Odluka Ustavnog suda o pogrešnoj primeni materijalnog prava o zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava deo presude Apelacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Drugostepeni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo kada je potraživanje naknade za korišćenje oduzete stvari tretirao kao naknadu štete i primenio kraći rok zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gani Malićija iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gani Malićija i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2752/10 od 29. aprila 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, garantovano članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2752/10 od 29. aprila 2010. godine u stavu dva i nalaže da nadležni sud donese nov u odluk u po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 1947/08 od 5. decembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gani Malići iz Prištine je 26. jula 201 0. godine, preko punomoćnika Milisava Đorđevića i Dragana Mitovića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2752/10 od 29. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac 10. januara 2007. godine podneo Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo odbrane radi isplate vrednosti bagera i naknade za korišćenje istog za period od 30. marta 1999. godine do 29. maja 2007. godine; da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu na ime korišćenja bagera za period od 30. marta 1999. godine do 9. marta 2001. godine, jer je Apelacioni sud u Nišu ocenio da je potraživanje podnosioca zastarelo; da Apelacioni sud u Nišu nije postupio po nalogu Vrhovnog suda Srbije i nije cenio pravnu prirodu spornog potraživanja shodno Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze; da, po mišljenju podnosioca, sporno potraživanje po pravnoj prirodi nije naknada štete, već neosnovano obogaćenje, te da ovo potraživanje nije zastarelo; da je Apelacioni sud u Nišu u osporenoj presudi pogrešno računao rok zastarelosti, jer nije uzeo u obzir da se pre podnošenja tužbe podnosilac 30. juna 2006. godine pismeno obratio Ministarstvu odbrane zahtevom za obeštećenja van spora. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:
Gani Malići, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 10. januara 2007. godine podneo Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi isplate vrednosti bagera i naknade za korišćenje istog za period od 30. marta 1999. godine do 29. maja 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 1947/08 od 5. decembra 2008. godine, stavom prvim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu isplati vrednost bagera marke „Poclain“ u iznosu od 966.913,40 dinara, sa zakonskom kamatom od 29. maja 2007. godine, stavom drugim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade za korišćenje bagera za period od 30. marta 1999. godine do 25. aprila 1999. godine isplati iznos od 32.976,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. aprila 1999. godine do konačne isplate, za period od 26. aprila 1999. godine do 9. marta 2001. godine iznos od 658.910,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. marta 2001. godine do konačne isplate, za period od 10. marta 2007. godine do 29. maja 2007. godine iznos od 36.374,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. maja 2007. godine do konačne isplate , stavom trećim izreke iste presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za period od 10. marta 2001. godine do 29. maja 2007. godine za iznos preko dosuđenog, a do iznosa od 56.600.133,00 dinara, dok je stavom četvrtim obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 187.000,00 dinara.

Presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 559/2009 od 13. februara 2009. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Opštinskog suda u Nišu P. 1947/08 od 5. decembra 2008. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime vrednosti bagera iznos od 966.913,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29. maja 2007. godine pa do isplate, na ime naknade za korišćenje navedenog bagera za period od 30. marta 1999. godine do 25. aprila 1999. godine isplati iznos od 32.947,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. aprila 1999. godine do konačne isplate, za period od 26. aprila 1999. godine do 9. marta 2001. godine iznos od 658.910,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. marta 2001. godine do konačne isplate i za period od 10. marta 2001. godine do 29. maja 2007. godine iznos od 56.600.133,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. maja 2007. godine do konačne isplate, dok je stavom drugim izreke ove drugostepene presude preinačena odluka o troškovima parničnog postupka, tako što je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 73.500,00 dinara.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1135/10 od 18. februara 2010. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Okružnog suda u Nišu Gž. 559/09 od 13. februara 2009. godine u delu stava prvog izreke , tako što je odbijena žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 1947/08 od 5. decembra 2008. godine u delu stava prvog izreke kojom je tužebi obavezan da tužiocu isplati iznos od 966.913,40 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 5. decembra 2008. godine do isplate, u stavu drugom izreke revizijske presude je odbijena revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž.br.559/09 od 13. februara 2009. godine u delu stava prvog izreke kojom je odbijen zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 966.913,40 dinara za period od 29. maj 2007. godine do 5. decembra 2008. godine, dok je s tavom trećim izreke ukinuta presuda Okružnog suda u Nišu Gž. 559/09 od 13. februara 2009. godine u preostalom delu stava prvog i u stavu drugom izreke i predmet vraćen Apelacionom sudu u Nišu kao nadležnom drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2752/10 od 29. aprila 2010. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog izjavljena protiv de la stava drugog izreke i potvrđena presuda presuda Opštinskog suda u Nišu P. 1947/08 od 5. decembra 2008. godine, u delu stava drugog izreke, kojim je usvojen deo tužbenog zahteva tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade za korišćenje bagera marke za period od 10. marta 2001. godine do 29. maja 2007. godine, isplati iznos od 36.374,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. maja 2007. godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke osporene drugostepene presude je preinačena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 1947/2008 od 5. decembra 2008. godine u delu stava drugog izreke tako što je odbijen kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade za korišćenje bagera za period od 30. mart a 1999. godine do 25. aprila 1999. godine isplati iznos od 32.976,00 dinara, sa zakonskom kamatom počev od 25. aprila 1999. godine do konačne isplate, za period od 26. aprila1999. godine do 9. marta 2001. godine iznos od 658.910,00 dinara, sa zakonskom kamatom počev od 9. marta 2001. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke osporene presude je preinačena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 1947/2008 od 5. decembra 2008. godine u stavu četvrtom tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 250.000,00 dinara.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac vlasnik spornog bagera koji je Vojska Jugoslavije oduzela od tužioca 30. marta 1999. godine , bez potvrde i bez zapisnika o oduzimanju vozila za vreme ratnog stanja; da se tužilac 30. juna 2006. godine obratio Vojsci Srbije pismenim zahtevom za vraćanje spornog bagera, ali mu isti nije vraćen, već je tužilac dobio obaveštenje od Generalštaba Vojske Srbije 16. novembra 2006. godine da se sporni bager nalazi u VP 3218, da je rashodovan zbog tehničke neispravnosti i da će biti prodat na licitaciji; da je o vakvim postupanjem tuženog tužiocu pričinjena šteta u visini vrednosti spornog bagera, amortizacije i naknade za korišćenje; da je pravna priroda tužiočevih potraživanja naknade štete, jer se u konkretnom slučaju radi o obligaciono-pravnom zahtevu za naknadu štete proistekle korišćenjem vozila tužioca od strane tuženog; da je stoga Apelacioni sud u Nišu, odlučujući o prigovoru zastarelosti potraživanja, zastarelost svakog od tužiočevih potraživanja cenio u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužilac tužbu podneo 10. januara 2007. godine, te da su zastarela tužiočeva potraživanja nastala pre 10. januara 2002. godine, u smislu člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima;

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev kada okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, dok obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st.1. i 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02), važećim u vreme oduzimanja imovine podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se radna obaveza građana sastoji u izvršavanju određenih poslova i zadataka za vreme ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, da radnu obavezu imaju svi za rad sposobni građani koji su navršili 15 godina, a nisu raspoređeni na službu u Vojsci Jugoslavije, a da pripadnici organa unutrašnjih poslova radnu obavezu izvršavaju u tim organima (član 24. st. 1. i 2.); da su za potrebe odbrane zemlje građani dužni da daju motorna, prevozna i specijalna vozila, građevinske i druge mašine, sredstva i uređaje veze, sredstva i uređaje za proizvodnju, prenos i emitovanje radio i televizijskog programa, zakupljene kapacitete i prava za emitovanje satelitskog, radio i televizijskog programa, sredstva i uređaje za pripremu, štampanje i snimanje časopisa, revija, novina, brošura i drugog štampanog materijala, plovne objekte, zgrade i zemljišta, luke, pristaništa i instalacije za plovidbu, snabdevanje, održavanje i remont plovnih objekata, vazduhoplove, aerodrome, pumpne stanice i skladišta, oružje, jahaću, tegleću i tovarnu stoku, kao i druga potrebna materijalna sredstva, a da sredstva iz stava 1. ovog člana popisuje Savezno ministarstvo za odbranu (član 26. st. 1. i 2.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 38/99 i 9/01), važećom u vreme oduzimanja imovine podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se ovom uredbom uređuje organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica (u daljem tekstu: vlasnici stvari) u miru, za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, određuju pokretne i nepokretne stvari (u daljem tekstu: stvari) koje se uzimaju za potrebe odbrane zemlje i propisuje evidencija tih stvari, način njihovog uzimanja, vraćanje i visina naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za štetu prouzrokovanu oštećenjem, uništenjem ili nestankom tih stvari (član 1.); da vlasnici stvari izvršavaju materijalnu obavezu za potrebe Vojske Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska) i druge potrebe odbrane zemlje, u skladu sa Zakonom o odbrani, odredbama ove uredbe i drugim aktima nadležnih državnih organa (član 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je odštampana uz ovu Uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je odredbama Zakona o odbrani, važećim u vreme oduzimanja imovine od podnosioca ustavne žalbe, bilo propisano da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada, čime je zakonodavac u konkretnom slučaju napravio razliku između naknade i naknade štete, a što Apelacioni sud u Nišu u osporen oj presudi ni je ima o u vidu. Naime, drugostepeni sud je u konkretnom postupku zaključio da je time što je podnosiocu ustavne žalbe oduzeta imovina, on imao pravo samo da zahteva naknadu štete u smislu čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, te da se ne može primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja, već rok zastarelosti propisan odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju potražuje naknadu za korišćenje oduzete stvari, te se ne može govoriti o naknadi štete u smislu Zakona o obligacionim odnosima, koja je rezultat nekog štetnog događaja ili povrede ugovorne obaveze. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je tužiocu sporni bager oduzet za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje naknade tužiocu za korišćenje bagera, mora biti regulisano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu stvar, kao i naknadu za korišćenje stvari. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, budući da naknada za korišćenje spornog bagera ne predstavlja naknadu štete, već dug tužene prema tužiocu. Međutim, Apelacioni sud u Nišu u osporen oj odluci ni je cenio mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja.

Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi dati u osporen oj presud i za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca zastarelo.

Ustavni sud je ovakav stav o prirodi spornog potraživanja zauzeo, pored ostalih, u svojoj Odluci Už-1623/2009 od 18. marta 2010. godine.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2752/10 od 29. aprila 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odlučio kao u tački 1.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2752/10 od 29. aprila 2010. godine u stavu dva , kako bi nadležni sud doneo novu odluku po žalbi tuženog izjavljen oj protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 1947/08 od 5. decembra 2008. godine. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić