Ustavna žalba zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu podnosilaca i utvrđuje povredu prava na ograničeno trajanje pritvora. Sudovi nisu pružili dovoljne i relevantne razloge koji bi opravdali dalje trajanje pritvora zbog uznemirenja javnosti, posebno nakon dužeg proteka vremena od lišenja slobode.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. i R. R, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. R. i R. R. i utvrđuje da je rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 195/15 od 3. aprila 2015. godine, Kv.Po1. 319/15 od 1. juna 215. godine i Kv. Po1. 499/15 od 14. septembra 2015. godine, kao i rešenjima Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 158/15 od 27. aprila 2015. godine i Kž2.Po1. 218/15 od 9. juna 2015. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R. i R. R, obojica iz Beograda, su 28. maja 2015. godine, preko punomoćnika Z. D. N, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 195/15 od 3. aprila 2015. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 158/15 od 27. aprila 2015. godine, zbog povrede prava na slobodu, prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, posebnog prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja, prava na pretpostavku nevinosti i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 31. stav 1, člana 32. stav 1, člana 33. stav 6, člana 34. stav 3. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, koja je zavedena pod brojem Už-3518/2015.

M. R. i R. R. su, 3. jula 2015. godine, preko istog punomoćnika, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 319/15 od 1. juna 2015. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 218/15 od 9. juna 2015. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 1, člana 32. stav 1, člana 33. stav 6, člana 34. stav 3. i člana 36. Ustava, koja je zavedena pod brojem Už-4369/2015.

M. R. i R. R. su, 14. oktobra 2015. godine, preko istog punomoćnika, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 499/15 od 14. septembra 2015. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 1, člana 32. stav 1, člana 33. stav 6, člana 34. stav 3. i člana 36. Ustava, koja je zavedena pod brojem Už-6508/2015.

Ustavni sud je, imajući u vidu da su u sva tri predmeta isti podnosioci koji osporavaju rešenja o produženju pritvora i rešenje kojim se odbija predlog za ukidanje pritvora koja su doneta u istom krivičnom postupku, spojio spise predmeta Už-6508/2015 i Už-4369/2015 spisima predmeta Už-3518/2015, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

Podnosioci u ustavnoj žalbi navode da je osporenim rešenjima prema njima produžen pritvor, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, kao i da je odbijen predlog za ukidanje pritvora.

Podnosioci povredu prava na slobodu iz člana 27. stav 1. Ustava, pored ostalog, zasnivaju na sledećim tvrdnjama: da osporena rešenja „ne sadrže ni jedan razlog iz koga bi se moglo zaključiti da je pritvor neophodno potreban radi vođenja krivičnog postupka, te i u ovom delu predstavljaju neobrazložene sudske odluke kojima se flagrantno krše prava na slobodu i bezbednost podnosilaca“; da „ni jedno od ovde osporenih rešenja ne daje odgovor na suštinsko pitanje koje bi opravdalo eventualno dalje trajanje pritvora po ovom zakonskom osnovu, a to je kako bi, na koji način, puštanjem okrivljenih M. R. i R. R. na slobodu, uznemirenje javnosti ugrozilo nesmetano, a kako pravično vođenje krivičnog postupka“ iz čega zaključuju da su „ove odluke neobrazložene, predstavljaju arbitrerno lišenje slobode ovde podnosilaca ustavne žalbe, bez zakonom propisane sadržine i bez Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku predviđenih razloga“; da „odluke ne sadrže obrazloženje na koji način bi to nesmetano vođenje postupka moglo biti otežano ili osujećeno“; da je „dužnost suda da navede i objasni na koji način bi puštanjem okrivljenih na slobodu došlo do narušavanja javnog reda i mira koje bi ugrozilo nesmetano vođenje krivičnog postupka“.

Povredu prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. stav 1. Ustava podnosioci zasnivaju na sledećim tvrdnjama: da su u pritvoru od 14. januara 2014. godine; da je „tek posle 14 meseci trajanja pritvora u istrazi prema podnosiocima ove ustavne žalbe istraga konačno okončana“ i da je „optužnica stupila na pravnu snagu tek 23. marta 2015. godine“, te da su direktno prekršene odredbe člana 31. stav 1. Ustava, koje „regulišu ograničeno trajanje pritvora u ovoj fazi postupka“.

U ustavnoj žalbi podnosioci ističu i povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, smatrajući, pored ostalog, da „skoro punih 16 godina trpe posledice vođenja postupka, jer se sve vreme u medijima spekuliše sa stepenom njihove umešanosti, pa i krivice“. Ističu da su „ svi razumni rokovi odavno potrošeni i pritvor je nakon ovoliko vremena samo kazna i ništa drugo osim toga“.

Povredu posebnog prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 33. stav 6. Ustava podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na tvrdnji da se „kroz napred već obrazloženo neprimereno dugo trajanje ovog postupka, uočava i povreda prava okrivljenih da im se sudi bez odugovlačenja.

Povredu prava iz člana 34. stav 3. Ustava podnosioci ustavne žalbe obrazlažu time da se u osporenim prvostepenim rešenjima navodi da „okolnost da su okrivljeni M. R. i R. R. u inkriminisanom vremenskom periodu bili pripadnici Resora državne bezbednosti ukazuje da je težina posledice, koja se ogleda u lišenju života S.Ć, u značajnoj meri veća i za društvo ima veći značaj, stvara nesigurnost i nepoverenje kod građana u ovu službu, tim pre što su okrivljeni dužni da štite javni poredak Republike Srbije i bezbednost građana“.

Konačno, podnosioci ustavne žalbe ističu i da su im je povređena prava iz člana 36. Ustava, jer je Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje kroz suštinski različite odluke o istom pravnom pitanju doveo do nejednakog postupanja prema podnosiocima ustavne žalbe i njihovim pravima u ovom postupku i jer se žalba protiv prvostepenih rešenja pokazuje kao nedelotvorni pravni lek, a „drugostepena obavezujuća rešenja kao nedelotvorno sredstvo“.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i „naloži otklanjanje utvrđenih povreda“, dosudi „traženu naknadu“ i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Takođe, tražili su i naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i odgovor Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Naredbom o dopuni naredbe o sprovođenju istrage Tužilaštva za organizovani kriminal KTI. 3/14 od 14. januara 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe M. R. stavljeno je na teret postojanje osnova sumnje da je izvršio krivično delo ubistvo u podstrekavanju iz člana 47. stav 2. tačka 4) Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 23. Osnovnog krivičnog zakona, dok je podnosiocu R. R. stavljeno na teret postojanje osnova sumnje da je izvršio krivično delo ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 47. stav 2. tačka 4) Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Osnovnog krivičnog zakona.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je protiv podnosilaca ustavne žalbe podiglo optužnicu Kto. 22/14, 6. juna 2014. godine, zbog krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 5) u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i dr. Navedena optužnica je vraćena Tužilaštvu za organizovani kriminal rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv.Po1. 293/14 od 9. juna 2014. godine, sa nalogom da u roku od tri dana od dana prijema rešenja ispravi uočene nedostatke, po kom rešenju je Tužilaštvo za organizovani kriminal postupilo isti dan (9. juna 2014. godine) podnošenjem optužnice Kto. 22/14.

Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je pristupilo ispitivanju optužnice, te je 22. jula 2014. godine, nakon izvršenog uvida u spise predmeta i pisane odgovore na optužnicu, doneo rešenje Kv.Po1. 387/14 kojim je naložilo Tužilaštvu za organizovani kriminal da u roku od tri dana donese naredbu o dopuni istrage radi boljeg razjašnjenja stvari i prikupljanja određenih dokaza, a sve u cilju ispitivanja osnovanosti optužnice.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je 24. jula 2014. godine donelo naredbu o dopuni istrage, te je nakon sprovedene dopune 29. decembra 2014. godine podiglo novu optužnicu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 98/15 od 20. februara 2015. godine je potvrđena optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal podignuta protiv podnosilaca ustavne žalbe i još dva lica. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 23. marta 2015. godine, donošenjem rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 103/15 kojim su odbijene kao neosnovane žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja.

Pripremno ročište u predmetu Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 61/14 je zakazano i održano 16, 17. i 24. aprila 2015. godine.

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje VIII Su broj 43/15-380 i Su VIII broj 92/2017 proizlazi da je glavni pretres započeo 1. juna 2015. godine i i da je na dan 12. oktobra 2017. godine krivični postupak u fazi glavnog pretresa - dokaznog postupka.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Pritvor je prema podnosiocima ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kpp.Po1. 3/14 od 15. januara 2014. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, koji im se računa od 14. januara 2014. godine kada su lišeni slobode.

Pritvor je potom podnosiocima ustavne žalbe, na osnovu istih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, produžen rešenjima sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kpp.Po1. 3/14 od 12. februara 2014. godine i od 14. marta 2014. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kr.Po1. 2/14 od 10. aprila 2014. godine pritvor je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen za još dva meseca, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, koje rešenje je po žalbi preinačeno rešenjem istog suda Kž2.Po1. 164/14 od 29. aprila 2014. godine, tako što je otklonjen zakonski osnov iz tačke 1) navedenog člana, dok je u preostalom delu žalba odbijena kao neosnovana.

Nakon podignute optužnice pritvor je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen za najduže 30 dana rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po.1. 292/14 od 6. juna 2014. godine, na osnovu odredba člana 211. stav 1. tač. 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, koje je preinačeno rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 245/14 od 19. juna 2014. godine, tako što je otklonjen zakonski osnov iz tačke 2) navedenog člana, dok je u preostalom delu žalba odbijena kao neosnovana.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 343/14 od 4. jula 2014. godine je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen pritvor za najduže 30 dana, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, koje rešenje je po žalbama ukinuto 17. jula 2014. godine rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 283/14.

U ponovnom postupku odlučivanja o pritvoru, Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je 18. jula 2014. godine doneo rešenje Kv.Po1. 385/14 kojim je prema podnosiocima ustavne žalbe produžio pritvor za najduže 30 dana, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, koje rešenje je po žalbama ukinuto 31. jula 2014. godine rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 304/14.

Potom je prema podnosiocima ustavne žalbe pritvor više puta produžavan za najduže 30 dana rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje.

Osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 195/15 od 3. aprila 2015. godine i Kv. Po1. 319/15 od 1. juna 2015. godine je prema podnosiocima ustavne žalbe produžen pritvor za najduže 60 dana, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku. U odnosu na navedeni pritvorski razlog, u obrazloženju osporenih rešenja o produženju pritvora je navedeno: da postoji opravdana sumnja da su podnosioci ustavne žalbe izvršili krivično delo teško ubistvo za koje je propisana kazna zatvora od preko deset godina, pri čemu su „način izvršenja krivičnog dela i težina posledice izvršenja doveli do takvog uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje ovog krivičnog postupka“; da „sve okolnosti konkretnog slučaja, koje proizlaze iz spisa predmeta i dispozitiva optužnice Tužilaštva za organizovani kriminal, a koje se odnose na način izvršenja krivičnog dela za koje se okrivljeni terete, i to da su okrivljeni opravdano sumnjivi da su krivično delo izvršili iz niskih pobuda zbog javnog istupanja sada pokojnog S.Ć. u zemlji i inostranstvu, te kritičkog osvrta na nosioce političke vlasti, mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga i političkih subjekata, a radi očuvanja postojećih struktura vlasti, zatim da postoji opravdana sumnja da je krivično delo koje se okrivljenima stavlja na teret izvršeno u toku dana, u centru grada, a sve radi očuvanja postojećih struktura vlasti i vladajućeg režima, čine ovakav način izvršenja krivičnog dela uznemirujućim za javnost“; da okolnost da su „okrivljeni M. R. i R. R. u inkriminisanom vremenskom periodu bili pripadnici Resora državne bezbednosti ukazuje da je težina posledice, koja se ogleda u lišenju života S.Ć. u značajnoj meri veća, te da za društvo ima veći značaj, stvara nesigurnost i nepoverenje kod građana u ovu službu, tim pre jer su okrivljeni bili dužni da istupaju upravo u cilju zaštite javnog poretka Republike Srbije i bezbednost građana“; da „kada se napred navedeno dovede u vezu sa značajem i ulogom oštećenog S.Ć u civilnom društvu i svojoj novinarskoj profesiji, odnosno okolnost da je sada pokojni S.Ć bio vlasnik, direktor, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista D. E, u to vreme opozicionih novina … veće je mišljenja da bi puštanjem okrivljenih M. R. i R. R. na slobodu moglo biti ugroženo nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, iako je od momenta izvršenja krivičnog dela prošao dug vremenski period, a s obzirom na to da se uznemirenje javnosti koje je postojalo u vreme izvršenja krivičnog dela 1999. godine, aktualizovalo i doživelo isti intenzitet usled iniciranja krivičnog postupka protiv navedenih okrivljenih“; da s obzirom na prethodno navedeno postoji „nesporna uzročno-posledična veza između uznemirenja javnosti i ugroženosti nesmetanog vođenja konkretnog krivičnog postupka“.

Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je osporenim rešenjima Kž2.Po1. 158/15 od 27. aprila 2015. godine i Kž2.Po1. 218/15 od 9. juna 2015. godine odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 195/15 od 3. aprila 2015. godine i Kv.Po1. 319/15 od 1. juna 2015. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 499/15 od 14. septembra 2015. godine odbijen je kao neosnovan predlog branioca podnosilaca ustavne žalbe od 9. septembra 2015. godine da se prema podnosiocima ukine pritvor. U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto da se „obezbeđenje prisustva okrivljenih i nesmetano vođenje krivičnog postupka ne može obezbediti ni jednom drugom blažom merom“.

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu Su. VIII 43 broj 92/2017 od 12. oktobra 2017. godine proizlazi da je podnosiocima ustavne žalbe mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora rešenjem toga suda Kv.Po1. 398/16 od 4. avgusta 2017. godine (koje je postalo pravnosnažno 17. avgusta 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (član 31. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) propisano je: da će se zatvorom od najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina kazniti ko drugog liši života iz koristoljublja, radi izvršenja ili prikrivanja drugog krivičnog dela, iz bezobzirne osvete ili iz drugih niskih pobuda (teško ubistvo - član 114. stav 1. tačka 5)).

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja. Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, a iz razloga propisanih u tač. 1) do 4) navedenog člana.

Postojanje osnovane sumnje da je pritvoreno lice izvršilo krivično delo, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, je uslov sine qua non za postojanje ustavnosti i zakonitosti kako prilikom određivanja, tako i prilikom produžavanja mere pritvora (Odluka Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, tačka 7. obrazloženja). Međutim, postojanje osnovane sumnje same po sebi nije dovoljno. Stoga su nadležni sudovi prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Ti razlozi moraju biti relevantni i dovoljni, odnosno ne smeju biti proizvoljni. Proizvoljno lišavanje slobode postoji onda kada nadležni organi ne obrazlože na zadovoljavajući način razloge zbog kojih je lišavanje slobode bilo neophodno (presuda Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) Kay protiv Velike Britanije, od 1. marta 1994, stav 31.). Takođe, nadležni sud je u obavezi da detaljno obrazloži razloge za pritvor (ESLjP: Kurt protiv Turske, 24276/94 od 25. maja 1998. godine i Bayorkina protiv Rusije, 69481/01 od 27. jula 2006. godine).

U nadležnosti redovnih sudova je da osiguraju da pritvor optuženog lica ne prelazi razumni vremenski rok. U tom smislu redovni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonske osnove za pritvor, te podrobno argumentuju razloge zbog kojih smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru i da li se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti drugom, blažom merom. Ukoliko sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku (Odluka Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, tač. 6. i 7. obrazloženja). Dakle, u nadležnosti redovnih sudova je da utvrde postojanje konkretnih razloga koji se odnose na osnov za određivanje ili produženje mere pritvora. Nije zadatak Ustavnog suda da utvrđuje ili preispituje te razloge, niti da zameni redovne sudove koji odlučuju o pritvoru podnosilaca ustavnih žalbi. Međutim, Ustavni sud jeste nadležan da na osnovu razloga koji su u vezi sa pritvorom dati u odlukama redovnih sudova i činjenica na koje podnosioci ustavnih žalbi ukazuju, odluči da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava.

Da li je nadležni sud trajanje mere pritvora sveo na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, odnosno da li je vreme trajanja pritvora razumno, ne može se proceniti in abstracto. Stoga se pitanje da li je razumno da optuženi ostane u pritvoru mora procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Produžavanje mere pritvora može biti opravdano samo ako postoje takve okolnosti koje opravdavaju javni interes i pretežu nad pravilom poštovanja slobode pojedinca (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima W. protiv Švajcarske, od 26. januara 1993. godine, stav 30; Kudla protiv Poljske, od 26. oktobra 2000. godine, st. 110. i 111; Solmaz protiv Turske, od 16. januara 2007. godine, stav 38.).

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) stao na stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Imajući u vidu sve do sada navedeno, kao i sadržinu ustavne žalbe (da nije bilo osnova da im se pritvor produži na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, jer ne postoje razlozi koji bi opravdali ovu meru, odnosno jer su osporena rešenja neobrazložena i da mera pritvora nije svedena na najkraće neophodno vreme), Ustavni sud je istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 6. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. Ustava.

6. Polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocima ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane, potom opravdane sumnje da su izvršili krivično delo teško ubistvo.

Pored postojanja opravdane sumnje da su podnosioci izvršili krivično delo, posebna odeljenja Višeg i Apelacionog suda u Beogradu su u osporenim rešenjima utvrdili da postoji zakonski osnov iz tačke 4) člana 211. stav 1. ZKP, odnosno da je za krivično delo koje im se stavlja na teret propisana kazna zatvora od najmanje deset godina, a da su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka.

U smislu navedenog, Ustavni sud pre svega ukazuje da se pritvorski osnov sadržan u odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP zasniva na: 1) visini propisane, odnosno izrečene kazne zatvora - u konkretnom slučaju propisane kazne zatvora od najmanje deset godina, i 2) načinu izvršenja ili težini posledice krivičnog dela koji su doveli do uzmnemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Iz navedenog sledi da je nadležan sud koji odlučuje o određivanju, odnosno o produženju pritvora prema nekom licu po navedenom zakonskom osnovu, dužan da utvrdi postojanje nekoliko kumulativno ispunjenih uslova, i to: 1) objektivni element, visinu zaprećene ili izrečene kazne; 2) da je usled načina izvršenja ili težine posledica krivičnog dela došlo do uznemirenja javnosti, koje objektivno mora nastupiti; 3) da takvo uznemirenje javnosti može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da nije svako uznemirenje javnosti razlog za pritvor, već samo ono koje može realno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

U konkretnom slučaju, kao razloge koji su opravdali produženje pritvora prema podnosiocima po navedenom zakonskom osnovu, nadležni sudovi su naveli: 1) da postoji opravdana sumnja da su podnosioci ustavne žalbe izvršili krivično delo teško ubistvo za koje je zaprećena kazna zatvora od preko deset godina; 2) da postoji opravdana sumnja da je krivično delo izvršeno u toku dana, u centru grada, iz niskih pobuda zbog javnog istupanja sada pokojnog S.Ć. u zemlji i inostranstvu, te njegovog kritičkog osvrta na nosioce političke vlasti, mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga i političkih subjekata, a radi očuvanja postojećih struktura vlasti i vladajućeg režima; 3) da su podnosioci ustavne žalbe bili pripadnici Resora državne bezbednosti što ukazuje da je težina posledice, koja se ogleda u postojanju opravdane sumnje da su lišili života S.Ć. „u značajnoj meri veća, te da za društvo ima veći značaj, stvara nesigurnost i nepoverenje kod građana u ovu službu, tim pre jer su okrivljeni bili dužni da istupaju upravo u cilju zaštite javnog poretka Republike Srbije i bezbednost građana; 4) da je oštećeni S.Ć. imao značajnu ulogu u civilnom društvu i novinarskoj profesiji , jer je bio vlasnik, direktor, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista D. E, u to vreme opozicionih novina. Posebna odeljenja Višeg i Apelacionog suda u Beogradu su zaključila da napred navedene okolnosti opravdavaju dalje zadržavanje podnosilaca ustavne žalbe u pritvoru iz razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, obzirom da su način izvršenja krivičnog dela i težina posledice izvršenja doveli do uznemirenja javnosti koje može da ugrozi nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Ustavni sud ističe da je navedeni zakonski osnov za određivanje, odnosno produženje mere pritvora prepoznat i prihvaćen i od strane Evropskog suda za ljudska prava, odnosno da, u izuzetnim slučajevima, određena krivična dela zbog svoje posebne težine i reakcije javnosti na njih, mogu da opravdaju pritvor, bar za neko vreme (videti, pored ostalih: presude ESLjP Tomasi protiv Francuske, od 27. avgusta 1992. godine, pasus 91; Scott protiv Španije, od 18. decembra 1996. godine; Bozano protiv Francuske, od 18. decembra 1986. godine; Guzzardi protiv Italije, od 6. novembra 1980. godine).

Istovremeno, Ustavni sud ukazuje da odredba člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, kao što je već rečeno, pored zaprećene kazne i načina izvršenja ili težine posledice krivičnog dela, postavlja i dodatni uslov – postojanje uznemirenja javnosti i uzročno-posledičnu vezu uznemirenja javnosti, sa mogućnošću ugrožavanja nesmetanog i pravičnog vođenja sudskog postupka.

Takođe, Ustavni sud posebno naglašava da se, saglasno dobro ustanovljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, ovaj osnov može smatrati relevantnim i dovoljnim samo pod uslovom da se zasniva na činjenicama koje ukazuju da bi puštanje okrivljenog na slobodu zaista ugrozilo javni red i mir, odnosno dovelo do uznemirenja javnosti (videti presude u predmetima Letellier protiv Francuske, od 26. juna 1991. godine, stav 51. i Kemmache protiv Francuske, od 27. novembra 1991. godine, stav. 52.). Tačnije, pritvor se, prema stanovištu navedenog suda, može odrediti (i produžiti) za krivična dela, koja, zbog posebne težine i reakcije javnosti na njih, mogu izazvati nemir u društvu, ali da odluka o tome mora biti zasnovana na „činjenicama koje pokazuju da bi ostanak okrivljenog na slobodi zaista ugrozio javni red i mir“. Takođe, Evropski sud je stao na stanovište da se „opasnost ugrožavanja javnog reda i mira ne može izvesti samo iz težine krivičnih dela ili iz optužbe stavljene na teret okrivljenom“ (Letellier protiv Francuske, od 26. juna 1991. godine, stav 51.), naglasivši takođe da se „ovaj osnov za pritvor ne može dostatno obrazložiti pozivanjem samo na apstraktnu težinu krivičnog dela“ (Kemmache protiv Francuske, od 27. novembar 1991. godine, stav 52.).

U ovom konkretnom slučaju, posebna odeljenja Višeg i Apelacionog suda u Beogradu su prilikom produženja pritvora podnosiocima ustavne žalbe, pored visine zaprećene kazne, imali u vidu i to: da je krivično delo, za koje se podnosioci ustavne žalbe sumnjiče izvršeno u toku dana, u centru grada, iz niskih pobuda (zbog javnog istupanja sada pokojnog S.Ć, njegovog kritičkog osvrta na nosioce političke vlasti i mogućnosti da utiče na javno mnjenje, opozicione društvene snage i političke subjekte), a radi očuvanja postojećih struktura vlasti i vladajućeg režima, da su podnosioci ustavne žalbe bili pripadnici Resora državne bezbednosti (što za društvo ima veći značaj jer stvara nesigurnost i nepoverenje kod građana u ovu službu, budući da su podnosioci bili dužni da štite javni poredak Republike Srbije i bezbednost građana) i da je oštećeni S.Ć. imao značajnu ulogu u civilnom društvu i novinarskoj profesiji.

Uzimajući u obzir da su podnosioci ustavne žalbe optuženi da su izvršili krivično delo teško ubistvo, Ustavni sud prihvata da su redovni sudovi opravdano u početku, a i kasnije, smatrali da su, pored visine zaprećene kazne, postojale konkretne okolnosti koje su u ovom slučaju, zbog načina izvršenja i težine posledice krivičnog dela dovele do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da u osporenim rešenjima nisu navedene konkretne činjenice i okolnosti koje ukazuju da i posle jedne godine i deset meseci od kako su podnosioci ustavne žalbe lišeni slobode, uznemirenje javnosti i dalje postoji, a zbog težine ili posledice krivičnog dela koje im se stavlja na teret, te da one mogu zbog svojih manifestacionih oblika ozbiljno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Ustavni sud ukazuje da su sudovi u osporenim rešenjima morali takve okolnosti, za koje su smatrali da postoje, posebno obrazložiti i dovesti ih u vezu sa težinom krivičnog dela koje je podnosiocima ustavne žalbe stavljeno na teret. Pored navedenog, nadležni sudovi su propustili da, osim visine zaprećene kazne, u osporenim rešenjima utvrde konkretne činjenice koje ukazuju da je usled načina izvršenja ili težine posledice krivičnog dela za koje se podnosioci sumnjiče, došlo do odgovarajućeg stepena uznemirenja javnosti, te na koji način je ugroženo nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da je podnosiocima ustavne žalbe stavljeno na teret da su radnje za koje se terete preduzeli 1999. godine, od kada je prošlo više od 16 godina.

Razmatrajući obrazloženja osporenih sudskih rešenja u tom svetlu, Ustavni sud je ocenio da su ona nedostatna, jer u njima nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, činjenice i okolnosti koje su dovele do danas prisutnog uznemirenja javnosti, a koje objektivno moraju postojati prilikom odlučivanja o pritvoru po zakonskom osnovu iz tačke 4) člana 211. stav 1. ZKP. Ustavni sud, stoga, smatra da su nadležni sudovi iskazali nedovoljno brižljiv odnos prema pritvoru, koji kao mera ograničenja slobode ne sme biti produžavan sa čisto apstraktne tačke gledišta, uzimajući u obzir samo težinu krivičnog dela. Redovni sudovi kod produženja pritvora moraju voditi računa o pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene relevantnih i dovoljnih okolnosti, što podrazumeva da se uznemirenje javnosti ne može izvesti samo iz težine krivičnog dela, niti se može vezati za okolnosti koje su postojale u vremenu koje znatno prethodi odlučivanju o daljem lišenju slobode okrivljenog lica, odnosno da se protekom vremena stepen uznemirenja javnosti mora dodatno obrazložiti i razlozi za pritvor po ovom osnovu upotpuniti.

U ovim okolnostima nije ni potrebno da Ustavni sud posebno ispituje da li su redovni sudovi pokazali posebnu revnost u vođenju postupka.

Polazeći od svega do sada izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je ocenio je da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvaruje samim utvrđivanjem povrede prava, imajući u vidu da podnosioci ustavne žalbe pravo na naknadu štete mogu ostvariti u posebnom postupku, ukoliko se steknu uslovi za primenu odredaba Glave XXV Zakonika o krivičnom postupku

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporena rešenja ističe povreda prava na pretpostavku nevinosti, kao jednog od prava kojima se, saglasno članu 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud je navode iznete u ustavnoj žalbi ocenio očigledno neosnovanim. Ovo iz razloga što podnosioci ustavne žalbe citiraju samo delove rečenica sadržanih u obrazloženju osporenih rešenja, pri čemu iz istih nesporno proizlazi da Viši i Apelacioni sud u Beogradu – posebna odeljenja nisu izneli tvrdnju da su podnosioci izvršili krivično delo koje je predmet krivičnog postupka, jer su, pored ostalog, naveli da „postoji opravdana sumnja...“.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli razloge koji se mogu dovesti u vezu sa povredom prava na jednaku zaštitu prava. Konačno, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Kako iz samih osporenih akata proizlazi da su podnosioci ustavne žalbe imali i iskoristili pravo da protiv osporenog prvostepenog rešenja izjave žalbu, te da je o izjavljenim žalbama odlučivano, Ustavni sud je utvrdio da u ovom delu nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, podred drugih, zauzeo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

9. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavna žalba zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti