Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

 

1. Usvaja se ustavna žalba D. M. i V. M. i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u K. u predmetu K. 255/2012 (ranije K. 1190/11) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. D. M. i V. M, oboje iz K., podneli su Ustavnom sudu, preko punomoćnika B. S, advokata iz K., 25. aprila 2012. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u K. K. 1190/11.

Podnosioci izjavljuju ustavnu žalbu kao lica koja su u osporenom krivičnom postupku imala svojstvo privatnih tužilaca, a kao razlog za povredu označenog ustavnog prava navode nedelotvorno postupanje suda, koji nije u razumnom roku okončao krivični postupak, već je dozvolio da nastupi apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Kao dokaz nedelotvornosti postupanja podnosioci navode da je sud zakazao glavni pretres 17 puta, ali da je uspeo da ga održi samo pet puta, jer nije preduzeo sve mere koje su mu bile na raspolaganju, kako bi na vreme obezbedio prisustvo okrivljenih.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava, kao i prava na naknadu materijalne štete u iznosu od 163.125,00 dinara i nematerijalne štete u iznosu od 400.000,00 dinara, te da dosusi troškove ustavnosudskog postupka u iznosu od 75.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, radi utvrđivanja činjenica i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, od Osnovnog suda u K., dopisom od 2. juna 2016. godine, zahtevao spise predmeta. Dopisom od 10. juna 2016. godine Osnovni sud u K. je izvestio Ustavni sud da trenutno nije u mogućnosti dostaviti tražene spise, ali da će to učiniti čim mu Osnovni sud u K. vrati spise parničnog predmeta Osnovnog suda u K. P. 1146/2013, kojima su krivični spisi združeni.

Kako do donošenja odluke u ovoj ustavnopravnoj stvari Osnovni sud u K. nije postupio po nalogu Ustavnog suda, relevantne činjenice i okolnosti su utvrđene iz ustavne žalbe, dokumentacije priloženu uz ustavnu žalbu, kao i na osnovu podataka sa internet stranice „Portal sudova Srbije“ (www.portal.sud.rs).

Podnosioci ustavne žalbe su 15. maja 2008. godine Opštinskom sudu u K. podneli privatnu krivičnu tužbu protiv P.P. iz K. i A.G. iz P., zbog krivičnog dela kleveta iz člana 171. stav 3. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ).

U osporenom krivičnom postupku glavni pretres i njegovi nastavci su zakazani ukupno 17 puta, od čega pretres nije održan 12 puta (1. septembra i 24. novembra 2008. godine, 16. februara, 30. aprila, 30. jula i 17. novembra 2009. godine, 29. marta, 12. aprila, 14. juna, 23. juna, 6. septembra i 23. novembra 2010. godine), dok je pretres održan pet puta, i to: 20. januara, 24. marta, 26. aprila, 31. maja i 17. oktobra. 2011. godine, kada je doneta i prvostepena presuda K. 1190/2011, kojom je okrivljena P.P. oglašena krivom za izvršenje produženog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. u vezi člana 61. KZ i produženog krivičnog dela kleveta iz člana 171. stav 1. u vezi člana 61. KZ i osuđena na jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 110.000,00 dinara, dok je okrivljeni A.G. oslobođen od optužbe. Ovom presudom privatni tužioci su, radi ostvarenja imovinsko-pravnog zahteva, upućeni na parnicu. Glavni pretres je odlagan prevashodno jer neko od dvoje okrivljenih, ili oboje, nisu pristupili na zakazani glavni pretres. U toku trajanja osporenog krivičnog postupka, podnosioci su, kao privatni tužioci, 17. novembra 2009. godine na glavnom pretresu predložili određivanje pritvora okrivljenima, jer su smatrali da okrivljeni opstruiraju održavanje glavnog pretresa, ali je Opštinski sud u K. rešenjem Kv. 427/09 od 24. novembra 2009. godine odbio određivanje pritvora, smatrajući da još uvek nije neophodno obezbeđenje prisustva okrivljenih njihovim stavljanjem u pritvor.

Protiv prvostepene presude privatni tužioci su 11. novembra 2011. godine izjavili žalbu, pa je Apelacioni sud u K. 19. januara 2012. godine doneo presudu Kž.1. 245/12 kojom je prvostepenu presudu ukinuo, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, i predmet vratio na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u K. je 23. marta 2012. godine doneo rešenje K. 255/12 kojim je obustavio osporeni krivični postupak usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo kleveta, za koje su podnosioci ustavne žalbe podneli privatnu krivičnu tužbu.

4. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, odluke Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, stav 6, Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu Ristić protiv Srbije, od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ukazuje da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Stoga se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na ostvarivanje njihovih građanskih prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude u predmetima Atanasova protiv Bugarske, od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i Boris Stojanovski protiv bivše jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosioci ustavne žalbe osporavaju trajanje krivičnog postupka u kome nisu bili optuženi za krivično delo, već su imali svojstvo privatnih tužilaca. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe u ovom krivičnom postupku istakli imovinskopravni zahtev, koji se odnosio na potraživanje naknade pretrpljene nematerijalne štete, vezane za krivično delo koje su okrivljenima stavili na teret privatnom tužbom.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci ustavne žalbe aktivno legitimisani za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni krivični postupak u odnosu na podnosioce ustavne žalbe trajao nešto više od tri godine i deset meseci (računajući od 15. maja 2008. godine, kada je podneta privatna tužba, pa do 23. marta 2012. godine, kada je doneto rešenje Osnovnog suda u K. K. 255/12 o obustavljanju postupka), da je do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja glavni pretres zakazan 17 puta, da je održan svega pet puta, a nije održan 12 puta usled odsustva okrivljenih, da je prvostepeni sud odbio predlog privatnih tužilaca za obezbeđenje prisustva okrivljenih određivanjem pritvora, te da je doneta prvostepena presuda, koja je ukinuta zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Odmah po otpočinjanju ponovnog postupka, Osnovni sud u K. je obustavio krivični postupak usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Ustavni sud nalazi da je do okončanja osporenog krivičnog postupka donošenjem rešenja o njegovoj obustavi usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja došlo prevashodno zbog opstrukcije okrivljenih, koju postupajući sud nije na odgovarajući način sprečio. Efikasnost suda u periodu od januara do oktobra 2011. godine, kada je glavni pretres u kontinuitetu održavan, te je doneta prvostepena presuda, anulirana je činjenicom da je Osnovni sud u K. svoju presudu doneo uz butnu povredu odredaba krivičnog postupka, usled čega je drugostepeni sud, delimično i po službenoj dužnosti, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno odlučivanje.

Ovakvo postupanje prvostepenog suda je, po oceni Ustavnog suda, bilo krajnje nedelotvorno i neažurno, zbog čega Ustavni sud nije posebno ispitivao uticaj ostalih činilaca na trajanje postupka.

Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog, utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosicima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti i kriterijume od značaja za njeno određivanje, a pre svega trajanje postupka, i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

8. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA