Povreda prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda. Upravni sud je povredio pravo na pravično suđenje jer u svojoj presudi nije dao obrazloženje o ključnom navodu tužbe, odnosno o pravilnom utvrđivanju poreske osnovice u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3517/2011
11.12.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Trgovinskog a.d. „C .m.“ B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Trgovinskog a.d. „C .m.“ B. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 7940/10 (2009) od 16. juna 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 7940/10 (2009) od 16. juna 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 47-401/07-20 od 2. februara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Trgovinsko a .d. „C .m.“ B. podnelo je 29. jula 2011. godine , preko punomoćnika A. L. i drugih, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 7940/10 (2009) od 16. juna 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, kao i zbog povrede „osnovnih ustavnih principa iz člana 84. stav 1. i člana 91. stav 2. Ustava“. Podnosilac je podnescima od 2, 21. i 28. septembra 2011. godine dopunio ustavnu žalbu.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je poreska osnovica utvrđena u visini vrednosti uvoza, odnosno izvoza prema carinskim propisima, bez odbitka bilo kakvih troškova i bez utvrđivanja visine dobiti koju je podnosilac eventualno ostvario iz navedenih poslova (izvoz merkantilne pšenice i uvoz prehrambenih proizvoda); da je ignorisana odredba člana 2. stav 2. Zakona o jednokratnom porezu koja jasno propisuje da je predmet oporezivanja dohodak, koji predstavlja zbir svih prihoda po odbitku svih troškova; da ono što su upravni organi utvrdili kao poresku osnovicu predstavlja i troškove koje je imao podnosilac; da osporena presuda ne sadrži obrazloženje; da se Upravni sud nije osvrnuo na argumentaciju tužbe čime je povredio podnosiočevo pravo na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i naloži Upravnom sudu da u ponovnom postupku otkloni učinjene povrede ustavnih prava, odnosno da ponovo odluči o tužbi podnosioca na način kojim osnovna prava podnosioca zajemčena Ustavom neće biti povređena.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd - Filijala Stari grad broj 47-1577-2005/018-001 od 19. aprila 2007. godine utvrđena je poreskom obvezniku, ovde podnosiocu ustavne žalbe, obaveza jednokratnog poreza na ekstra dohodak u iznosu od 3.902.401,50 nemačkih maraka, prema osnovici jednokratnog poreza po vrsti transakcije iz koje je nastao predmet oporezivanja, i to vrednosti iz člana 8. stav 1. tačka 5. Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti ( „Službeni glasnik RS“ broj 36/01) (u daljem tekstu: Zakon o jednokratnom porezu) , a koja predstavlja vrednost uvoza odnosno izvoza prema carinskim propisima u iznosu od 6.367.202,00 nemačkih maraka. Takođe, nalaže se uplata utvrđene obaveze jednokratnog poreza na ekstra dohodak u iznosu od 161.549.666,10 dinara (iznos obaveze u nemačkim markama preračunat u dinare na dan donošenja rešenja), na odgovarajući račun i određen rok za izvršenje rešenja.

U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da su razmatrane primedbe poreskog obveznika u postupku terenske kontrole vezano za utvrđivanje obaveze po osnovu izvoza i uvoza proizvoda na režimu kontingenata - kvota i iste su bez značaja za utvrđivanje osnovice po osnovu kontingenata - kvota, iz razloga što je odredbom člana 8. stav 1. tačka 5. Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti regulisano da osnovicu čini carinska vrednost uvezene odnosno izvezene robe po carinskim propisima, te se stoga utvrđuje osnovica od 6.367.202,00 nemačkih maraka po osnovu vrednosti uvoza odnosno izvoza prema carinskim propisima, shodno odredbi člana 8. stav 1. tačka 5. Zakona o jednokratnom porezu.

Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd je rešenjem broj 47-401/07-20 od 2. februara 2009. godine odbilo kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. U obrazloženju tog drugostepenog rešenja je navedeno: da drugostepeni organ nalazi da u toku prvostepenog i žalbenog postupka poreski obveznik nije dokazao postojanje okolnosti koje isključuju oporezivanje jednokratnim porezom na iznos od 6.367.202,00 nemačkih maraka po osnovu izvoza i uvoza robe po osnovu korišćenja posebnih pogodnosti za dobijanje kontingenata, niti je dostavio verodostojne dokaze koji bi ukazivali da osnovica nije tačno utvrđena, te kako je prvostepeno rešenje u svemu doneto u skladu sa sada važećim zakonskim propisima i uz potpuno utvrđeno činjenično stanje, odlučeno je da se žalba odbija .

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu u upravnom sporu u kojoj je istakao: da je od strane upravnih organa dato paušalno obrazloženje u pogledu postajanja posebnih pogodnosti za dobijanje kontingenata odnosno kvota za predmetne transakcije uvoza i izvoza, a koje su uslov za postojanje predmeta oporezivanja shodno Zakonu o jednokratnom porezu; da nije utvrđeno da li je tužilac spornim transakcijama ostvario dobit, a samim tim i postojanje predmeta oporezivanja; da je usled pogrešne primene Zakona o jednokratnom porezu, tuženi pogrešno utvrdio poresku osnovicu i time oporezovao i troškove koje je tužilac imao povodom uvoza.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 7940/10 (2009) od 16. juna 2011. godine odbijena je kao neosnovana tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude izloženi su dokazi koji su izvedeni u upravnom postupku i činjenično stanje koje je na osnovu njih utvrđeno, a potom i zaključak Upravnog suda da je tuženi organ pravilno našao da se odlukom o dodeli kontingenta za izvoz i uvoz robe tužiocu koji je zadovoljavao propisane kriterijume, a ne i drugim licima koji su takođe zadovoljavali propisane kriterijume, tužilac stavlja u povoljniji položaj u odnosu na sve ostale učesnike raspodele kontingenta, odnosno da je on imao posebne pogodnosti koje nisu bile dostupne drugim licima, prilikom donošenja odluke o raspodeli. Upravni sud je ocenio da tužilac tokom upravnog postupka nije dostavio dokaze koji bi ukazivali da poreska osnovica nije tačno utvrđena, kao i da prema zakonskim odredbama osnovicu jednokratnog poreza u predmetnom slučaju čini vrednost uvoza, odnosno izvoza prema carinskim propisima, a da ostali navodi tužbe kojima se pobija zakonitost osporenog rešenja nisu od drugačijeg uticaja na odluku u ovoj upravnoj stvari.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima automone pokrajine i jedinica lokalne samouprave kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu (član 84. stav 1.); da je obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika (član 91. stav 2.)

Zakonom o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti („Službeni glasnik RS“, broj 36/2001, „Službeni list SRJ“, broj 17/02-Odluka SUS i „Službeni glasnik RS, broj 72/11-Odluka US) propisano je: da se jednokratnim porezom oporezuju ekstra dohodak i ekstra imovina, stečeni u periodu od 1. januara 1989. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, utvrđenih ovim zakonom, na osnovu kojih je jednom fizičkom ili pravnom licu data mogućnost ostvarivanja dohotka, odnosno sticanja imovine pod uslovima koji nisu bili dostupni svim licima (člana 2. stav 1.); da se dohotkom, u smislu ovog zakona, smatra zbir svih prihoda, po odbitku troškova, na način utvrđen ovim zakonom, ostvaren od strane fizičkog ili pravnog lica (član 2. stav 2.); da se pod iskorišćavanjem posebnih pogodnosti iz člana 2. ovog zakona smatra naročito uvoz i izvoz proizvoda na režimu kontingenata ili kvote, ostvaren korišćenjem posebnih pogodnosti za dobijanje kontingenata, odnosno kvote (član 3. stav 1. tačka 5)); da osnovicu jednokratnog poreza čini vrednost uvoza, odnosno izvoza prema carinskim propisima (član 8. stav 1. tačka 5)).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u poreskom postupku koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer presuda ne sadrži obrazloženje spornih pitanja na koje je ukazao podnosilac u tužbi, a posebno obrazloženje pitanja oporezivanja celokupne vrednosti predmetne transakcije.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju „Van de Hurk protiv Holandije“, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim.

Ispitujući da li je osporena presuda Upravnog suda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da je odredbom člana 2. Zakona o jednokratnom porezu uređen predmet oporezivanja ovog zakona. Po navedenoj zakonskoj odredbi, jednokratnim porezom oporezuju se ekstra dohodak i ekstra imovina, stečeni pod određenim uslovima, a odredbom člana 2 stav 2. Zakona je uređeno i šta se smatra dohotkom u smislu ovog zakona.

U pogledu određivanja osnovice jednokratnog poreza kada je transakcija iz koje nastaje predmet oporezivanja uvoz odnosno izvoz na režimu kontingenata ili kvote, ostvaren posebnim pogodnostima, Ustavni sud je smatrao da je potrebno ukazati na stav koje je zauzeo u Odluci IU-221/2001 od 14. jula 2011. godine („Službeni glasnik RS“, broj 72/11). Naime, Ustavni sud je u navedenoj odluci, između ostalog, ukazao da osporeni Zakon nema za predmet svog uređivanja oporezivanje transakcija, već ekstra dohotka i ekstra imovine koji su nastali iz tih transakcija. Upravo polazeći od toga da se jednokratnim porezom oporezuje ekstra dohodak koji predstavlja zbir svih prihoda ostvarenih od strane fizičkog ili pravnog lica po odbitku troškova, Ustavni sud je istakao da se odredba člana 8. stav 1. tačka 5) Zakona o jednokratnom porezu mora tumačiti i primenjivati u neposrednoj vezi sa odredbama člana 2. stav 2. Zakona o jednokratnom porezu, jer bi u suprotnom moglo biti povređeno načelo pravičnosti na štetu poreskog obveznika.

Razmatrajući način na koji su poreski organi i sud u upravnom sporu odredili poresku osnovicu, te utvrdili poresku obavezu, Ustavni sud je konstatovao da se iz obrazloženja poreskih rešenja i osporene presude ne može ustanoviti da li je osnovica jednokratnog poreza utvrđena na taj način što su od vrednosti uvoza, odnosno izvoza proizvoda na režimu kontingenata, kao oporezive transakcije odbijeni bilo kakvi troškovi, te tako dobijena vrednost, koja bi predstavljala dohodak ostvaren uvoznim i izvoznim poslom, u smislu člana 2. stav 2. Zakona o jednokratnom porezu, oporezovana kao osnovica jednokratnog poreza. U pomenutim rešenjima poreskih organa se navode vrednosti uvoza i izvoza proizvoda prema jedinstvenim carinskim ispravama, kao i fakturna vrednost robe, a od istih vrednosti se ne naznačava da li su oduzeti troškovi koji su pratili samo transakciju uvoza, odnosno izvoza. Pri tome podnosilac u tužbi u upravnom sporu ističe da je kao poreska osnovica uzeta vrednost izvoza i uvoza bez odbitka bilo kakvih zavisnih troškova, upućujući na pogrešnu primenu materijalnog prava, a time i na pogrešno utvrđeno činjenično stanje u pogledu eventualnih troškova, koji ne bi trebalo biti sastavni deo poreske osnovice. Međutim, u osporenoj presudi Upravni sud se ne izjašnjava na ova pitanja, navodeći samo da u toku upravnog postupka nisu dostavljeni dokazi koji bi ukazivali da poreska osnovica nije tačno utvrđena.

Imajući u vidu stav Ustavnog suda iznetog u Odluci IU-221/2001 od 14. jula 2011. godine , odnosno da se odredba člana 8. stav 1. tačka 5) Zakona o jednokratnom porezu mora tumačiti i primenjivati u neposrednoj vezi sa odredbama člana 2. stav 2. Zakona o jednokratnom porezu, jer bi u suprotnom moglo biti povređeno načelo pravičnosti na štetu poreskog obveznika, Ustavni sud ukazuje da je u sprovedenom postupku moralo na nesumnjiv način biti utvrđeno da li je oporezovan dohodak uvoznog, odnosno izvoznog posla koji predstavlja vrednost uvoza , odnosno izvoza po odbitku troškova koje je podnosilac kao uvoznik - izvoznik imao, te da li je u skladu sa navedenim pravilno utvrđena poreska osnovica i poreska obaveza.

S obzirom na to da Upravni sud nije odgovorio na navode tužbe u pogledu „netačno utvrđene osnovice jednokratnog poreza“, koji su od značaja za pravilno utvrđivanje poreske obaveze, Ustavni sud smatra da obrazloženje osporene presude ne ispunjava standarde pravičnog suđenja.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 7940/10 (2009) od 16. juna 2011. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 47-401/07-20 od 2. februara 2009. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi ostalih načela i prava označenih u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti