Ustavna žalba: povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko šest godina. Određena je naknada nematerijalne štete. Žalba u delu o nezakonitosti otkaza zbog tehnološkog viška je odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nade Zirojević iz Beočina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nade Zirojević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9400/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3 . Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nade Zirojević izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4650/06 od 27. septembra 2007. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda RevII. 5/10 od 17. marta 2010. godine zbog povrede prava na rad zajemčenog članom 60. stav 3. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nada Zirojević iz Beočina je 24. jula 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede „prava na dostupnost radnog mesta pod jednakim uslovima“ zajemčenih odredbama člana 21. i člana 60. stav 3. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke zajemčenog članom 32 . stav 1. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe ukazuje i na povrede odredaba člana 167 . stav 1. tačka 5. i člana 168 . stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je u osporenoj revizijskoj presudi Vrhovni sud Srbije stao na stanov ište da poslodavac pri odabiru zaposlenih koji su tehnološki višak ne mora da primeni bilo kakve kriterijume, čak ni u slučaju kada se na pojedinom radnom mestu samo sm anjuje broj izvršilaca; da ovakvo stanovište suda predstavlja povredu ustavnog prava na rad i prava na jednaku dostupnost radnog mesta pod jednakim uslovima iz člana 60. Ustava, jer ako nema kriterijuma na osnovu kojih će se utvrditi ko je od v iše izvršilaca na jednom radnom mestu tehnološki višak, onda poslodavac odlučuje proizvoljno, slobodnom procenom, bez kriterijuma , čime se manifestuje samovolja poslodavca; da je posebno učinjena diskriminacija podnositeljke činjenicom da su samo ona i još tri zaposlene ocenjivane, a ne i drugi zaposleni izvršioci na njenom radnom mestu; da je njena invalidnost bila presudna da je proglase tehnološkim v iškom, bez upoređenja njenih rezultata sa rezultatima svih druga izvršilaca na istom radnom mestu; da je p ravo na jednaku dostupnost radnog mesta povređeno i time što je poslodavac nakon prestanka radnog odnosa podnositeljke kao viška zaposlenog , prijavio potrebu za izvršioce na radnim mestima za koje je , u vreme prestanka radnog odnosa, uslove ispunjava la i podnositeljka; da su odredbe čl. 167. i 168. Ustava povređene, jer je samo Ustavni sud ovlašćen da vrši ocenu ustavnosti i zakonitosti kolektivnih ugovora, a ne i redovni sudovi; da je osporeni parnični postupak trajao preko šest godina, čime je podnositeljki povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, budući da su radni sporovi hitni. Polazeći od navedenog podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava , poništi osporene presude i utvrdi joj pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9400/03 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem A.D. Standard iz Novog Sada broj 867/03 od 27. novembra 2003. godine je otkazan ugovor o radu zaposlenoj Nadi Zirojević na radnom mestu dorada II usled tehnoloških i organizacionih promena u preduzeću. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je, po oceni neposrednog rukovodioca, zaposlena pokazala vrlo slabe rezultate rada i nemogućnost samosta lnog izvršavanja radnih zadataka, te da joj na osnovu organizacione šeme preduzeća nije moguće ponuditi drugo radno mesto.

Podnositeljka ustavne žalbe je 2. decembra 2003. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog A.D. S tandard iz Novog Sada, radi poništaja rešenja kojim je tužilji otkazan ugovor o radu.

U sprovedenom prvostepenom postupku je zakazano ukupno deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je osam ročišta držano , na kojima je izveden dokazni postupak saslušanjem jednog svedoka i uvidom u određenu dokumentaciju, dok dva ročišta nisu održana.

Opštinski sud u Novom Sadu je doneo presudu P. 9400/03 od 8. decembra 2005. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje kojim je podnositeljki otkazan ugovor o radu broj 867/03 od 27. novembra 2003. godine. Prvostepena presuda je 24. maja 2006. godine dostavljena punomoćniku tužilje.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4650/06 od 27. septembra 2007. godine je usvojena žalba tuženog i preinačena je presuda Opštinskog sud a u Novom Sadu P. 9400/03 od 8. decembra 2005. godine , tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi rešenje tuženog broj 867/03 od 27. novembra 2003. godine kojim joj je otkazan ugovor o radu i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad na odgovarajuće poslove. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je podnositeljki otkazan ugovor o radu nakon donošenja novog Pravilnika o sistematizaciji i smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na kojem je radila tužilja; da je prilikom vrednovanja kriterijuma za određivanje ko će od zaposlenih, koji su radili na istom radnom mestu na kojem je radila tužilja , biti proglašenim tehnološkim viškom, zatraženo mišljenje od neposrednog rukovodioca o produktivnosti tužilje iz kojeg se moglo zaključiti da pri obavljanju najjednostavnijih radnih zadataka neko mora stalno da vrši nadzor nad njenim radom, jer bi u suprotnom postojala velika verovatnoća da se ošteti materijal od kojih se izrađuju proizvod i, te da ne postoji mogućnost da se tužilja rasporedi na drugo odgovarajuće radno mesto; da je zatraženo i mišljenje sindikata; da je, p re nego što je tužilji prestao radni odnos tuženi isplatio tužilji otpremninu u visini koja se propisuje za otkazni razlog iz člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu; da je tuženi službi za zapošljavanje podneo prijavu o slobodnim radnim mestima za poslove koji prema sistematizaciji nisu poslovi na kojima je tužilja radila , te da je sa određenim prijavljenim kandidatima zasnovao radni odnos na određeno vre me kojima je nakon proteka perioda na koji su primljeni radni odnos prestao. Drugostepena presuda je 1. novembra 2007. godine dostavljena punomoćniku tužilje.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda RevII. 5/10 od 17. marta 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuži lje izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4650/06 od 27. septembra 2007. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno; da u postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz tačke 12) navedenog člana, jer je pobijana presuda jasna, sadrži sve razloge o odlučnim činjenicama i nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati; da je p rema utvrđenom činjeničnom stanju, spornim rešenjem tuženog od 27. novembra 2003. godine, tužilji , koja je radila na radnom mestu radnika na doradi II, uz prethodno pribavljeno mišljenje sindikata i isplatu otpremnine, otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena; da je tuženi u to vreme imao 91 zaposlenog na neodređeno vreme, a viškom je proglašeno četiri zaposlena; da je nakon toga, a pre isteka tri meseca, tuženi Nacionalnoj službi za zapošljavanje podneo prijavu o slobodnim radnim mestima za poslove štopera i poslove dorade I, koji su, prema sistemazaciji , drugi poslovi, a ne oni na kojima je tužilja radila; da tuženi nije postupio protivno odredbi člana 101. stav 5. Zakona o radu , jer je u radni odnos primio zaposlene na radna mesta dorade I i štopera I, što predstavlja druge poslove, a ne poslove na kojima je tužilja radila; da su, konkretnom slučaju, bili ispunjeni uslovi da tuženi tužilji otkaže ugovor o radu na osnovu odredbe člana 101. stav 1. tačka 8) tada važećeg Zakona o radu ("Službeni glasnik PC", br. 70/01 i 73/01) , jer broj izvršilaca na radnom mestu na kome je tužilja bila raspoređena smanjen, a kako nije bilo mogućnosti da bude raspoređena na drugo radno mesto, njoj je nakon isplate otpremnine, zakonito prestao radni odnos; da su neosnovani revizijski navodi da je tuženi bio u obavezi da primenjuje kriterijume iz tada važećeg Opšteg kolektivnog ugovora za odabir zaposlenih koji će biti tehnološki višak, stoga što su odredbe kolektivnog ugovora koji je bio na snazi n a dan stupanja na snagu tog Zakona o radu, bile u suprotnosti sa navedenim Zakonom, pa se, u smislu člana 176. istog zakona, neposredno primenjivao Zakon o radu; da Zakon o radu nije propisivao obavezu poslodavca da primeni te kriterijume , već j e njegovo diskreciono pravo bilo da sam odluči ko će od zaposlenih biti proglašen viškom. Osporena revizijska presuda je 25. juna 2010. godine dostavljena punomoćniku tužilje.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije , kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, te da su svima, pod jednakim uslovima , dostupna sva radna mesta (član 60. st. 1. i 3.); da Ustavni sud odlučuje o saglasnosti opštih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata, udruženja građana i kolektivnih ugovora sa Ustavom i zakonom (član 167. stav 1. tačka 5.); da svako pravno ili fizičko lice ima pravo na inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti (član 168. stav 2.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Za odlučivanje Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja kojim je podnositeljki otkaza n ugovor o radu, a kojim je bilo propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (član 101. stav 1. tačka 8)), s tim da otkaz ugovora o radu iz stava 1. tačka 8) ovog člana poslodavac može dati zaposlenom samo ako ne može da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno da ga osposobi za rad na drugim poslovima, te da poslodavac ne može, u slučaju otkaza ugovora o radu zaposlenom iz stava 1. tačka 8) ovog člana, na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa (član 101. stav 1. tačka 8) i st. 3. i 5.) ; da je poslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu zaposlenom, zatraži mišljenje sindikata čiji je član zaposleni (član 104. stav 3.); da je u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) ovog zakona, poslodavac dužan da isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 117. stav 1.); da se odredbe kolektivnog ugovora koji je na snazi, na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do zaključivanja kolektivnog ugovora u skladu sa ovim zakonom (član 176.).

Odredbama Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ , br. 22/97, 21/98, 53/99, 12/2000 i 31/01) je bilo propisano : da o dređivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba vrši nadležni organ poslodavca primenom kriterijuma utvrđenih zakonom i kolektivnim ugovorom (član 9. stav 1.); da se rezultati rada utvrđuju na osnovu ostvarenih učinaka prema utvrđenim normativima i standardima rada, ako kod poslo davca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca o izvršavanju poslova radnog mesta, plana rada i drugih pokazatelja (član 10. st. 1. i 2.).

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na parnični postupak koji je pred Opštinskim sudom u Novom Sadu vođen u predmetu P. 9400/03, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude kojom je ovaj postupak okončan proteklo nešto više od šest godina i tri meseca .

Iako utvrđeno trajanje postuka izaziva sumnju u pogledu toga da je postupak okončan u okviru razumnog roka, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca ustavne žalbe. Od uticaja ovih činilaca zavisi i ocena da li je konkretni postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima je sud trebalo da se izjašnjava. U prilog navedenom ukazuje i dokazni postupak koji je sproveden samo saslušanjem jednog svedoka.

Prema oceni Ustavnog suda, podnositeljka ničim nije doprinela vremenskom trajanju ovog sudskog postupka, jer za tako nešto nije ni imala interes . Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka imala legitiman interes da postupajući sudovi hitno odluče o osnovanosti njenog tužbenog zahteva, jer u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi evropskih institucija, u pogledu delovanja sudova u radnim sporovima, postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja.

Ustavni sud je ocenio da je dugom trajanju postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja, pre svega zbog činjenice da je za period od dve godine prvostepeni sud zakazao ukupno 10 ročišta za glavnu raspravu , od kojih dva ročišta nisu održana , dok je na osam održanih ročišta samo saslušan jedan svedok. Pri tom je prvostepenom sudu trebalo gotovo šest meseci da izradi i dostavi punomoćniku podnositeljke pismeni otpravak prvostepene presude . Pored toga, dužini trajanja osporenog postupka doprinelo je i postupanje revizijskog suda kome je trebalo gotovo dve i po godine da odluči o reviziji koju je izjavila podnos iteljka ustavne žalbe protiv drugostepene presude.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje, ali i aktuelne socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji.

6. U vezi istaknute povrede prava na rad, Ustavni sud ukazuje da se odredbama člana 60. Ustava jemče sva prava po osnovu rada, u skladu sa zakonom. Dakle, podnositeljka ustavne žalbe se može pozivati na to da joj je osporenim presudama povređeno istaknuto pravo iz člana 60. stav 3. Ustava , samo pod uslovom da joj suprotno odgovarajućim zakonskim propisima pod jednakim uslovima nisu bila dostupna sva radna mesta.

Ustavni sud je ocenio da utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženja pravnih stavova Okružnog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno ute meljen osnov za donošenje osporenih presuda.

Iz utvrđenih činjenica proizlazi da je podnositeljki otkazan ugovor o radu nakon donošenja novog pravilnika o sistematizaciji i smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na kojem je ona radila . Prilikom određivanja ko će od zaposlenih, koji su radili na istom radnom mestu na kojem je radila podnositeljka, biti proglašenim tehnološkim viškom, utvrđeno je da je podnositeljka pokazala slabe rezultate rada i nemogućnost samostalnog izvršavanja radnih zadataka , te da nije bilo mogućnosti da bude raspoređena na drugo radno mesto. Pre nego što je tužilji prestao radni odnos tuženi je zatražio mišljenje sindikata i podnositeljki isp latio otpremninu u visin i koja se propisuje za otkazni razlog iz člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu. Nakon toga tuženi je Nacionalnoj službi za zapošljavanje podneo prijavu o slobodnim radnim mestima , koji su prema sistematizaciji bili drugi poslovi, a ne oni na kojima je podnositeljka radila.

Imajući u vidu navedeni činjenično stanje i da je p rema odredbama Zakona o radu iz 2001. godine poslodavac mogao zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako je usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestala potreba za obavlja njem određenog posla ukoliko nije mogao da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, s tim da poslodavac nije mogao, u navedenom slučaju otkaza ugovora o radu zaposlenom, na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da su drugostepeni i revizijski sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan postavljeni tužbeni zahtev podnositeljk e ustavne žalbe.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da Zakonom o radu, koji je važio u vreme donošenja rešenja kojim je podnositeljki otkaza n ugovor o radu, nije bila propisana obaveza poslodavca da propiše, odnosno primenjuje kriterijume za odabir zaposlenih koji će biti proglašeni tehnološkim viškom. Polazeći od navedeno g i da je odredbom člana 176. tog zakona bilo propisano da odredbe kolektivnog ugovora koji je na snazi na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do zaključivanja kolektivnog u govora u skladu sa ovim zakonom, Ustavni sud je konstatovao da, se u konkretnom slučaju, nisu morali primeniti kriterijumi iz Opšteg kolektivnog ugovora koji je bio na snazi u vreme otkaza ugovora o radu i Zakona o radu iz 2001. godine.

Stoga, po oceni Ustavnog suda, osporenim presudama, nije došlo do povrede prava iz člana 60. stav 3. Ustava, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

7. Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 167. stav 1. tačka 5. Ustava i člana 168. stav 2. Ustava ne jemče neposredno ljudska prava i slobode, već je njima utvrđena nadležnost ustavnog suda i ko može podneti inicijativi za ocenu ustavnosti i zakonitosti, te se na tim odredbama Ustava ne može zasnivati ni ustavnosudska zaštita prava putem ustavne žalbe.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je u pogledu prava zajemčenih odredbama člana 21, člana 167. stav 1 . tačka 5. i člana 168 . stav 2. Ustava, odbacio ustavnu žalbu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke da se u ovom delu po njoj postupa, te je odlučio kao u drugom del u tačke 3. izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba: povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti