Odluka Ustavnog suda o pravu policijskog službenika na uvećanu zaradu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu policijskog službenika i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Niži sudovi su pogrešno primenili pravo kada su odbili zahtev za naknadu za noćni, praznični i prekovremeni rad za period pre 2005. godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Čapande iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ivana Čapande i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 163/12 od 30. januara 2012. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovi postupak odlučivanja o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 2184/10 od 15. jula 201 1. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Čapanda iz Bačke Palanke je 25. aprila 2012. godine, preko punomoćnika Nikole Jovića, advokata iz Bačke Palanke, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 163/12 od 30. januara 2012. godine zbog povrede „prava na jednaku zaštitu prava“ iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na praviču naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog naveo: da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 2184/10 od 15. jula 2011. godine odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete zbog neisplaćene naknade za noćni rad, naknade za rad na dan praznika i naknade za prekovremeni rad za period od 10. novembra 2003. godine do 31. decembra 2010. godine i za doprinose za obavezno socijalno osiguranje, penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstveno osiguranje za slučaj nezaposlenosti za navedeni period i troškov e parničnog postupka; da je Apelacioni sud u Novom Sadu, postupajući po žalbi tužioca, doneo presudu Gž1. 163/12 od 30. januara 2012. godine kojom je p otvrdio prvostepenu presudu; da su sudovi pogrešno primenili odredbu člana 47. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 147. Zakona o policiji; da je primenom Pravilnika iz 1996. godine koeficijent za obračuna plata uvećan za 30% i da je po Pravilniku iz 2003. godine tužiocu sa statusom „P“ uvećan koeficijent za obračun plate za 25%, a da je nekim zaposlenima uvećan za 15%, a nekima za 5%, a da to nikako ne znači da je time poštovan član 47. Zakona o unutrašnjim poslovima; da je primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi isključena odredbom člana 147. stav 3. Zakona o policiji samo na prava zaposlenih u Ministarstvu proistekla iz posebnih uslova rada, odnosno samo u slučaju da je zaposleni i ostvario pravo na uvećanje koeficijenta zarade na način i u visini propisanoj stavom 1. istog člana. Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava na jednaku zaštitu prava i ukazuje na različito postupanje Apelacionog suda u Kragujevcu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 2184/10 od 15. jula 2011. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije – Područna policijska uprava Novi Sad – Policijska stanica Bačka Palanka da mu na ime neisplaćene naknade za noćni rad isplati iznos od 263.740,96 dinara, na ime naknade za prekovremeni rad isplati iznos od 80.842,89 dinara i na ime naknade za prekovremni rad isplati iznos od 46.637,33 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. juna 2011. godine do isplate, te da tužena za tužioca izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih , i to na teret zaposlenog iznos od 54.337,74 dinara i na teret poslodavca iznos od 54.337,74 dinara, zatim doprinosa za zdravstveno osiguranje radnika , i to na teret zaposlenog iznos od 30.379,74 dinara i na teret poslodavca 30.379,74 dinara , te doprinosa za osiguranje od nezaposlenosti, i to na teret zaposlenog iznos od 3.704,85 dinara i na teret poslodavca iznos od 3.704,85 dinara, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 48.750,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi da je u toku postupka, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, nesumnjivo utvrđeno i dokazano to da je rešenjima tužene, a primenom odredbe člana 7a Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, počev od septembra 2003. godine, tužiocu raspoređenom na radno mesto sa statusom „P“ plata uvećana za 25%, dok je radnicima raspoređenim na radno mesto bez statusa plata uvećana samo za 5%, zatim da je u periodu od 29. novembra 2005. godine do 31. decembra 2010. godine, rešenjima tužene, doneti m na osnovu odredbi Pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova od 26. juna 2006. godine, tužiocu raspoređenom na radno mesto sa statusom „UOSL“ dodatni koeficijent za njegovo radno mesto uvećan bez utvrđenog radnog statusa za radno mesto pod nazivom „Pisarnica i arhiva“ u Policijskoj stanici Bačka Palanka za 41,43%, a da je ukupan koeficijent plate tužioca u odnosu na ukupan koeficijent plate zaposlenog na navedenom radnom mestu bez statusa, sa istom visinom dodatnog koeficijenta za zvanje, odnosno čin, uvećan za 39,68%, što znači u okviru raspona uvećanja propisanog odredbom člana 147. Zakona o policiji, to po stanovištu suda, shodno citiranim odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i Zakona o policiji, te citiranim odredbama navedenih Pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, tužilac neosnovano svojim tužbenim zahtevom potražuje naknadu štete, a sh odno tome i uplatu doprinosa.

Odlučujući o žalbi tuž ioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 163/12 od 30. januara 2012. godine potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 2184/10 od 15. jula 2011. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je prvostepeni sud prihvatio nalaz i mišljenje sudskog veštaka kao stručan i objektivan, ali da isti nije posebno cenio u pogledu iznosa, jer je zauzeo stav da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, imajući u vidu da je iz provedenih dokaza tokom postupka utvrđeno da je tužena na osnovu zakonitih rešenja isplaćivala zaradu tužiocu. Zakon o policiji koji se primenjuje od 29. novembra 2005. godine, i to član 147. propisuje da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti za život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode posla, rada na dan državnih praznika, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u policiji može utvrditi koeficijent za obračun plate koji je od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenta za druge državne službenike. Prema stavu 3. istog člana Zakona, primena odredba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi odnosi se samo na prava zaposlenih u Ministarstvu proistekla iz posebnih uslova rada, odnosno samo u slučaju da je zaposleni ostvario pravo na uvećanje koeficijenta zarade na način i u visini propisanoj stavom 1. istog člana. Utvrđivanje ove činjenice proizlazi iz provedenih dokaza i nalaza veštaka. Naime, ukoliko zaposlenom u MUP-u rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenta za druge državne službenike, što predstavlja pogodnost proisteklu iz posebnih uslova rada, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. U protivnom bi pravo na uvećanu zaradu bilo uskraćeno upravo kategoriji zaposlenih koji svoj odgovoran i težak posao obavljaju u uslovima opasnim po život i zdravlje. Da bi se konstituisala odgovornost tužene za štetu, potrebno je da se dokaže i utvrdi da je tužena nezakonito i nepravilno isplaćivala platu tužiocu koja je utvrđena rešenjem donetim u spornom periodu što tužilac u toku postupka nije dokazao.

Drugim presudama Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 241/12 od 2. februara 2012. godine, Gž1. 399/12 od 23. februara 2012. godine i Gž1. 392/12 od 27. februara 2012. godine su potvrđene presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 471/11 od 29. novembra 2011. godine, P1. 497/11 od 20. decembra 2011. godine i P1. 506/11 od 14. decembra 2011. godine , kojima su usvojeni tužbeni zahtevi drugih tužilaca za isplatu neisplaćenih zarada po osnovu rada u vreme državnih praznika, noćnog rada i prekovremenog rada za period od 10. januara 2008. godine do 11. februara 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija,neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21.); da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom. Zakon o unutrašnjim poslovima prestao je da važi stupanjem na snagu Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), 29. novembra 2005. godine.

Zakonom o policiji uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovim zakonom je propisano: da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 1.); da visinu koeficijenta iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar aktom o platama zaposlenih u Ministarstvu, koji donosi uz saglasnost Vlade (član 146. stav 3.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (član 147. stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.).

Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji propisano je: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio do stupanja na snagu Zakona o policiji i na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. novembra 2005. godine i 13. juna 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava, pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima.

Odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5)), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

5. Ocenjujući da li je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih člano vima 32. stav 1. i 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od činjenice da je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev naknadu štete zbog neisplaćenog uvećanja zarada i naknada iz radnog odnosa za period od 10. novembra 2003. godine do 31. decembra 2010. godine, ocenio da je prilikom odlučivanja o ovom zahtevu bilo neophodno razlikovati način na koji je ovo pitanje bilo uređeno do 29. novembra 2005. godine i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti, pored ostalih, Odluku Už-429/2009 od 13. oktobra 2011. godine i Odluku Už- 2007/2010 od 13. juna 2012. godine).

Nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naravno, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. Takođe, treba imati u vidu da je prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji izričito propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova zadržavaju, između ostalog, i platu prema dosadašnjim propisima i drugim aktima do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom (član 194.). Prema tome, po oceni Ustavnog suda, na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatak na platu, i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, primenjivale su se odredbe do tada važećih propisa, a sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto na osnovu tog akta.

Međutim, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do 29. novembra 2005. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bila su drugačije regulisana. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30% uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, te da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz navedenog proizlazi da, za razliku od Zakona o policiji koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika, te isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Dakle, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, pored ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.

U vezi zaključka postupajućih sudova da su, u smislu Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o policiji, prekovremeni rad, rad na dane državnih i verskih praznika i rad noću vrednovani kroz uvećani koeficijent radnog mesta, pa se na obračun plate u spornom periodu ne primenjuju opšti radnopravni propisi o uvećanoj zaradi, jer bi u suprotnom uvećanje zarade po navedenim osnovama predstavljalo sticanje bez osnova na strani podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da za sporni period od 10. novembra 2003. godine do primene novih rešenja o raspoređivanju, koja sadrže i novo određivanje koeficijenta za obračun plate, koja su, u smislu Zakona o policiji doneta 26. juna 2006. godine, podnosioc u ustavne žalbe pripada pravo na uvećanje zarade po navedenim osnovima, budući da u tom periodu rad podnosi oca nije bio posebno vrednovan po osnovu dodataka na platu, u smislu člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, jer uvećana plata zbog uslova rada, ne obuhvata i dodatak na platu. Međutim, kako je utvrđeno da je novim rešenjima podnosiocu utvrđen koeficijent za obračun plate za 30% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, sledi da za period od primene novih rešenja koji su doneti 2 6. juna 2006. godine pa do 31. decembra 2010. godine, podnosiocu ne pripada pravo na dodatak na zaradu zbog prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, budući da je taj rad vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.

Polazeći od svega izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), Ustavni sud je utvrdio da su osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 163/12 od 30. januara 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino nalaganjem Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovi postupak odlučivanja po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu- Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 2184/10 od 15. jula 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad , zajemčenog članom 60. stav 4. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o žalbi tužioca, Ustavni sud nije posebno cenio ostale navode o povredi ovog prava, niti povredu prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o pravu policijskog službenika na uvećanu zaradu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti