Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na dužinu trajanja postupka. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, preostalo trajanje postupka od šest i po godina ocenjeno je kao nerazumno, te je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Veličkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Veličkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21772/13 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Veličković iz Beograda je, 14. januara 2015. godine, preko punomoćnika Anđelke Simić, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21772/13 od 30. aprila 2014. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3530/14 od 12. novembra 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome su donete navedene presude.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao više od 11 godina, pa da je u konkretnom slučaju povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21772/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Đorđe Veličković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. jula 2003. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete zbog manje isplaćene plate u periodu jul 2000. – jun 2003. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 6019/03.

Prvostepeni sud je 2. februara 2005. godine doneo presudu P. 6019/03, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Navedena presuda je 8. juna 2005. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je 7. septembra 2005. godine doneo rešenje Gž1. 2370/05, kojim je ukinuo prvostepenu presudu, pa je vratio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje, ističući da prvostepeni sud nije utvrdio da li je postojao propust organa tužene prilikom obračuna i isplate plate tužiocu.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 4377/06. Prvi opštinski sud u Beogradu je nakon sprovedenog dokaznog postupka zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu na ročištu održanom 14. novembra 2006. godine. Tokom prvostepenog postupka, zbog nedoslaska punomoćnika tužioca na zakazano ročište 30. januara 2006. godine, sud je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, a nakon što je punomoćnik aprila 2006. godine opravdao svoj nedolazak, dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje.

Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu održanom 25. februara 2008. godine tražio da sud prekine parnični postupak do okončanja postupka pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti podzakonskih akata na kojima se zasniva tužbeni zahtev. Prvi opštinski sud u Beogradu je istog dana doneo rešenje P. 4377/06, kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari. Parnične stranke nisu podnele žalbu protiv navedenog rešenja.

Do 2012. godine stranke nisu tražile nastavak postupka, niti je tužilac obaveštavao sud o toku i ishodu postupka pred Ustavnim sudom. Novi punomoćnik tužioca, advokat Anđelka Simić, je podneskom od 17. jula 2012. godine predložila da se nastavi postupak u ovoj pravnoj stvari, ističući da je Ustavni sud još 4. novembra 2010. godine doneo zaključak kojim je odbacio inicijativu za ocenu zakonitosti navedenih opštih akata, ali da tužilac nije mogao da ostvari kontakt sa ranijim punomoćnikom koji ga je zastupao u ovoj parnici, zbog čega nije mogao da sazna ni da je postupak pred Ustavnim sudom okončan.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 20. novembra 2012. godine doneo rešenje P. 14773/12, kojim je nastavio predmetni parnični postupak.

Prvostepeni sud je 30. aprila 2014. godine doneo osporenu presudu P. 21772/13, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da po oceni prvostepenog suda, pravo na platu profesionalnih vojnih lica, a u koju kategoriju spada i tužilac, ne izvire neposredno iz zakona, već ima svoj neposredan izvor u podzakonskom aktu, odnosno pojedinačnom aktu nadležnog organa tužene čiju kontrolu vrši drugostepeni upravni organ i sud u upravnom sporu, te da odluku o određivanju plata donosi nadležni organ tužene na osnovu člana 152. Zakona o Vojsci Jugoslavije i da se kontrola zakonitosti tih odluka vrši na osnovu člana 156. istog zakona; da je u konkretnom slučaju tužiocu redovno isplaćivana plata u skladu sa konačnim i pravnosnažnim aktima nadležnog organa tužene o njihovom postavljenju, a da ti akti nisu poništeni ili izmenjeni u upravnom postupku ili upravnom sporu; da tužilac tokom postupka nije dokazao da je tužena vršila selekciju pri obračunu i isplati plata pripadnicima vojske ili da je on eventualno diskriminisan u odnosu na ostala profesionalna vojna lica; da ne postoji deliktna odgovornost tužene države, u smislu člana 172. Zakona o olbigacionim odnosima, te da bi tužena bila odgovorna samo u situaciji kada bi njen organ bez zakonskog razloga uskratio isplatu u celini ili delimično, ili vršio selekciju prilikom ispunjenja te obaveze, ili na drugi način nepravilno i nezakonito postupio. Prvostepena presuda je 21. jula 2014. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 3530/14 od 12. novembra 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući pravno stanovište Prvog osnovnog suda u Beogradu da u konkretnom slučaju ne postoji nepravilni i nezakoniti rad organa tužene kao pretpostavka za njenu deliktnu odgovornost.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je prvostepeni sud zakazao ukupno 26 ročišta za glavnu raspravu (8. oktobra i 5. decembra 2003, 5. februara, 21. maja, 28. juna, 29. septembra i 30. novembra 2004, 2. februara i 17. novembra 2005, 30. januara, 14. aprila, 5. juna, 15. septembra i 14. novembra 2006, 14. juna, 8. oktobra i 5. decembra 2007, 30. januara i 25. februara 2008, 23. januara, 26. marta, 17. maja, 20. septembra i 29. novembra 2013, 11. februara i 30. aprila 2014. godine), od kojih je 18 održano. Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 5. februar 2004. i 30. januar 2006. godine nisu održana zbog nedolaska parničnih stranaka, ročište zakazano za 23. januar 2013. godine nije održano na predlog punomoćnika tužioca, ročište zakazano za 26. mart 2013, 17. maj 2013, 20. septembar 2013. i 11. februar 2014. godine nisu održana iz nepoznatih razloga, a ročište zakazano za 29. novembar 2013. godine nije održano zbog ostavljanja roka tuženoj za izjašnjenje o preciziranom tužbenom zahtevu tužioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, te da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u najvećem delu primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa tšo manje troškova (član 10.); da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) (član 215. tačka 1)); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 217. stav 1); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana ( član 341. stav 1.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 4. jula 2003. godine , podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3530/14 od 12. novembra 2014. godine.

Kada je reč o dužini trajanja ovog predmeta, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 11 godina i četiri meseca, što bi samo po sebi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da je na dužinu trajanja ovog predmeta uticala činjenica da je podnosilac ustavne žalbe tražio prekid parničnog postupka dok se Ustavni sud ne izjasni o podzakonskom aktu čiju je zakonitost osporio, a na kome je temeljio osnovanost tužbenog zahteva u parnici.

S obzirom na to da se ovaj spor odnosi na zaštitu potraživanja proisteklog iz radnog odnosa, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes da se parnični postupak efikasno okonča. Međutim, Ustavni sud konstatuje da ponašanje prvobitno izabranog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe nije bilo u skladu sa zaštitom interesa vlastodavca. Naime, nedolasci punomoćnika na više zakazanih ročišta, zbog čega je januara 2006. godine sud doneo i rešenje da se tužba smatra povučenom, predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji je punomoćnik podneo tek nakon gotovo tri meseca, a posebno neobaveštavanje suda i vlastodavca da je postupak pred Ustavnim sudom okončan još 2010. godine, po oceni Ustavnog suda, produžili su trajanje ovog parničnog postupka iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu sudu i to za gotovo pet godina. Činjenica da podnosilac ustavne žalbe nije mogao da stupi u kontakt sa punomoćnikom koji ga je u tom periodu zastupao u ovoj parnici nije okolnost za koju je odgovoran sud, te se ne može ni uzeti u obzir prilikom ocene osnovanosti tvrdnje o nerazumno dugom trajanju postupka.

Međutim, i kada se ima u vidu prethodno navedeno ponašanje lica koje je angažovao sam podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se preostalo trajanje postupka od šest i po godina ne može smatrati razumnim. Ovo iz razloga što je u tom periodu pet ročišta odloženo iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe, a, takođe, propust prvostepenog suda kada je u prvoj prvostepenoj presudi 2005. godine, usvoji tužbeni zahtev ne utvrđujući bitnu činjenicu da li je postojao propust organa tužene prilikom obračuna i isplate plate podnosiocu, što je dovelo do ukidanja te presude, po oceni Ustavnog suda predstavlja značajan propust za koji je odgovoran prvostepeni sud, jer je vraćanjem predmeta na ponovni postupak i odlučivanje produžen postupak.

Polazeći od iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu vreme trajanja postupka koje se ne može pripisati u krivicu postupajućim sudovima (državi) , te je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepene presude koje je na detaljan način cenio drugostepeni sud i traži da se ispitaju pravilnost i zakonitost osporenih presuda, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da su Prvi osnovni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu uskratili podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da je organ tužene prilikom isplate plate podnosiocu ustavne žalbe postupao u skladu sa konačnim pojedinačnim rešenjem donetim u odgovarajućem upravnom postupku, pa da ne postoji nepravilan i nezakonit rad organa tužene kao pretpostavka za njenu deliktnu odgovornost, u smislu odredaba člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je našao da podnosilac povredu ovih prava izvodi iz povrede prava na pravično suđenje. Kako je Sud prethodno zaključio da ne postoje ustavnopravni razlozi kojima se obrazlažu tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema mesta ni tvrdnjama podnosioca o povredi prava na sudsku zaštitu i prava na imovinu.

Konačno, kako nije našao da ima procesnih uslova da se upusti u ispitivanje osnovanosti istaknutih povreda zajemčenih prava, to se Ustavni sud nije upuštao ni u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pošto se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njihove povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog ustavnog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Uzimajući u obzir sve izneto, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti