Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog parničnog postupka koji je trajao preko 19 godina. Posebno je istaknuto trajanje ponovnog prvostepenog postupka od 11 godina. Dodeljena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radomira Jankovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radomira Jankovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 19775/11 ( inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6492/94) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radomir Janković iz Beograda izjavio je, 22. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Miloša Stojadinovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 19775/11.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je predmetni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe 5. oktobra 1994. godine, te da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7965/12 od 19. februara 2014. godine, koju je primio 29. marta 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od 19 godina. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu , da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19775/11 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6492/94), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Preduzeće PPMP "ABC produkt" d. o. o. iz Beograda je 5. oktobra 1994. godine podnelo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Radomira Jankovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi duga po osnovu ugovora o kreditu. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 6492/94. Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je za 7. novembar 1994. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još 17 ročišta, od kojih šest nije održano, i to tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno na saglasan predlog stranaka, jedno zbog nedostatka procesnih pretpostavki i jedno radi izjašnjenja punomoćnika tuženog na podnesak tužioca, koji mu je uručen na ročištu. U sprovedenom dokaznom postupku obavljeno je finansijsko veštačenje, saslušan je tuženi u svojstvu parnične stranke i predloženi svedok. Po zaključenju glavne rasprave, Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 6492/94 od 30. marta 1999. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Označena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1648/2000 od 29. marta 2000. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje, jer činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, zbog čega se nije moglo ispitati ni pravilnost primene materijalnog prava.

U ponovnom postupku, predmet je dobio broj P. 2770/2000. Prvostepeni sud je zakazao 43 ročišta za glavnu raspravu, od kojih čak 25 ročišta nije održano, i to pretežno zbog sprečenosti zakonskog zastupnika tužioca, koji je bio u pritvoru i na lečenju u zatvorskoj bolnici, a čije saslušanje u svojstvu parnične stranke je sud odredio. Na ročištu održanom 14. septembra 2006. godine, punomoćnik tuženog je obavestio sud da je podneo protivtužbu, zavedenu pod brojem P. 3438/06, kojom je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kreditu zaključen između tužioca i tuženog, pa je sud na narednom ročištu odredio sapajanje postupaka po tužbi i protivtužbi, radi zajedničkog raspravljanja i donošenja odluke. U međuvremenu, tužilac je podneo sudu i predlog za određivanje privremene mere zabrane tuženom opterećenja i otuđenja predmetnog stana, koji je kupljen na osnovu ugovora o kreditu. Nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 53636/10. Zbog izostanka uredno pozvanog punomoćnika tužioca na raspravu zakazanu za 21. april 2011. godine, sud je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. Predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje je usvojen, pa je ukinuto rešenje o povlačenju tužbe i postupak nastavljen u predmetu pod novim brojem P. 19775/11. Prvi osnovni sud u Beogradu je 11. novembra 2011. godine zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu i doneo presudu. U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su zakonski zastupnik tužioca i tuženi u svojstvu parničnih stranaka, saslušano je nekoliko svedoka, obavljeno je finansijsko veštačenje, a veštak se više puta izjašnjavao u odnosu na primedbe stranaka i izvršen je uvid u obimnu pismenu dokumentaciju.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19775/11 od 11. novembra 2011. godine usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, pa je utvrđeno da je ništav ugovor o kreditu zaključen između tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da sud obaveže tuženog-protivtužioca da mu na ime duga isplati iznos od 557.784,84 dinara, sa pripadajućom kamatom, odbijen kao neosnovan predlog za određivanje privremene mere i obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu naknadi parnične troškove.

Tužilac-protivtuženi je 27. februara 2012. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2946/12 od 24. maja 2012. godine su vraćeni spisi predmeta P. 19775/11 Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi ispravke greške u nazivu tuženog - protivtužioca.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7965/12 od 19. februara 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca-protivtuženog i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19775/11 od 11. novembra 2011. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 19775/11 od 25. jula 2012. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 29. marta 2014. godine dostavljen punomoćniku tuženog-protivtužioca ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 5. oktobra 1994. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7965/12 od 19. februara 2014. godine, trajao preko 19 godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, trajanje sudskog postupka od preko 19 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je, imajući u vidu činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja, našao da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Sud je posebno imao u vidu da je Prvi opštinski sud u Beogradu prvi put odlučio o tužbenom zahtevu presudom P. 6492/94 od 30. marta 1999. godine (nakon više od četiri godine od podnošenja tužbe), pri čemu je presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1648/2000 od 29. marta 2000. godine, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, u ponovnom prvostepenom postupku presuda je doneta nakon više od 11 godina, od ukidanja prethodne prvostepene presude.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi-protivtužilac imao legitiman interes da sud u razumnom roku odluči o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, kao i da svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno ukupnu dužinu trajanja postupka i postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedovoljno efikasnim postupanjem prvostepenog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić