Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 500 evra. Ostatak žalbe je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi L. S . iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju P. 4686/10 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo L. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. S . iz Vranja podnela je Ustavnom sudu, 29. marta 201 9. godine, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 4686/10 od 28. februara 2017. godine i presude Višeg suda u Vranju Gž. 2500/18 od 12. februara 201 9. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava. Podnositeljka je istak la i povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju P. 4686/10.

U ustavnoj žalbi podnositeka navodi da je predmetni spor, radi duga i sticanja bez osnova, pokrenut po njenoj tužbi 5. februara 2010. godine, pravnosnažno okončan tek posle devet godina, zbog odugovlačenja i postupanja sudova u osporenom postupku. Pored iznetog, podnositeljka osporava i presude, u delu u kojem je pravnosnažno odbijen njen tužbeni zahtev povodom dugovanih zakupnina, zbog povrede označenih prava, jer sudovi nisu pravilno primenili merodavno pravo, što je dovelo do njenog „osiromašenja“. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude u delu u kojem je pravnosnažno odbijen njen tužbeni zahtev, kao i utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenih prava od po 500 evra za svako, ili ukupno 2000 evra. Iako je u navodima ustavne žalbe istakla da je pretrpela i materijalnu štetu osporenim presudama, taj zahtev nije posebno obrazložila niti ga istakla u zahtevu ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 4686/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, je 5. februara 2010. godine podnela Osnovnom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Osnovni sud) tužbu protiv tužen og D.J. iz Vranja , radi duga, odnosno u tužbenom zahtevu je tražila predaju u državinu lokala i ključeva, kao i isplatu iznosa od 90.000,00 dinara na ime ispunjenja ugovora o zakupu i štete. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4686/10. Na prvom održanom ročištu su spojeni spisi predmeta P. 5236/10 (tužba tužilje podneta protiv istog tuženog radi naknade štete zbog nevraćanja lokala iz ugovora o zakupu i izgubljene zakupnine za februar 2010. godine) , tako da je postupak nastavljen pod jedinstvenim brojem P. 4686/10.

Do donošenja delimične presude Osnovnog suda P. 4686/10 od 24. januara 2011. godine, kojom je naloženo tuženom da tužilji preda u državinu lokal , sa predajom ključeva, pred Osnovnim sudom bilo je zakazano osam ročišta za g lavnu raspravu od kojih je održano šest. Preostala dva ročišta ni su održan a zbog štrajka advokata i otkazivanja punomoćja tuženom od strane njegovog punomoćnika. U dokaznom postupku su sasluš ani tuž ilja i tuženi u svojstvu parnične stranke, te osam svedoka, kao i pročitani pisani dokazi.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1044/11 od 13. oktobra 2011. godine je ukinuta delimična presuda Osnovnog suda u Vranju P. 4686/10 od 24. januara 2011. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje istom sudu.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 4686/10 od 28. novembra 2011. godine je usvojena predložena privremena mera od strane tužilje i odobreno otvaranje poslovnog prostora obijanjem brava, zamen om uložaka na bravama, predajom ključeva, uz popis i opis unutrašnjosti lokala i uređaja, oštećenja na podovima i zidovima i stvarima. Rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 407/12 od 18. aprila 2012. godine je odbijena kao neosnovana žalba tuženog izjavljena protiv navedenog rešenja.

Do donošenja presude Osnovnog suda P. 4686/10 od 28. februara 2017. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, i to u delu isplate zakupnine za decembar mesec 2009. godine, dok su preostali tužbeni zahtev i eventualni tužbeni zahtev, kao i zahtev za plaćanje troškova postupka odbijeni. U ovom delu postupka bilo je zakazano 25 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je osam održano. U dokaznom postupku su saslušani tužilja i tuženi u svojstvu parnične stranke, te šest svedoka, kao i sprovedeno finansijsko veštačenje. Tužilja je precizirala tužbeni zahtev 26. decembra 2016. godine. Preostalih 17 ročišta nije održano iz sledećih razloga: zato što četiri puta nije bilo dokaza o urednoj dostavi poziva tuženom; jer je tuženi četiri puta tražio odlaganje iz zdravstvenih razloga ili zbog nedolaska punomoćnika; jednom na saglasan predlog stranaka radi event ualno mirnog rešenja spora; dva puta zbog izostanka svedoka; dva puta zbog štrajka advokata; jer je punomoćnik tužilje adrese predloženih svedoka dostavio neposredno na ročištu; jer je nakon datog predloga za finansijsko veštačenje tužilja kasnila sa uplatom predujma troškova veštačenja tako da dva ročišta nisu održana i jer tuženom nije uredno bio uručen nalaz veštaka pre ročišta, što je iziskivalo ostavljanje roka za izjašnjenje. Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu 27. aprila 2017. godine.

Rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 2387/17 od 29. marta 2018. godine je predmet P. 4686/10 vraćen Osnovnom sudu u Vranju, radi odlučivanja o svim postavljenim zahtevima.

Presudom Višeg suda u Vranju Gž. 2500/18 od 1 2. februara 201 9. godine, u prvom stavu izreke je odbijena kao neosnovana žalba tužilje, a presuda u drugom stavu izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje da joj tuženi isplati na ime neplaćene zakupnine za januar, februar, mart i april 2010. godine iznose odr eđene bliže u ovom stavu izreke sa kamatom od dana podnošenja tužbe do konačne isplate , te u stavu trećem izreke kojom je odbijen eventualni tužbeni zahtev tužilje za isplatu zakupnina za januar, februar, mart i april 2010. godine u iznosima određenim bliže u ovom stavu izreke sa kamatom od dana dospeća do konačne isplate, i u tom delu prvostepena presudu potvrđena; u drugom stavu izreke je preinačena presuda Osnovnog suda P. 4686/10 od 28. februara 2017. godine u drugom stavu izreke i obavezan tuženi da tužilji na ime duga zbog neizgrađenog pregradnog zida isplati određeni iznos kao u izreci, te da joj na ime neosnovanog obogaćenja zbog odnošenja pokretnih stvari isplati određeni novčani iznos; u trećem stavu izreke navedene presude je preinačena prvostepena presuda u drugom stavu izreke u delu odluke o troškovima postupka tako što je obavezan tuženi da tužilji nadoknadi troškove postupka u iznosu od 66.762,00 dinara, a u četvrtom stavu izreke j e tuženi obavezan da tužilji plati troškove drugostepenog postupka.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 5. februara 2010. godine Osnovnom sudu u Vranju, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja 12. februara 2019. godine, donošenjem osporene presude Višeg suda u Vranju Gž. 2500/18, trajao devet godina i sedam dana .

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio pravno i činjenično složen, iako je iziskivao saslušanje većeg broja svedoka, veštačenje i odlučivanje o privremenoj meri.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustav ne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka imala legitiman interesa da se ovaj spor okonča u razumnom roku, ali da je ipak njeno ponašanje u izvesnoj - manjoj meri doprinelo da postupak duže traje. Naime, njen punomoćnik je adrese predloženih svedoka dostavio neposredno na ročištu, što je uslovilo da se ročište ne drži i predloženi svedoci pozovu tek za naredno ročište, i jer je tužilja, nakon datog predloga da se odredi finansijsko veštačenje, kasnila sa uplatom predujma troškova veštačenja tako da dva ročišta nisu održana .

Međutim, Ustavni sud je ocenio da nadležni prvostepeni sud nije preduzeo sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da je odgovornost za devetogodišnje trajanje postupka prevashodno na njegovoj strani . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da iako je delimična presuda doneta posle 11 meseci, računajući od dana podnošenja tužbe, ipak je ona ukinuta, pa je tek nakon sedam godina, računajući od dana podnošenja tužbe, doneta prvostepena presuda. Takođe, zbog propusta prvostepenog suda da odluči o svim postavljenim zahtevima je, u žalbenom postupku, predmet vraćen prvostepenom sudu. Drugostepeni sud je delimično usvojio žalbu tužilje i presudu delimično preinačio, ali ukupno trajanje žalbenog postupka nije prešlo dve godine, bez obzira na vraćanje spisa prvostepenom sudu.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da osporeni postupak u dve sudske instance traje devet godina. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u granicama postavljenog zahteva ustavne žalbe, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, a krećući se u granicama postavljenog zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka, njegovu složenost i doprinos podnositeljke. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljke iz ustavne žalbe ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih sudskih odluka.

Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka, u kome je podnositeljka samo delimično uspela, nisu navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava. Ustavni sud smatra da su sudovi na razumljiv i ustavnopravno prihvatljiv način primenili merodavno pravo, te jasno i dovoljno obrazložili osporene presude.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu izneti razlozi kojima se ukazuje da su sudovi nejednako postupali i da su postupcima sudova treća lica favorizovana u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe, a što je neophodna pretpostavka da bi se mogla ispitati povreda prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Razmatrajući istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka povredu označen og prava zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je i ove njene navode o povredi ocenio ustavnopravno neprihvatljivim.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presuda Osnovnog suda u Vranju P. 4686/10 od 28. februara 2017. godine i Višeg suda u Vranju Gž. 2500/18 od 12. februara 2019. godine, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu materijalne štete, Sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe samo formalno, ne navodeći razloge, osim nezadovoljstva u delu pravnonsnažno odbijenog tužbenog zahteva, istakla ovaj zahte v, a da nije pružila bilo kakav dokaz da je pretrpe la pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je nje n zahtev za naknadu materijalne štete odbačen u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti