Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je podnositeljki otkazan ugovor o korišćenju stana. Sud je utvrdio da pravni stavovi redovnih sudova nisu proizvoljni i da nisu povređena prava na pravično suđenje i imovinu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3512/2010
03.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Jovanović Kurepa iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Jelene Jovanović Kurepa izjavljena protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2010/02 od 5. jula 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2088/08 od 15. januara 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1141/10 od 7. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Jovanović Kurepa iz Beograda je 26. jula 2010. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe se pozvala i na povredu istih prava zajemčenih odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da joj je pravnosnažnom presudom u predmetnom parničnom postupku otkazan ugovora o korišćenju stana, iako nije utvrđeno da su za to bili ispunjeni uslovi propisani Zakonom o stanovanju. Istakla je da su postupajući sudovi pogrešno stali na stanovište da je bila dužna da novac dobijen od prodaje neuseljivog stana svoje ćerke iskoristi isključivo za rešenje stambenog pitanja svog porodičnog domaćinstva, pri čemu nije prihvaćena mogućnost da se taj novac iskoristi u druge svrhe. Ukazala je da je nejasno stanovište Vrhovnog kasacionog suda da je neuseljiv stan njene ćerke u trenutku prodaje za njih postao useljiv.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2088/08 od 15. januara 2009. godine odbijena kao neosnovana žalba tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2010/02 od 5. jula 2007. godine, kojom je u stavu prvom izreke usvojen tužbeni zahtev tužilje M. K, te je otkazan ugovor o korišćenju stana sklopljen sa tuženom, ovde podnositeljkom ustavne žalbe, 1. februara 1968. godine za stan u ulici Mihaila Avramovića broj 24 u Beogradu, a tuženoj je naloženo da se sa svim licima i stvarima iseli iz navedenog stana – dela stana, odnosno iz prostorija bliže označenih u izreci presude.

Iz činjeničnog stanja utvrđenog u osporenim presudama proističe: da je tužilja vlasnik kuće u ulici Mihaila Avramovića broj 24 u Beogradu; da tužena koristi deo stana na prvom spratu ove stambene zgrade u površini od 76 m2, na osnovu ugovora o korišćenju stana koji je zaključila sa pravnim prethodnikom tužilje 1. februara 1968. godine; da je drugi deo stana u svojstvu nosioca stanarskog prava do svoje smrti koristila majka tužene, te da je pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1126/95 tužena obavezana da ga isprazni i preda u posed tužilji; da je tužena 1982. godine kupila kao neuseljiv stan u ulici Nušićevoj broj 19, koji je poklonila svojoj ćerki ugovorom o poklonu zaključenim 4. aprila 1994. godine; da je u tom stanu od 1946. godine stanovao zaštićeni podstanar D. D, koji je u dogovoru sa tuženom pristao da napusti ovaj stan kada mu se bude obezbedio drugi stan; da se zaštićeni podstanar D. D, pošto joj je ćerka tužene kupila stan u ulici Dalmatinskoj broj 27 za 85.000 nemačkih maraka, 12. januara 1995. godine iselila iz stana u Nušićevoj ulici; da je ćerka tužene 2. februara 1995. godine prodala kao useljiv stan u ulici Nušićevoj broj 19 za 180.000,00 nemačkih maraka; da su tužena, odnosno ćerka tužene, prema nalazu sudskog veštaka za razliku cene stana u ulici Nušićevoj broj 19 i ulici Dalmatinskoj broj 27, prema cenama datim u kupoprodajnim ugovorima, mogle da kupe u ulici Nušićevoj broj 19 stan površine od 66,08 m2, prema cenama u vreme kupoprodaje ovih stanova - stan površine od 84,2 m2, a prema tržišnim cenama stanova na dan veštačenja stan površine od 77,82 m2; da je primenom svake varijante nalaza sudskog veštaka utvrđeno da su tužena i član njenog porodičnog domaćinstva mogle da steknu u svojinu useljiv stan koji je odgovarajući za njihovo porodično domaćinstvo, što nije učinjeno, sa namerom da se zadrži pravo stanovanja na stanu u ulici Mihaila Avramovića broj 24.

Po oceni parničnih sudova, kako je odredbom člana 35. stav 1. tačka 4. Zakona o stanovanju predviđeno da ako zakupac, njegov bračni drug ili drugi član njegovog porodičnog domaćinstva, stekne u svojinu useljiv stan koji je odgovarajući za to porodično domaćinstvo, zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana, to su se stekli uslovi da primenom navedene zakonske odredbe tužilja otkaže tuženoj ugovor o korišćenju stana iz 1968. godine i zahteva njeno iseljenje iz dela stana koji je koristila.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1141/10 od 7. aprila 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužene podnetu protiv drugostepene presude, našavši da nisu postojale bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i na koje je tužena u reviziji ukazivala. U obrazloženju revizijske presude je navedeno da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev.

4. Ustavni sud je utvrdio da je pred nadležnim sudovima bilo sporno pitanje postojanja pravnog osnova tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da nastavi da koristi predmetni stan po osnovu ugovora o korišćenju stana iz 1968. godine, odnosno pitanje da li na strani tužene i dalje postoji pravni osnov kojim je stekla svojstvo zakupca predmetnog stana u svojini građana. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da se nisu stekli uslovi propisani odredbama Zakona o stanovanju da joj se otkaže ugovor o zakupu stana, zasnivajući svoju tvrdnju na činjenici da je stan, povodom koga je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da su ona i njena ćerka mogle da reše svoju stambenu potrebu, od momenta sticanja prava svojine do momenta njegove prodaje bio neuseljiv.

Ustavni sud ocenjuje da je prvostepeni sud, nakon sprovedenog dokaznog postupka u kome su utvrđene sve činjenice koje su bile važne za donošenje odluke, nesumnjivo utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe izgubila pravo stanovanja na spornom stanu u trenutku kada je stan u vlasništvu njene ćerke, kao člana njenog porodičnog domaćinstva, postao useljiv, čime je rešila svoju stambenu potrebu, zbog čega su bili ispunjeni zakonom propisani uslovi da tužilja kao zakupodavac može podnositeljki da otkaže ugovor o zakupu predmetnog stana. Postupajući sudovi su u svojoj oceni pošli od činjenice da je stan ćerke podnositeljke ustavne žalbe bio useljiv od 12. januara 1995. godine, kada se zaštićeni podstanar koji je stanovao u stanu podnositeljkine ćerke iz ovog stana iselio, pošto je rešena njegova stambena potreba i time je izgubio status nosioca stanarskog prava na tom stanu. Kako su podnositeljka ustavne žalbe i njena ćerka imale mogućnost da izaberu način na koji će do tada neuseljiv stan učiniti useljivim i time rešiti svoje stambeno pitanje, utvrđeno je da činjenica da su se opredelile da to bude tako što će stambenu potrebu zaštićenog podstanara rešiti prodajom stana koji je podnositeljkina ćerka imala u svojini, i to od dela kupoprodajne cene koju je isplatio kupac tog stana, ne ukazuje na to da je stan u trenutku prodaje bio neuseljiv, iako podnositeljka i njena ćerka u njemu nisu stanovale. Pored toga utvrđeno je da su podnositeljka ustavne žalbe i njena ćerka imale mogućnost da razliku cene stana koji su prodale i stana koji su kupile za zaštićenog podstanara iskoriste za kupovinu odgovarajućeg stana za njihovo porodično domaćinstvo, što znači da je postojanje same mogućnosti da stambeno pitanje reše na odgovarajući način bilo dovoljno da se smatra da su se stekli uslovi za primenu odredbe člana 35. stav 1. tačka 4. Zakona o stanovanju, pri čemu tužilja nije mogla da snosi posledice tog izbora, što je sve detaljno obrazloženo u osporenim nižestepenim presudama.

U pogledu tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da postupajući sudovi prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja na kome se temelje osporene presude nisu uzeli u obzir njene činjenične tvrdnje koje je smatrala bitnim za donošenje odluke o predmetu spora, Ustavni sud ukazuje da je parnični postupak vođen na način kojim su podnositeljki ustavne žalbe obezbeđene procesne garancije za pravično suđenje, a iz odredaba Zakona o parničnom postupku ne proizlazi obaveza suda da svoju odluku zasnuje na svim činjenicama koje su stranke iznele u postupku, već na onim za koje su, polazeći od pravne kvalifikacije spora, smatrali da su odlučne za donošenje odluke o predmetu spora.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da pravni stavovi postupajućih sudova izneti u obrazloženju osporenih presuda nisu posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na očiglednu štetu podnositeljke ustavne žalbe. U prilog ove tvrdnje Ustavnog suda ide i činjenica da podnositeljka ustavne žalbe ponavlja navode koji su razmatrani i detaljno ocenjeni, pre svega, u osporenoj prvostepenoj i drugostepenoj presudi.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe, kao lice koje je izgubilo pravo stanovanja na spornom stanu u svojini tužilje, nije mogla da polaže nikakva prava na stanu koji je bio predmet spora u parničnom postupku. Ustavni sud je utvrdio da sudovi u pravnosnažno okončanom parničnom postupku nisu lišili podnositeljku ustavne žalbe imovine, proizvoljno primenjujući materijalno pravo, niti je izvršeno ometanje ili oduzimanje njene imovine koje nije u skladu sa zakonom. Stoga i navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kojim se jemči mirno uživanje već stečene svojine i drugih imovinskih prava, nisu prihvatljivi iz istih razloga koji su navedeni u vezi istaknute povrede prava na pravično suđenje.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. i člana 58. Ustava kojima se jemče pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu, te je postojanje eventualne povrede ovih prava Ustavni sud cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Konačno, Ustavni sud ukazuje na to da je ustavna žalba strogo formalno pravno sredstvo koje mora sadržati zakonom propisane elemente. S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, niti je pozivanje na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka u ustavnoj žalbi dovedeno u vezu sa povredom tog prava, Ustavni sud nije bio u obavezi da ispituje navod ustavne žalbe o dužini trajanja pravnosnažno okončanog parničnog postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

sudija

dr Agneš Kartag Odri

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti