Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete zbog neodgovornog postupanja sudova, dok se ostali navodi žalbe odbacuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Franje Rajkovića iz Sremskih Karlovaca i Đure Rajkovića iz Petrovaradina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Franje Rajkovića i Đure Rajkovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P. 430/2000, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1 . Franja Rajković iz Sremskih Karlovaca i Đura Rajković iz Petrovaradina podneli su 26. jula 20 10. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Inđiji P. 430/2000 od 29. januara 2002. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7629/10 od 4. maja 20 10. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu i povrede načela ravnopravnosti svih oblika svojine, iz člana 32. stav 1, te čl. 58. i 86. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P. 430/2000.

U ustavnoj žalb i je , pored ostalog , navedeno: da je pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku povređeno time što je prvostepenom sudu bilo potrebno pune četiri godine da izrad i pismeni otpravak presude, a drugostepenom sudu punih pet godina da odluči o njihovim žalbama; da je Apelacioni sud, bez otvaranja rasprave „razmatrao i činjenična pitanja“, čime je podnosiocima povredio pravo na pravično suđenje ; da se povreda prava na imovinu sastoji u tome što je Apelacioni sud utvrdio da je treće lice S. B. steklo pravo svojine održajem na predmetnom zemljištu, iako su podnosioci dokazali da je ugovor iz 1967. godine zaključen između S. B. i pravnog prethodnika podnosilaca raskinut još 1975. godine; da je S. B. napustio predmetno zemljište i usmenim ugovorom državinu preneo tužiocu; da je drugostepeni sud prednost dao „netraženom, neostvarenom i napuštenom pravu, protiv prava na posed i korišćenje zamljišnoknjižnih vlasnika poljoprivrednog zemljišta“. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da im omogući ostvarivanje prava iz člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Opštinskog suda u Inđiji P. 430/2000, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

M. R. iz Novog Slankamena podneo je 21. novembra 1996. godine tužbu Opštinskom sudu u Inđiji (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv ovde podnosilaca ustavne žalbe i S. B. iz Josipovca, Republika Hrvatska, radi utvrđenja prava svojine tužioca na nepokretnostima – njivama upisanim u zemljišnoknjižni uložak broj 2492, KO Novi Slankamen , i to kat astarskim parcelama br . 2294 i 2295, što su tuženi dužni da priznaju i trpe.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 23. decembra 1996. godine, dok naredno ročište zakazano za 10. mart 1997. godine nije održano zbog toga što tuženi nisu došli, iako su bili uredno pozvani . Tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 7. aprila 1997. godine protivtužbu, zahtevajući da im tužilac preda u posed predmetne nepokretnosti.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 745/96 od 16. oktobra 1997. godine, kojom je u stavu prvom izreke usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, a u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca, održana su četiri ročišta za glavnu raspravu.

Tuženi-protivtužioci su 24. juna 1998. godine izjavili žalbu protiv navedene presude, koju je Okružni sudu u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu: Okružni sud) presudom Gž. 1169/98 od 10. avgusta 2000. godine delimično usvojio, ukinuo presudu u pobijanom usvajajućem delu i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je prvostepenu presudu u stavu drugom izreke (u odbijajućem delu) potvrdio.

Tuženi-protivtužioci su 22. novembra 2000. godine izjavili reviziju protiv presude Okružnog suda Gž. 1169/98 od 10. avgusta 2000. godine. Opštinski sud je rešenjem P. 430/2000 od 21. februara 2001. godine utvrdio da je tužba tužioca povučena u odnosu na S. B. iz Josipovca, Republika Hrvatska.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 1414/01 od 16. maja 2001. godine usvojio reviziju tuženih-protivtužilaca, ukinuo presudu Okružnog suda Gž. 1169/98 od 10. avgusta 2000. godine u pobijanom potvrđujućem delu i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje u tom delu.

Postupajući po navedenom revizijskom rešenju, Okružni sud je rešenjem Gž. 1065/2001 od 9. avgusta 2001. godine usvojio žalbu tuženih-protivtužilaca, pa je presudu Opštinskog suda P. 745/96 od 16. oktobra 1997. godine u delu odluke o protivtužbenom zahtevu ukinuo i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, pred Opštinskim sudom održana su četiri ročišta za glavnu raspravu. Presudom P. 430/2000 od 29. januara 2002. godine, u stavu 1. izreke , usvojen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je u stavu 2. izreke odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca. Pismeni otpravak presude dostavljen je 22. novembra 2005. godine strankama.

Tuženi-protivtužioci su 2. decembra 2005. godine izjavili žalbu protiv presude Opštinskog suda P. 430/2000 od 29. januara 2002. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je rešenjem Gž. 27/10 od 26. januara 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu - sada Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici, radi otklanjanja procesnih nedostataka. U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja je navedeno da u spisima predmeta nema dokaza da je rešenje Opštinskog suda P. 430/2000 od 21. februara 2001. godine, kojim je utvrđeno da je tužba tužioca povučena u odnosu na tuženog S. B, dostavljeno tužiocu i tuženom S.B.

Nakon otklanjanja navedenih procesnih nedostataka od strane prvostepenog suda, Apelacioni sud je doneo osporenu presudu Gž. 7629/10 od 4. maja 2010. godine, kojom je presudu Opštinskog suda P. 430/2000 od 29. januara 2002. godine preinačio u pobijanom usvajajućem delu (st. 1. i 2. izreke prvostepene presude) i to tako što je odbi o tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac vlasnik nepokretnosti upisanih zemljišnoknjižni uložak broj 2492, KO Novi Slankamen , i to katastarskih parcela br. 2294 i 2295, po osnovu kupoprodaje, te da se obavežu tuženi da tužiocu priznaju pravo svojine da se tužilac na osnovu te presude upiše kao vlasnik u zemljišnim knjigama, dok je Apelacioni sud u preostalom pobijanom odbijajućem delu protivtužbenog zahteva tuženih protivtužilaca (stav 3. izreke presude) odbio kao neosnovanu žalbu tuženih protivtužilaca, i u tom delu potvrdio prvostepenu presud u. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjenica utvrđeni h u prvostepenom postupku proizilazi: da su tuženi-protivtužioci zemljišno-knjižni vlasnici nepokretnosti upisanih u zemljišnoknjižni uložak 2492, KO Novi Slankamen , i to k.p. br. 2294 i 2295 , na osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu O. 2758/94 od 23. marta 1995. godine, iza njihovog pok. oca M. R; da je 1. novembra 1967. godine zaključen privremeni kupoprodajni ugovor između M. R. i S. B, kojim je M. R. prodao S. B. predmetne nepokretnosti uz dogovorenu cenu od 15.000 tadašnjih dinara; da je kupac prodavcu isplatio odmah 12 .000 dinara, a obećao najkasnije da će do 1. februara 1968. godine isplatiti još 3.000 dinara; da je ugovoreno da će kupac platiti porez, a da će prodavac sa kupcem zaključiti konačan kupoprodajni ugovor nakon isplate kupoprodajne cene u celosti, s tim što su ugovor potpisali M. R . i S. B , kao i svedoci N. V. i I. R, a da je ostatak kupoprodajne cene M. R, primio 6. februara 1968. godine; da je B. S. prodao iste nepokretnosti tužiocu-protivtuženom Milosavu Radomiroviću 1992. godine , do kada je bio u njihovom posedu, a da je onda u posed nepokretnosti uveo tužioca, koji je u posedu nepokretnosti od 1993. godine; da S. B. nije sa tužiocem-protivtuženim zaključio nikakav ugovor u pisan oj formi ; da je utvrđeno da S. B. niko nije uznemiravao u posedu od kupoprodaje do predaje poseda tužiocu-protivtuženom.

Dalje je navedeno: da je pravilnom ocenom izvedenih dokaza, potpuno i pravilno, nasuprot žalbenim navodima, sud utvrdio činjenično stanje, ali je na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojio, dok je pravilno prvostepeni sud odbio protivtužbeni zahtev, ali da su pogrešni razlozi za odbijanje protivtužbenog zahteva; da su neosnovani žalbeni navodi tuženih da S. B. nema savesnu državinu predmetnih nepokretnosti, jer je i po stanovištu tog suda S. B, postao vlasnik nepokretnosti istekom roka od deset godina savesne državine, budući da je sa pravnim prethodnikom tuženih-protivtužilaca zaključio ugovor o kupoprodaji u pisanoj formi, da je isplatio kupoprodajnu cenu i da je bio u mirnoj i nesmetanoj državini sve do 1993. godine, kada je posed na nepokretnosti predao tužiocu-protivtuženom; da je stoga S. B. postao vlasnik opisane nepokretnosti 6. februara 1968. godine, a to pravo mu se priznaje od momenta sticanja državine; da su neosnovani žalbeni navodi da sud nije pravilno utvrdio činjenice vezane za isplatu kupoprodajne cene, jer je pravni prethodnik tuženih-protivtužilaca na ugovoru konstatovao isplatu kupoprodajne cene 6. februara 1968. godine u celosti, koju činjenicu tuženi-protivtužioci nisu sa uspehom osporili odgovarajućim dokaznim sredstvima (grafološkim veštačenjem), jer ostale činjenice , kao što je nesmetana državina do 1993. godine, ukazuju na suprotne zaključke od žalbenih navoda; da, kako je S. B. stekao državinu na osnovu pravnog posla podobnog za sticanje prava svojine (zaključen kupoprodajni ugovor u pisanoj formi, sa potpisima ugovornih strana i svedoka) i imao savesnu državinu duže od 20 godina (savesnost državine se ceni saglasno odre dbi člana 72. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a suprotni dokazi nisu pruženi), to je S. B, kao držalac, postao novi vlasnik istekom zakonskog roka iz člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je najkasnije tada pravni prethodnik tuženih-protivtužilaca izgubio pravo svojine na predmetnim nepokretnostima; da se u skladu sa odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa održajem stiče pravo svojine na nepokretnoj stvari u trenutku kada nastupe one pravne činjenice propisane zakonom (protek vremena, zakonita i savesna državina), a upis tako stečene svojine u javnim knjigama, na osnovu utvrđujuće presude, imao bi deklarativan, a ne konstitutivan karakter; da je, p o stanovištu Apelacionog suda , pasivna legitimacija tuženih-protivtužilaca potpuna, jer tuženi u parnici za utvrđenje prava svojine, treba da tuže zemljišno-knjižne vlasnike, jer oni trpe, dok se kretanje vlasništva ostalih lica u nizu (ukoliko niz postoji) utvrđuje kao prethodno pitanje, bez neophodnog učešća tih lica u parnici; da se, osnovano u žalbi tuženih-protivtužilaca ističe da tužilac nije postao vlasnik nepokretnosti, jer je nepokretnost stekao na osnovu ništavog pravnog posla, usmenog ugovora o prometu nepokretnosti; da je pismena forma ugovora o prometu nepokretnosti uslov njegove punovažnosti, pa ne postoji mogućnost konvalidacije usmenih u celini ili pretežno izvršenih ugovora o prometu nepokretnosti; da stoga, tužilac-protivtuženi na osnovu ništavog pravnog posla nije mogao steći pravo svojine ; da je pravilno prvostepeni sud odbio protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca za predaju nepokretnosti u posed, jer tuženi-protivtužioci, iako je njihovo pravo svojine upisano u zemljišnim knjigama, nisu dokaz ali da imaju pravo svojine, odnosno sud je utvrdio da su oni svoje pravo svojine izgubili, najkasnije istekom roka za održaj u kojem je S. B. stekao pravo svojine, i da stoga ne mogu tražiti predaju nepokretnosti u posed u smislu odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer za tu tužbu aktivnu legitimaciju ima vlasnik stvari.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. st. 1. i 2. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Odredbom člana 86. stav 1. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80, 36/90 i "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) propisano je: da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, a savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (član 37. st. 1. i 2.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, kao i da se savesnost državine pretpostavlja (član 72.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumne dužine trajanja ovog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period – od 21. novembra 1996. godine , kada je protiv podnosi laca ustavne žalbe podne ta tužbu Opštinskom sudu, pa do 4. maja 2010. godine, kada je parnični postupak pravnosnažno okončan.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak ukupno trajao 13 godina i pet meseci.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem ni su doprinel i dugom trajanju parničnog postupka.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioce ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešavalo o pravu svojine na predmetnim nepokretnostima .

Što se tiče složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, Ustavni sud nalazi da ona ni u kom slučaju ne mogu biti takve prirode da bi opravdala trinaestogodišnje trajanje ove parnice.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno protivtužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, Opštinskom sudu je bilo potrebno tri godine i deset meseci da izradi pismeni otpravak presude P. 430/2000 od 29. januara 2002. godine i da ga dostavi parničnim strankama, a drugostepenom sudu, nakon toga, još četiri godine i četiri meseca da donese odluku o izjavljenoj žalbi podnosilaca protiv navedene prvostepene presude. Dakle, postupak nakon donošenja prvostepene presude je ukupno trajao osam godina i dva meseca, što jasno ukazuje na krajnje neodgovorno postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P. 430/2000, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.300 evra svakom , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporene presude Opštinskog suda u Inđiji P. 430/2000 od 29. januara 2002. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7629/10 od 4. maja 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine ustavne žalbe proizilazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljn i time što je osporenim presudama njihov protivtužbeni zahtev odbijen kao neosnovan , u suštini, osporava ju zakonitost navedenih sudskih odluka, ukazujući, pre svega, da je Apelacioni sud, bez otvaranja rasprave „razmatrao i činjenična pitanja“, kao i da je materijalno pravo primenjeno na štetu podnosilaca.

Po oceni Ustavnog suda, sudovi su u osporenim presudama izneli jasne i dovoljne razloge zbog kojih smatraju da je neosnovan protivtužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud ukazuje da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni materijalnog prava, konkretno odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojima je uređen institut sticanja prava svojine održajem, na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dokaza koji su bili izvedeni u toku glavne rasprave pred prvostepenim sudom. Suprotna tvrdnja podnosilaca je izraz njihove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje. Naime, Apelacioni sud je iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom - da je S. B. sa pravnim prethodnikom tuženih-protivtužilaca zaključio ugovor o kupoprodaji predmetnih nepokretnosti u pisanoj formi i da je 6. februara 1968. godine u celini isplatio kupoprodajnu cenu - izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je S. B. postao vlasnik nepokretnosti održajem, jer je protekao rok od deset godina savesne, mirne i nesmetane državine (član 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa) , u kojoj je B. S. bio sve do 1993. godine, kada je posed na nepokretnosti predao tužiocu-protivtuženom. Dakle, Ustavni sud ocenjuje da Apelacioni sud nije izmenio činjenično stanje, kako se to neosnovano navodi u ustavnoj žalbi, već je izveo drugačiji pravno relevantan zaključak iz utvrđenog činjeničnog stanja, što je uslovilo i krajnji ishod parničnog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporenih presuda, ne proizilazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da su podnosioci ustavne žalbe izgubili parnični spor, koji je vođen između fizičkih lica, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda prava iz člana 58. stav 1. Ustava. Da bi se mogla utvrditi navedena povreda, potrebno je da podnosioci dokažu da im je, suprotno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, osporenim sudskim odlukama na arbitreran i nepravedan način, uskraćeno pravo na mirno uživanje svojine. Međutim, kako u konkretnom slučaju nije došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to nije moglo doći ni do povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Ocenjujući da li je došlo do povrede načela iz člana 86. stav 1. Ustava, Ustavni sud napominje da se sadržina ovog načela ne može dovesti u vezu pravnosnažno okončanim parničnim postupkom i sadržinom osporenih akata.

Polazeći od svega izloženog u ovoj tački obrazloženja , Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti