji nije najviši sud u republici, ako je takvom odlukom povređen zakon, drugi propis ili opšti akt (stav 1.) i da iz istih razloga, nadležni državni, odnosno javni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluke veća vrhovnog suda (stav 2.).

Odredbom člana 47. stav 1. Zakona je, u pogledu postupka po pravnim lekovima, pa tako i po podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu, bilo propisano da će nedozvoljen ili neblagovremen zahtev ili zahtev koji je podnelo neovlašćeno lice nadležni sud odbaciti rešenjem, a saglasno odredbi člana 59. Zakona, na pitanja postupka u upravnim sporovima koja nisu uređena ovim zakonom shodno su se primenjivale odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak.

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Uzz. 22/07 od 7. novembra 2007. godine, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Iz odredbe člana 59. Zakona o upravnim sporovima, koji je važio u vreme podnošenja predmetnog zahteva za zaštitu zakonitosti, proizlazi da se upravnom sporu supsidijarno i shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku. To znači da je za primenu odredaba Zakona o parničnom postupku bilo potrebno da određena pitanja nisu uređena Zakonom o upravnim sporovima (supsidijerna primena) i da su mogle biti primenjene one odredbe Zakona o parničnom postupku koje odgovaraju pravnoj prirodi i suštini upravnog spora, i to na način koji odgovara upravnom sporu kao posebnoj vrsti sudskog spora za kontrolu i ocenu zakonitosti konačnog upravnog akta (shodna primena).

Zahtev za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu je kao vanredno pravno sredstvo bio uređen Zakonom o upravnim sporovima iz 1996. godine, te stoga nije bilo osnova za primenu odredaba Zakona o parničnom postupku koje uređuju postupak po ovom pravnom sredstvu. Prema odredbama Zakona o upravnim sporovima, podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti bilo je u isključivoj nadležnosti javnog tužioca kao samostalnog državnog organa, te je iz tih razloga Vrhovni sud Srbije bio ovlašćen da u upravnim sporovima vodi postupak i meritorno odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, i to samo kada ga je podneo nadležni javni tužilac.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je nakon dobijanja obaveštenja od Republičkog javnog tužilaštva da neće podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu U. 790/05 od 30. decembra 2005. godine i rešenja U. 790/05 od 10. februara 2006. godine, lično podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih rešenja, nakon čega je Vrhovni sud Srbije odbacio zahtev kao podnet od neovlašćenog lica. Taj sud je ocenio da je podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu u isključivoj nadležnosti javnog tužioca, u smislu člana 20. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Uzz. 22/07 od 7. novembra 2007. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje. Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da je osporeno rešenje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava.

Ispitujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu prirodu upravnog spora, kao instrumenta sudske kontrole zakonitosti rada uprave. Naime, u upravnim stvarima stranka ima mogućnost da zaštitu svojih prava ostvaruje, po pravilu, najpre u dvostepenom upravnom postupku, a potom podnošenjem tužbe u upravnom sporu, kako bi i sud ocenio zakonitost konačnog upravnog akta. Dakle, upravni spor je po svojoj prirodi dodatni i naknadni vid sudske zaštite. U konkretnom slučaju, u postupku koje je prethodio podnošenju ustavne žalbe, podnosilac je pravo na pravno sredstvo iskoristio upravo podnošenjem tužbe u upravnom sporu, o kojoj je Okružni sud u Beogradu odlučio presudom U. 790/05 od 25. novembra 2005. godine. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Uzz. 22/07 od 7. novembra 2007. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno navedeno ustavno pravo.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je neosnovan navod podnosioca da mu je povređeno pravo iz člana 18. Ustava, jer ova odredba ne predstavlja Ustavom zajemčeno pravo, već načelo da se ljudska i manjinska prava neposredno primenjuju, pri čemu se odredbom člana 2. istog člana predviđa, između ostalog, da se zakonom može propisati način ostvarivanja Ustavom zajemčenih prava, ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode. Iz sadržine prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava proizlazi da je njegova priroda takva da se svrha ustavnih jemstava može postići jedino ukoliko se način ostvarivanja ovog prava propiše zakonom. Pri tome, podnosilac ustavne žalbe neosnovano zaključuje da je pravo na podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, u bilo kom sudskom postupku, Ustavom zajemčeno ljudsko pravo, što navodno proističe iz formulacije stava 2. člana 36. da svako ima pravo na žalbu ili „drugo pravno sredstvo“ protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Ovom odredbom Ustava se garantuje pravo na odlučivanje u dva stepena, odnosno devolutivnost u rešavanju o nečijim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanim interesima, što se ostvaruje najčešće kroz žalbu, kao uobičajeno pravno sredstvo, ali dvostepenost u odlučivanju može biti obezbeđena i nekim drugim pravnim sredstvom kojim se jednako ostvaruje navedeno ustavno jemstvo. Kao što je već rečeno, to sredstvo nije samo žalba u upravnom postupku, već i tužba kojom se pokreće upravni spor pred nadležnim sudom, dok vanredna pravna sredstva u sudskom postupku nisu predmet ustavnog regulisanja, niti spadaju u korpus Ustavom zajemčenih prava, već predstavljaju procesnu materiju koja se uređuje isključivo zakonima.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana u delu kojim se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Uzz. 22/07 od 7. novembra 2007. godine, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbio, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučivši kao u tački 1. izreke.

6. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Stoga se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio kao nedozvoljenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv: rešenja Okružnog suda u Beogradu U. 790/05 od 30. decembra 2005. godine i U. 790/05 od 10. februara 2006. godine, odluka Upravnog odbora javnog preduzeća Poslovni prostor Voždovac broj 361-21/99 od 29. januara 1999. godine i broj 06.1-179/2000 od 16. juna 2000. godine, zaključka Opštinskog veća opštine Voždovac broj I-361-1/06 od 26. januara 2006. godine, obaveštenja Republičkog javnog tužilaštva Ut. 75/06 od 15. maja 2006. godine i "radnje/izvršenog čina" Opštinskog veća opštine Voždovac u postupku odlučivanja po prigovoru podnosioca ustavne žalbe protiv odluke Upravnog odbora javnog preduzeća Poslovni prostor Voždovac br. 06.1-179/2000 od 16. juna 2000. godine.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da „sud duže od šest godina odbija da sprovede“ izvršenje pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu U. 982/2000 od 28. novembra 2001. godine, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku zasniva na tome da Okružni sud u Beogradu još uvek nije doneo odluku u postupcima Ui. 7/02 i Ui. 14/03. Ustavni sud nalazi da u situaciji kada nadležni organ donese novi upravni akt u izvršenju presude - posle zahteva stranke da sam sud izvrši svoju presudu, nije potrebno da i sud donese upravni akt u izvršenju presude, jer tužilac može, ako je nezadovoljan novodonetim aktom, podneti novu tužbu i tražiti poništaj tog upravnog akta. Ustavni sud je utvrdio da je nakon podnošenja zahteva za izvršenje presuda Okružnog suda u Beogradu U. 982/2000 od 28. novembra 2001. godine i U. 672/02 od 30. decembra 2002. godine, tuženi organ doneo nove upravne akte u izvršenju navedenih presuda. Ustavni sud je takođe utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe tužbom osporio i novodonete akte i da je o njihovoj zakonitosti odlučeno presudama tog suda U. 672/02 od 30. decembra 2002. godine i U. 790/05 od 25. novembra 2005. godine. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu prethodno izloženi stav, Ustavni sud je, takođe u tački 2. izreke, ustavnu žalbu izjavljenu protiv "radnje/izvršenog čina Okružnog suda u Beogradu u postupku izvršenja svoje pravnosnažne presude U. 982/2000 od 28. novembra 2001. godine" odbacio kao nedopuštenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i odredbe člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević