Usvajanje ustavne žalbe zbog nedovoljno obrazložene odluke izvršnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio rešenje izvršnog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da osporeno rešenje, kojim je izrečena novčana kazna, nije sadržalo adekvatne razloge i nije se izjasnilo o ključnim navodima iz prigovora.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3511/2013
14.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Komercijalne banke“ a.d , Beograd , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „Komercijalne banke“ a.d. Beograd i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu IPV(I). 39/12 od 13. marta 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Leskovcu IPV(I). 39/12 od 13. marta 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe podnetom protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu I. 1697/2010 od 19. januara 2012. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba „Komercijalne banke“ a.d. Beograd izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčeno g odr edbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku odlučivanja o podnosiočevom prigovoru koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu IPV(I). 39/12.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo „Komercijalna banka“, Beograd , podnelo je , 7. maja 2013. godine, preko punomoćnika Biserke Lakićević, advokata iz Sokobanje, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu IPV(I). 39/12 od 13. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku odlučivanja o prigovoru podnosioca, a koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu IPV(I). 39/12.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem o privremenoj meri Opštinskog suda u Leskovcu P. 1463/05 od 21. marta 2005. godine zabranjeno podnosiocu ustavne žalbe, kao tuženom u parničnom postupku, da blokira i uskraćuje bilo kakve novčane isplate sa tekućeg računa tužioca; da je tužilac, na osnovu tako određene privremene mere, podneo predlog za novčano kažnjavanje protiv podnosioca ustavne žalbe, zbog nepoštovanja zabrane iz privremene mere; da je osporenim rešenjem veća izvršnog suda pravnosnažno usvojen predlog izvršnog poverioca; da je osporeno rešenje zasnovano na nalazu sudskog veštaka, kojim se ne utvrđuje da li je podnosilac ustavne ža lbe blokirao i uskratio raspolaganje novčanim sredstvima na tekućem računu izvršnog poverioca, već se utvrđuje potraživanje poverioca kao razlika između priliva sredstava i sredstava sa kojima je izvršni poverilac raspolagao; da nije dokazano da je podnosilac nakon prijema rešenja o privremenoj meri na bilo koji način blokirao i uskratio novčana sredstva izvršnom poveriocu; da sud u izvršnom postupku nije imao pravo da utvrđuje da li postoji potraživanje izvršnog poverioca kao razlika između priliva sredstava i sredstava sa kojima je izvršni poverilac raspolagao, već samo to da li je posle prijema rešenja o određivanju privremene mere podnosilac ustavne žalbe neosnovano blokirao i uskratio raspolaganje novčanim sredstvima na tekućem računu izvršnog poverioca; da je prigovor protiv rešenja sudije pojedinca izjavljen 26. januara 2012. godine, a da je osporeno rešenje veća izvršnog suda doneto tek 13. marta 2013. godine, te da je podnosiocu povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje. Tražio je naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Leskovcu je rešenjem P. 1463/05 od 21. marta 2005. godine usvojio predlog tužioca za određivanje privremene mere, te je tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, zabranjeno da blokira i uskraćuje bilo kakve novčane isplate sa tekućeg računa tužioca, kao i da neosnovano skida tekuća i prispela novčana sredstva.

Tužilac je , kao izvršni poverilac, podneo 26. decembra 2005. godine predlog Opštinskog sudu u Leskovcu za novčano kažnjavanje tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao izvršnog dužnika, zbog nepoštovanja zabrane iz navedenog rešenja o privremenoj meri.

Osnovni sud u Leskovcu je rešenjem I. 1697/2010 od 19. januara 2012. godine usvojio predlog poverioca za novčano kažnjavanje izvršnog dužnika u iznosu od 100.000,00 dinara, koje će se izvršiti zaplenom i prenosom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je izvršni poverilac podnetim predlogom tražio novčano kažnjavanje izvršnog dužnika „Komercijalne banke“ a.d. Beograd, zbog nepoštovanja naloga iz rešenja o privremeno j meri P. 1463/05 od 21. marta 2005. godine; da je u toku postupka izvršen stručni obračun stručnog lica, saslušanje stručnog lica, kao i zastupnika izvršnog dužnika, te je utvrđeno da izvršni dužnik nije poštovao zabranu iz rešenja o privremenoj meri; da je iz obračuna stručnog lica utvrđeno da je promenom na tekućem računu izvršnom poveriocu uskraćeno raspolaganje novčanim sredstvima i to nakon prijema rešenja o usvojenoj privremenoj meri, koja mera je od strane izvršnog dužnika primljena 30. marta 2005. godine; da je izvršni dužnik u periodu nakon prijema privremene mere uskratio izvršnom poveriocu novčani iznos od 9.461,29 dinara, iako je privremenom merom izvršnom dužniku zabranjeno da poveriocu zabranjuje bilo kakvu novčanu isplatu sa tekućeg računa, a posebno što stručnom licu i sudu nisu data razjašnjenja osnova po kojima je banka skidala sredstva sa računa izvršnog poverioca; da je iz napred navedenih razloga, sud usvojio predlog izvršnog poverioca, te je izvršnom dužniku izrečena novčana kazna u iznosu od 100.000,00 dinara, dok je u stavu dva i tri izreke rešenja obavezan izvršni dužnik da ispunjava obavezu iz rešenja o privremenoj meri, pod pretnjom izricanja naredne novčane kazne u iznosu od 200.000,00 dinara. U stavu četiri izreke su priznati izvršnom poveriocu troškovi od 121.525,00 dinara na teret izvršnog dužnika.

Izvršni dužnik je 26. januara 2012. godine podneo prigovor protiv rešenja sudije pojedinca. U prigovoru je, pored ostalog, navedeno: da sud nije na potpun i prihvatljiv način utvrdio da li je izvršni dužnik postupio suprotno zabrani izrečenoj u rešenju o privremenoj meri; da se odluka o izricanju novčane kazne zasniva na nalazu i mišljenju sudskog veštaka; da je izvršni dužnik podneo određene primedbe na takav nalaz i mišljenje sudskog veštaka, te je stoga sud trebao da obrazloži zašto ne prihvata podnete dužnikove primedbe; da je zadatak sudskog veštaka trebalo da bude utvrđenje da li je nakon prijema rešenja o privremenoj meri izvršni dužnik uskratio bilo koju isplatu izvršnom poveriocu (koju isplatu, kada i na koji način), a ne da utvrđuje visinu međusobnih novčanih obaveza izvršnog dužnika i poverioca; da je prilikom saslušanja sudski veštak, na pitanje izvršnog dužnika , izjavio da se iz listinga vidi da račun izvršnog poverioca nije bio blokiran, da je bilo priliva i odliva sredstava, a iznos od 9. 461,29 dinara su troškovi vođenja tekućeg računa, troškovi zatezne kamate i troškovi kreditne kamate, koji su samo evidentirani na računu izvršnog poverioca; da je sud bio u obavezi da utvrdi jedino da li je izvršni dužnik deblokirao račun izvršnog poverioca, kao i to da li je uskratio bilo koju isplatu na zahtev izvršnog poverioca. U dopuni prigovora od 28. januara 2012. godine, podnosilac je naveo da sud nije obrazložio primenjeno materijalno pravo, niti naveo propise na kojima je zasnovao svoje rešenje, što isto čini nejasnim i nerazumljivim.

Sudsko veće Osnovnog suda u Leskovcu je osporenim rešenjem IPV(I). 39/12 od 13. marta 2013. godine odbilo kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika i potvrdilo rešenje sudije pojedinca o izrečenoj novčanoj kazni, dok je usvojilo prigovor izvršnog poverioca u pogledu dosuđenih troškova postupka. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da je prigovor izvršnog dužnika neosnovan, da nije potkrepljen dokazima koji će biti jasni i neprotivurečni i koji će dokazati osnovanost navoda koji se iznose u prigovoru, a pogotovu dokaz koji se odnosi na prijem rešenja o privremenoj meri, kao činjenicu da je po nalazu veštaka i uvidom u izvode utvrđeno da je nakon prijema rešenja o privremenoj meri, skidana sa računa izvesna svota novca, pa iz navedenog se konstantuje da nije poštovana odluka iz privremene mere i samim tim su se stekli zakonski uslovi za donošenje rešenja o novčanom kažnjavanju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) je propisano: da je sud dužan da o prigovoru odluči u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja prigovora, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 39. stav 4.); da se novčana kazna, po odredbama ovog člana, može izreći i izvršiti prema izvršnom dužniku, dužniku izvršnog dužnika, banci i drugim fizičkim i pravnim licima, kao i odgovornim licima u pravnom licu ili državnom organu u slučaju da ne postupe po nalogu ili zabrani izrečenim u izvršnom postupku, ako je to ovim zakonom predviđeno (član 51. stav 9.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se specifičnost izvršnog postupka ogleda u tome što nema za cilj meritorno rešenje spora, već se izvršni postupak redovno vodi pošto je spor na autoritativan i konačan način već rešen i pošto je dužnikova obaveza već utvrđena u jednom kontradiktornom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava koja se odnosi na primenjivost garancija prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, a prema kojoj se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (videti odluku u predmetu Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke, broj 11258184, stav 46 .). Na takvom stanovištu je i praksa Ustavnog suda (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-87/2007 od 17. decembra 2009. godine). Stoga, odluke izvršnog suda ne moraju da bud u obrazložene u meri u kojoj je to nužno za meritorne odluke parničnog suda. Međutim, izricanje novčane kazne izvršnom dužniku predstavlja utvrđivanje nove materijalne obaveze za navedeno lice, koja obaveza nije prethodno utvrđena u jednom kontradiktornom postupku. Prilikom izricanja novčane kazne izvršnom dužniku, sprovodi se ipak protivrečni postupak u određenoj meri, jer se po pravilu izvode dokazi radi utvrđivanj a pravno relevantn ih činjenic a za odluku o predlogu poverioca. Stoga u datoj situaciji izvršni sud ima mnogo veći stepen obaveze da obrazloži svoju odluku o izricanju novčane kazne izvršnom dužniku, u odnosu na odluke izvršnog suda koje se donose u klasičnom postupku prinudnog izvršenja .

Ustavni sud konstatuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, predstavlja sastavni deo kompleksnog prava na pravično suđenje. Obim dužnosti davanja obrazloženja može da varira u zavisnosti od prirode odluke i mora da bude određen u svetlu okolnosti konkretnog slučaja (videti presude Evropskog suda za ljudska prava - u daljem tekstu: ESLjP - Ruiz Torija protiv Španije, 18390/91, 9. decembar 1994. godine stav 29; Hiro Balani protiv Španije, 18064/91, 9. decembar 1994. godine, stav 27; Higgins i drugi protiv Francuske, 20124/92, 19. februar 1998, stav 42 .). Obaveza sudova da obrazlože svoje odluke, ne može da bude shvaćena kao zahtev za detaljan odgovor na svaki argument (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, 19. april 1994. godine, stav 61 .). Takođe, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu o tome da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu ESLjP u predmetu Helle protiv Finske, 157/1996/776/1977, 19. decembar 1997. godine, stav 60 .). Ustavni sud ukazuje da je obaveza drugostepenog suda da se u obrazloženju svoje odluke osvrne na argumente i navode žalioca koji su od odlučnog i suštinskog značaja za rešavanje konkretne pravne stvari. Niži sud, zauzvrat , mora dati takve razloge koji će strankama omogućiti delotvorno korišćenje postojećeg prava na žalbu (videti presude ESLjP : Hadjianastassiou protiv Grčke, 12945/97, 16. decembar 1992, stav 33; Hirvisaari protiv Finske, 49684/99, 27. septembar 2001. godine, st. 31-32.).

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe u prigovoru protiv rešenja sudije pojedinca o novčanom kažnjavanju naveo da je izneo određene primedbe na nalaz i mišljenje sudskog veštaka, na kojim a je zasnovana odluka o novčanom kažnjavanju podnosioca, te da je stoga rešenje sudije pojedinca trebalo da sadrži obrazlo ženje na okolnost zašto se ne prihvataju predmetne primedbe, zatim da je trebalo da se utvrdi da li je nakon prijema rešenja o privremenoj meri izvršni dužnik uskratio bilo koju traženu isplatu izvršnom poveriocu sa njegovog tekućeg računa - konkretno koju isplatu, kada i na koji način, a ne da sud utvrđuje visinu međusobnih novčanih obaveza dužnika i poverioca iz ugovora o otvaranju i vođenju tekućeg računa . Međutim, sudsko veće Osnovnog suda u Leskovcu, kao sud pravnog leka, u svom osporenom rešenju uopšte se nije izjasnilo o ovim, nesumnjivo pravno relevantnim , navodima izvršnog dužnika. Sud pravnog leka, niti sudija pojedinac, uopšte nisu cenili primedbe podnosioca na nalaz i mišljenje pozvanog stručnog lica. Sudsko veće Osnovnog suda u Leskovcu je u osporenom rešenju samo konsta tovalo da je nakon prijema rešenja o privremenoj meri „skidana sa računa izvršnog poverioca izvesna svota novca “, bez daljeg preciziranja i dodatnog obrazloženja o kakvim se naplatama sa računa poverioca radilo i po kom osnovu, odnosno da li je reč o „neosnovanom skidanju tekućih i prispelih novčanih sredstava“ kako stoji u zabrani izrečenoj u privremenoj meri, iako je podnosilac u prigovoru insistirao na tome - tvrdeći da nije prekršio zabranu iz donete privremene mere i da je poveriocu omogućeno da nakon svake uplate zarade podiže svoj novac u visini kako je to i tražio . Na kraju, Ustavni sud ukazuje na činjenicu da je izvršni sud više od sedam godina (postupak je pokrenut predlogom poverioca iz decembra 2005. godine) utvrđivao samo jednu pravno relevantnu činjenicu za izricanje novčane kazne – da li je podnosilac ustavne žalbe postupio suprotno zabrani iz rešenja o privremenoj meri donetoj u parničnom postupku , što ukazuje na izuzetnu spornost postojanja razloga za izricanje novčane kazne. Upravo ova spornost i dugotrajnost predmetnog postupka, koje su po pravilu isključene u ovoj vrsti postupka, predstavljale su legitiman osnov da izvršni sud pokaže znatno veći stepen angažovanja u obrazloženju svojih rešenja i iznetoj činjeničnoj i pravnoj argumentaciji .

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu IPV(I). 39/12 od 13. marta 2013. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio rešenje Osnovnog suda u Leskovcu IPV(I). 39/12 od 13. marta 2013. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja tog suda I. 1697/2010 od 19. januara 2012. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnom stavu, zbog čega Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta navedenog ustavnog prava.

8. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku, Ustavni sud ukazuje da se u navedenoj vrsti postupka pravo na suđenje u razumnom roku prvenstveno garantuje izvršnom poveriocu koji je neposredno pravno zainteresovan da se izvršenje sprovede u najkraćem mogućem roku radi ostvarivanja svog prava priznatog izvršnom ispravom. Osnovni cilj izvršnog postupka jeste efikasno i u razumnom roku namirenje potraživanja izvršnog poverioca. Izuzetno, i izvršnom dužniku se garantuje pravo na suđenje u razumnom roku ali u onim fazama izvršnog postupka u kojima se odlučuje o njegovim pravima i obavezama. Pravo na podnošenje pravnog sredstva protiv rešenja kojim se određuje izvršenje protiv izvršnog dužnika i pravo na donošenje odluke po takvom pravnom sredstvu u razumnom roku , predsta vljaju procesne garancije koje su ustanovljene u korist izvršnog dužnika i u našem izvršnom procesnom pravu predstavljaju ustaljeni zako nski mehanizam odbrane izvršnog dužnika od nezakonitosti i nepravilnosti koje mogu proisteći iz izvršnog postupka u fazi određivanja izvršenja. Podnosilac ustavne žalbe je prigovor protiv rešenja sudije pojedinca o novčanom kažnjavanju podneo 26. januara 2012. godine, a osporeno drugostepeno rešenje je doneto 13. marta 2013. godine. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da , iako je postup ak odlučivanja o prigovoru podnosioca koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu IPV(I). 39/12 trajao duže od godinu dana , time nije povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer se navedeni period odlučivanja izvršnog suda, ipak, objektivno posmatrano, ne može smatrati nerazumno dugim u kontekstu kriterijuma ustanovljenih u praksi ovoga suda. Pri tom e, Ustavni sud je imao u vidu da je sudsko veće znatno prekoračilo zakonski rok od pet radnih dana za odlučivanje o podnetom prigovoru, ali navedeni zakonski rok je instrukcione prirode čije prekoračenje ne dovodi automatski i do povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog nedovoljno obrazložene odluke izvršnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti