Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao skoro tri godine, dosuđujući naknadu nematerijalne štete. Žalba protiv rešenja o protivizvršenju je odbijena, uz ocenu da je kamata pravilno obračunata.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Arsenića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Arsenića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 8105/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.
3. Odbija se ustavna žalba Dejana Arsenića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 526/13 od 26. decembra 2013. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Dejan Arsenić iz Valjeva podneo je, 30. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 117/13 od 26. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 8105/12.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine usvojen zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu terenskog dodatka; da mu Policijska uprava nije nakon toga izvršila isplatu terenskog dodatka, zbog čega je podnosilac podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, na osnovu navedenog upravnog rešenja; da je predlog, nakon sprovedenog ekonomsko–finansijskog veštačenja, usvojen rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Valjevu I. 5153/10 od 21. jula 2010. godine, te da je rešenje sprovedeno i podnosilac namirio svoje potraživanje; da je u postupku po žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Valjevu rešenjem Gž. 1746/10 od 23. decembra 2010. godine ukinuo rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Valjevu I. 5153/10 od 21. jula 2010. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje; da je u ponovnom postupku rešenjem Osnovnog suda u Valjevu I. 8105/12 od 19. februara 2013. godine odbijen predlog za izvršenje; da je postupajući po prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu I. 8105/12 od 19. februara 2013. godine, taj sud osporenim rešenjem Ipv. 117/13 od 26. marta 2013. godine potvrdio navedeno prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da upravno rešenje na osnovu kog je traženo izvršenje ne predstavlja izvršnu ispravu jer novčana obaveza koja je njime utvrđena nije opredeljena, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku; da novčana obaveza u upravnom rešenju nije određena, ali je odrediva; da navedeno upravno rešenje predstavlja izvršnu ispravu u skladu sa odredbom člana 13. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, jer je isti sud odbacio tužbu tužioca, izjavljenu protiv Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, kojom je tražena naknada šteta zbog neisplaćivanja jubilarne nagrade, sa obrazloženjem da upravno rešenje kojim je utvrđeno pravo na isplatu jubilarne nagrade ima karakter izvršne isprave, iako njime nije utvrđen tačan novčani iznos. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporeno rešenje i naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o prigovoru izvršnog poverioca izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu I. 8105/12 od 19. februara 2013. godine. Istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.
Dopunom ustavne žalbe od 10. februara 2014. godine podnosilac je osporio i rešenje Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 526/13 od 26. decembra 2013. godine. U dopuni je, pored ostalog, navedeno: da je osporenim rešenjem usvojen predlog izvršnog dužnika za protivizvršenje, ali da je takav zahtev preuranjen, jer u trenutku njegovog donošenja, još uvek nije pravnosnažno odlučeno o predlogu za izvršenje; da je „pogrešna“ i odluka o pravu na kamatu u osporenom rešenju, zbog toga što je izvršnom dužniku (izvršnom poveriocu u postupku protivizvršenja) dosuđena kamata od dana podnošenja predloga za protivizvršenje (12. marta 2013. godine), a ne od dana kada je pravnosnažno odlučeno o predlogu za izvršenje (26. marta 2013. godine), a s obzirom na Odluku Ustavnog suda IUz-101/2013, kojom je utvrđeno da odredba člana 79. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije u saglasnosti sa Ustavom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu I. 8105/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo je 14. aprila 2010. godine Osnovnom sudu u Valjevu (u daljem tekstu: Osnovni sud) predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Valjevo i to plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca. Predlog je podnet na osnovu pravnosnažnog rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine, kojim je u stavu drugom izreke, utvrđeno pravo podnosilaca zahteva, između ostalih i ovde podnosioca ustavne žalbe, na isplatu terenskog dodatka za vreme provedeno na radu na Divčibarama za period od 1. jula 2006. godine do 18. maja 2009. godine, a u iznosima prema rednim listama za taj period. Izvršni poverilac je predložio da sud odredi veštašenje preko veštaka ekonomsko–finansijske struke radi utvrđenja tačne visine potraživanja utvrđenog navedenim upravnim rešenjem.
Rešenjem Osnovnog suda I. 5153/10 od 19. aprila 2010. godine određeno je sprovođenje ekonomsko–finansijskog veštačenja na okolnost visine potraživanja izvršnog poverioca.
Nakon što je veštak dostavio nalaz i mišljenje, ročište je održano 11. juna 2010. godine.
Osnovni sud je rešenjem I. 5153/10 od 21. jula 2010. godine odredio izvršenje radi naplate glavnog duga u iznosu od 62.160,06 dinara, i troškova izvršnog postupka u iznosu od 12.386,00 dinara. Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je izjavio žalbu.
Viši sud u Valjevu je rešenjem Gž. 1746/10 od 23. decembra 2010. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda I. 5153/10 od 21. jula 2010. godine, sa obrazloženjem da u ponovnom postupku prvostepeni sud treba da oceni podobnost za izvršenje isprave na osnovu koje je predloženo izvršenje.
Rešenjem Osnovnog suda I. 8105/12 od 19. februara 2013. godine, odbijen je kao neosnovan predlog izvršnog poverioca za izvršenje. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da u pravnosnažnom rešenju Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine novčana obaveza izvršnog dužnika nije opredeljena, te da stoga ta isprava nema svojstvo izvršne isprave u smislu Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Osporenim rešenjem Osnovnog suda Ipv. 117/13 od 26. marta 2013. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrđeno rešenje Osnovnog suda I. 8105/12 od 19. februara 2013. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, istaknuto da upravno rešenje na osnovu kojeg je traženo izvršenje nije podobno za izvršenje, zbog toga što u njemu nije naveden i određen novčani iznos, „već je opisno dato da se policijskim službenicima ima isplatiti terenski dodatak za vreme provedeno na radu na Divčibarama prema radnim listama za period od 1. jula 2006. godine do 18. maja 2009. godine“. Rešenje je 5. aprila 2013. godine dostavljeno punomoćniku izvršnog poverioca.
Zaključkom Osnovnog suda I. 8105/12 od 22. aprila 2013. godine izvršnom poveriocu je naloženo da se izjasni o predlogu za protivizvršenje izvršnog dužnika podnetom 12. marta 2013. godine.
Osnovni sud je rešenjem I. 8105/12 od 8. maja 2013. godine usvojio predlog za protivizvršenje.
Postupajući po prigovoru izvršnog poverioca, Osnovni sud je rešenjem Ipv. 398/13 od 28. avgusta 2013. godine ukinuo rešenje tog suda I. 8105/12 od 8. maja 2013. godine i predmet vratio na ponovni postupak.
Rešenjem Osnovnog suda I. 8105/12 od 25. oktobra 2013. godine, u stavu prvog izreke, usvojen je predlog za protivizvršenje izvršnog poverioca Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Valjevo i obavezan izvršni dužnik Dejan Arsenić da izvršnom poveriocu u roku od pet radnih dana vrati novčani iznos koji mu je isplaćen po rešenju o izvršenju tog suda I. 5153/10 od 21. jula 2010. godine, u iznosu od 74.546,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 27. jula 2010. godine do dana povraćaja sredstava. U stavu trećem izreke rešenja određeno je izvršenje prema izvršnom dužniku radi naplate novčanog potraživanja izvršnog poverioca u iznosu od 74.546,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 27. jula 2010. godine do isplate, kao i iznosa od 6.000,00 dinara na ime troškova postupka protivizvršenja, ukoliko izvršni dužnik ne postupi po nalogu iz prvog stava rešenja.
Protiv navedenog prvostepenog rešenja izvršni poverilac je 14. novembra 2013. godine izjavio prigovor, u kome je, pored ostalog, naveo da je predlog za protivizvršenje preuranjen, jer u trenutku njegovog podonošenja još uvek nije pravnosnažno odlučeno o predlogu za izvršenje, kao i da je „pogrešna“ odluka o pravu na kamatu u osporenom rešenju, s obzirom da je Odlukom Ustavnog suda IUz-101/2013 od 7. novembra 2013. godine utvrđeno da odredba člana 79. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije u saglasnosti sa Ustavom.
Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 526/13 od 26. decembra 2013. godine preinačeno je rešenje Osnovnog suda I. 8105/12 od 25. oktobra 2013. godine u delu stava prvog i trećeg izreke koji se odnosi na zateznu kamatu, te je ista dosuđena počev od 12. marta 2013. godine pa do isplate, dok je u preostalom delu prvostepeno rešenje potvrđeno. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je veće prihvatilo navode iz prigovora u pogledu kamate, te je, s obzirom da se radi o savesnom sticaocu, dosudilo kamatu od dana podnošenja predloga za protivizvršenje. Rešenje je 13. januara 2014. godine dostavljeno punomoćniku izvršnog poverioca.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214.).
Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13–Odluka US) propisano je: da je izvršna isprava pravnosnažna, odnosno konačna odluka doneta u upravnom i prekršajnom postupku i poravnanje u upravnom postupku, ako glase na ispunjenje novčane obaveze i ako posebnim zakonom nije drugačije određeno (član 13. stav 2.); da je izvršna isprava podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, predmet, vrsta i obim ispunjenja obaveze, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 17. stav 1.); da k ada je izvršenje već sprovedeno, izvršni dužnik može sudu podneti predlog za protivizvršenje, zahtevajući da mu izvršni poverilac vrati ono što je izvršenjem dobio i određujući sredstvo izvršenja, ako je rešenje o izvršenju ili rešenje o sprovođenju izvršenja pravnosnažno ukinuto ili preinačeno (član 78. stav 1. tačka 3)); da se u postupku protivizvršenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona o izvršenju, ako ovim članom nije drugačije propisano , da će predlog za protivizvršenje sud dostaviti izvršnom poveriocu i naložiti mu da se u roku od pet radnih dana od dana prijema izjasni o tom predlogu, da će rešenjem o protivizvršenju sud naložiti izvršnom poveriocu da u roku od pet radnih dana vrati izvršnom dužniku ono što je izvršenjem primio i istovremeno odrediti izvršenje radi naplate tog potraživanja, da prigovor na rešenje iz stava 3. ovog člana odlaže izvršenje samo ako izvršni poverilac uz prigovor položi jemstvo najmanje u visini potraživanja. (član 79. st. 1 - 4.). Odredbom člana 79. stav 5. Zakona, koja se odnosila na postupak po predlogu za protivizvršenje, bilo je propisano da ako je izvršenje sprovedeno radi naplate novčanog potraživanja, sud će na predlog izvršnog dužnika odrediti naplatu zatezne kamate po propisanoj stopi na iznos novčanih sredstava na kojima je izvršenje sprovedeno od dana kada je izvršni poverilac naplatio novčano potraživanje do dana povraćaja sredstava.
Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja je i Odluka IUz-101/2013 od 7. novembra 2013. godine u kojoj je Ustavni sud ocenjivao ustavnost odredbe čl ana 79. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni list RS", broj 31/11). U navedenoj Odluci, Sud je utvrdio da navedena odredba Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije u saglasnosti sa Ustavom. Navedena Odluka objavljena je u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 109/13, od 11. decembra 201 3. godine.
5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavnom žalbom od 30. aprila 2013. godine osporio trajanje izvršnog postupka koji je vođen pred Osnovnim sudom u predmetu I. 8105/12, kao i da je dopunom ustavne žalbe osporio isključivo rešenje Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 526/13 od 26. decembra 2013. godine, a ne i dužinu trajanja postupka po protivizvršenju. Stoga je Ustavni sud razmatrao postojanje povrede navedenog ustavnog prava samo u postupku izvršenja.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njihovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, kriterijumi su koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Analizirajući dužinu trajanja osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je taj postupak, pokrenut podnošenjem predloga za izvršenje Osnovnom sudu 14. aprila 2010. godine a okončan donošenjem rešenja Osnovnog suda Ipv. 117/13 od 26. marta 2013. godine, trajao skoro tri godine.
Ustavni sud je ocenio da u ovom predmet u nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao. Sud je trebalo da odluči o podnetom predlogu za izvršenje i da sprovede odgovarajuće radnje kako bi izvršni poverilac namir io svoj a potraživanja, ukoliko predlog za izvršenje bude usvojen.
Ustavni sud ocenjuje da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je pre dlogom za izvršenje traženo namirenje novčanog potraživanja na ime terenskog dodatka policijskog službenika.
Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nala zi da je dugom trajanju postupka doprinelo neažurno postupanje Osnovnog suda. Naime, nakon što je rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1746/10 od 23. decembra 2010. godine ukinuto rešenje o izvršenje Osnovnog suda I. 5153/10 od 21. jula 2010. godine, sa nalogom prvostepenom sudu da utvrdi da li je isprava na osnovu koje je podnosilac podneo predlog za izvršenje podobna za izvršenje, Osnovni sud je tek nakon više od dve godine, rešenjem I. 8105/12 od 19. februara 2013. godine, ponovo odlučio o podnetom predlogu za izvršenje.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I. 8105/12, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 –Odluka US), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
7. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se osporava rešenje Osnovnog suda Ipv. 526/1 3 od 26. decembra 2013. godine, zbog toga što je izvršni sud „pogrešno“ primenio materijalno pravo, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da pravo na pravično suđenje podrazumeva da je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u zakonito sprovedenom postupku , primenom odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Stoga je zadatak Ustavnog suda da u postupku po ustavnoj žalbi ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitr erne primene prava od strane redovnih sudova.
Ustavni sud konstatuje da podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, između ostalog i zbog toga što je rešenjem kojim je usvojen predlog izvršnog dužnika za određivanje protiv izvršenja utvrđeno pravo izvršnog dužnika na zakonsku zateznu kamatu, od dana podnošenja predloga za protivizvršenje (12. marta 2013. godine), a ne od dana kada je pravnosnažno odlučeno o predlogu za izv ršenje (26. marta 2013. godine), uprkos tome što je Odlukom Ustavnog suda IUz-101/2013 utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom odredba člana Zakona o izvršenju i obezbeđenju na osnovu koje je sud utvrdio pravo izvršnog dužnika na zakonsku zateznu kamatu.
Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da je rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1746/10 od 23. decembra 2010. godine ukinuto rešenje Osnovnog suda I. 5153/10 od 21. jula 2010. godine. Izvršni dužnik je 12. marta 2013. godine podneo predlog za protivizvršenje, s obzirom na to da je izvršni poverilac naplatio svoje potraživanje na osnovu ukinutog rešenja Osnovnog suda I. 5153/10 od 21. jula 2010. godine. Rešenjem Osnovnog suda I. 8105/12 od 25. oktobra 2013. godine, u stavu prvog izreke, usvojen je predlog za protivizvršenje izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Valjevo i obavezan izvršni poverilac Dejan Arsenić da izvršnom dužniku u roku od pet radnih dana vrati novčani iznos koji mu je isplaćen po rešenju o izvršenju tog suda I. 5153/10 od 21. jula 2010. godine, u iznosu od 74.546,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. jula 2010. godine do dana povraćaja sredstava. U stavu trećem izreke rešenja određeno je izvršenje prema izvršnom poveriocu radi naplate novčanog potraživanja izvršnog dužnika u iznosu od 74.546,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. jula 2010. godine do isplate, kao i iznosa od 6.000,00 dinara na ime troškova postupka protivizvršenja, ukoliko izvršni dužnik ne postupi po nalogu iz prvog stava rešenja. Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio prigovor, u kome je, pored ostalog, naveo da je predlog za protivizvršenje izvršnog dužnika preuranjen, jer prethodno nije pravnosnažno odlučeno o njegovom predlogu za izvršenje, te da je odluka o kamati u osporenom rešenju „pogrešna“. Osporenim rešenjem Osnovnog suda Ipv. 526/13 od 26. decembra 2013. godine preinačeno je rešenje tog suda I. 8105/12 od 25. oktobra 2013. godine u delu stava prvog i trećeg izreke koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu, te je ista dosuđena počev od 12. marta 2013. godine pa do isplate, dok je u preostalom delu prvostepeno rešenje potvrđeno, sa obrazloženjem da je, s obzirom na to da se radi o savesnom sticaocu, veće dosudilo kamatu izvršnom poveriocu od dana podnošenja predloga za protivizvršenje.
Ustavni sud ukazuje da je Odlukom IUz- 101/2013 od 7. novembra 2013. godine utvrdio da odredba člana 79. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni list RS", broj 31/11), kojom je bila propisano da će sud na predlog izvršnog dužnika odrediti naplatu zatezne kamate po propisanoj stopi na iznos novčanih sredstava na kojima je izvršenje sprovedeno od dana kada je izvršni poverilac naplatio novčano potraživanje do dana povraćaja sredstava, nije u skladu sa Ustavom. Ustavni sud je u ovoj Odluci ocenio da odredba člana 79. stav 5. Zakona o izvršenju i ozbezbeđenju odstupa od smisla i cilja načela savesnosti iz člana 214. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, Ustavni sud je našao da se navedenom odredbom na zahtev izvršnog dužnika određuje i plaćanje zatezne kamate na novčano potraživanje od dana kada je novčano potraživanje naplaćeno do dana povraćaja sredstava, nezavisno od toga kad je nastupila nesavesnost izvršnog poverioca, a koja se nikako ne može zakonom pretpostaviti pre nego što je osnov otpao, odnosno pre nego što je izvršna isprava preinačena, poništena ili stavljena van snage. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da navedena odredba Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije u saglasnosti sa ustavnim načelom jedinstva pravnog poretka utvrđenim članom 4. stav 1. Ustava, odnosno ustavnim načelom o jednakosti pred zakonom i pravom na jednak u zakonsku zaštitu iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, s obzirom na to da ustavno načelo jedinstva pravnog poretka nalaže da osnovni principi i pravni instituti predviđeni materijalnim zakonima kojima se na sistemski način uređuje jedna oblast društvenih odnosa, po pravilu, budu poštovani i u procesnim zakonima. U tom smislu, Ustavni sud ističe da ovakav pravni stav ne podrazumeva da sud u postupku protivizvršenja ne može da odredi zakonsku zateznu kamatu na iznos potraživanja izvršnog dužnika (sada izvršnog poverioca), već da se imaju primeniti materijalnopravna pravila vezana za institut sticanja bez osnova u pogledu savesnosti sticaoca.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju pravni osnov potraživanja podnosioca ustavne žalbe otpao kada je rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1746/10 od 23. decembra 2010. godine ukinuto rešenje o izvršenju Osnovnog suda I. 5153/10 od 21. jula 2010. godine. Ustavni sud ukazuje da prema odredbi člana 78. stav 1. tačka 3) navedenog zakona, izvršni dužnik može sudu podneti predlog za protivizvršenje, ako je rešenje o izvršenju ili rešenje o sprovođenju izvršenja pravnosnažno ukinuto ili preinačeno, a ne tek od trenutka pravnosnažne odluke o predlogu za izvršenje, kako to smatra podnosilac ustavne žalbe. U tom smislu, izvršni dužnik je 12. marta 2013. godine podneo predlog za protivizvršenje, nakon što je rešenje o izvršenju ukinuto, saglasno citiranoj odredbi Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Ustavni sud smatra da trenutak podnošenja predloga za protivizvršenje predstavlja i trenutak kada je u procesnom smislu nastupila nesavesnost podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog poverioca, odnosno sticaoca. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da je veće Osnovnog sud a pravilno primenilo mate rijalno pravo, kada je preinačilo rešenje tog suda I. 8105/12 od 25. oktobra 2013. godine i dosudilo zateznu kamatu počev od 12. marta 2013. godine, odnosno trenutka podnošenja predloga za protivizvršenje.
S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Osnovnog suda Ipv. 526/13 od 26. decembra 2013. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao prvom delu tačke 3. izreke .
8. Ispitujući navode podnosioca da mu je rešenjem Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 117/13 od 26. marta 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje zbog toga što je izvršni sud arbitrerno primenio materijalno pravo, odbivši kao neosnovan njegov predlog za izvršenje, Ustavni sud je ocenio da je Osnovni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku, kojom je potvrdio prvostepeno rešenje tog suda kojim je odbijen predlog za izvršenje ovde podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da upravno rešenje na osnovu kojeg je podnet predlog ne predstavlja izvršnu ispravu, s obzirom na to da novčana obaveza utvrđena navedenim rešenjem nije konkretno opredeljena. Naime, rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine predstavlja ispravu o postojanju prava podnosioca ustavne žalbe na isplatu terenskog dodatka, a visina njegovog potraživanja naknade štete na ime neisplaćenog terenskog dodatka mora biti utvrđena u parničnom postupku. Stoga bi tek presuda doneta u parničnom postupku, kojom bi bila utvrđena tačna visina potraživanja, predstavljala pravnosnažnu i izvršnu odluku na osnovu koje bi podnosilac mogao da pokrene izvršni postupak.
U pogledu ustavne žalbe kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, budući da podnosilac nije dostavio dokaze da je izvršni sud u istoj pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosi ocu ustavne žalbe.
U odnosu na navode ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca ne predstavljaju ustavnopravn e razloge kojima se argumentuju t vrdnje o povredi označenog prava.
Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.
9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je , na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić