Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . M iz M, pošta S, opština Lajkovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12186/16 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10524/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nemat erijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz M, pošta S, opština Lajkovac, podneo je Ustavnom sudu, 26. aprila 201 7. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12186/16 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10524/06). Ustavna žalba je izjavljena i protiv pres ude Višeg suda u Beogradu Gž. 11628/16 od 2. marta 201 7. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe , između ostalog, navodi da je o sporeni postupak okončan tek nakon 11 godina, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku . Razlog prekoračenja granica razumnog roka je na strani suda, koji je prvu prvostepenu presudu doneo tek nakon šest godina, a žalbeni postupak protiv te presude trajao je čak četiri godine zbog pogrešne pravne pouke i utvrđivanja koji je sud nadležan da odlučuje o žalbi. Nakon ukidanja prvostepene presude, postupak je okončan posle još skoro godinu dana. Pored ovoga, ističe da u toku parničnog postupka nisu pribavljeni spisi krivičnog postupka, već je na više traženja dobijan različit odgovor da su spisi i zgubljeni, odnosno uništeni , pa je postupak pravnosnažno okončan bez izvođenja dokaza, uvid om u krivične spise i bez saslušanja tuž ioca u svojstvu parnične stranke, iako je o tome bilo doneto rešenje. Po miš ljenju podnosioca, prvost epeni sud se bavio pitanjima koja nisu bila predmet ovog spora u kome je tužilac tražio naknadu zbog nepravilnog rada državnih organa, a njegov zaključak da tužbeni zahtev podnosioca treba odbiti potvrdio je i Viši sud u Beogradu, čime su sudovi stali na stanovište da se „trenutno gubljenje spisa u trajanju od jedne decenije i tolerisanje zastarevanja krivičnih gonje nja smatra normalnim i uobičajenim, čime se samo stimuliše takvo ponašanje sudova“ .

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, te pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđe nje u razumnom roku u iznosu od 2.000 evra .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvr šio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12186/16 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10524/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac M. M . iz M, pošta S, opština Lajkovac, ovde podno silac ustavne žalbe, podneo je 1. decembra 2006. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu pr otiv Republike Srbije – Ministarstvo pravde , kao prvotužene, i R.T. iz sela R, opština L , kao drugotuženog, radi naknade štete. U tužbi je navedeno da je tužilac pretrpeo štetu, te da od tuženih potražuje iznos na ime angažovanja advokata u krivičnom postupku, koji je vođen protiv drugotuženog zbog krivičnog dela prevare iz člana 171. ranijeg KZ R S, izvršenog tokom 1998. godine, te u kojem je tužilac imao svojstvo oštećenog, a koji je okončan obustavom zbog nastupanja apsolutne zastarelosti gonjenja . Takođe, na ime neosnovanog obogaćenja tužilac je tražio i iznos od 80.000,00 dinara, zato što je, opet, usled propusta i nezakonitog rada organa prvotužene , tužilac dospeo u nemogućnost da od drugotuženog naplati iznos od 2 .000 DEM, koji je nastao kao posledica njegove prevarne radnje, a protiv koga je, ipak, postupak prvotužena obustavila. Tražio je da se tuženi solidarno obavežu na isplatu iznosa od 193.506,00 dinara i od 80.000,00 dinara. Kao vrednost spora označen je iznos od 193.506,00 dinara. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 10524/06. Uz tužbu je dostavljeno rešenje Opštinskog suda u Valjevu K. 292/02 od 30. januara 2006. godine o obustavi krivičnog postupka protiv R.T, ovde drugotuženog i Lj.P., zbog krivičnog dela prevare iz člana 171. st. 1. KZ RS usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. U navedenom rešenj u je određeno da troškovi na ime odbrane okr. R.T u izn osu od 103.750,00 dinara padaju na teret budžetskih sredstava toga suda. Takođe, tužilac je dostavio i rešenje Opštinskog suda u Valjevu K v. 97/06 od 7. februara 2006. godine, kojim je veće toga suda odbilo njegovu žalbu na rešenje istog suda K. 292/02 od 7. februara 2006. godine, podnetu od strane punomoćnika oštećenog, ovde tužioca, kao neosnovanu. U obrazloženju se, između ostalog, navodi da je zahtev oštećenog za dosudu troškova krivičnog postupka pravilno odbačen kao nedozvoljen, a sa obrazloženjem, između ostalog, da shodno važećim procesnim zakonskim odredbama nije predviđena mogućnost da usled obustave krivičnog postupka oštećeni ima pravo na naknadu troškova postupka.

Drugotuženi je u odgovoru na tužbu dostavljenom sudu 9. januara 2007. godine naveo, a povodom dela tužbenog zahteva od 2 .000 DEM, da se već vodi parnica između tužioca i njega pod brojem P. 72/06 pred Opštinskim sudom u Lajkovcu.

Do donošenja prvostepene presude zakazano je 17 ročišta za glavnu raspravu , od kojih je održano šest. Nakon reorganizacije pravosuđa i uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, prvostepeni postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem 1879/10. Te godine je promenjen i postupajući sudija. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tri svedoka, te uvidom u dostavljenu dokumentaciju – fotokopije svih odluka donetih u predmetu Opštinskog suda u Valjevu K. 292/02. Naime, pored ranije dostavljenih rešenja od strane tužioca uz tužbu, od strane Opštinskog suda u Lajkovcu dostavljeno je i rešenje Opštinskog suda u Valjevu K. 292/06 od 7. februara 2006. godine kojim se odbacuje zahtev punomoćnika oštećenog, ovde podnosioca ustavne žalbe za dosuđivanje troškova krivičnog postupka, rešenje istog suda K. 292/06 od 7. februara 2006. godine kojim se određuje da troškovi postupka na ime odbrane okr. Lj. P. u određenom iznosu padaju na teret budžetskih sredstava suda, rešenje Okružnog suda u Valjevu Kž. 13/06 od 23. februara 2006. godine kojim se odbija kao neosnovana žalba punomoćnika oštećenog izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Valjevu K. 292/02 od 30. januara 2006. godine i rešenje Opštinskog suda u Valjevu Kv. 97/06 od 10. aprila iste godine , kojim se odbija kao neosnovana žalba punomoćnika oštećenog izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Valjevu Kv. 97/06 od 7. februara 2006. godine. Ovaj deo krivičnih spisa je provostepenom sudu dostavljen 6. marta 2008. godine od strane Opštinskog suda u Lajkovcu, posle trećeg traženja, uz dopis da su spisi koji su traženi neophodni za presuđenje u predmetu P. 72/06 u pravnoj stvari tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe protiv tuženog R.T, drugotuženog u parnici čije trajanje podnosilac osporava ustavnom žalbom. Naime, dok je postupak vođen pred Opštinskim sudom, spisi krivičnog pred meta, čije je pribavljanje predložio tužilac, a sud prihvatio, traženi su ukupno sedam puta, i to najpre od Opštinskog suda u Valjevu, koji je posle četvrtog traženja odgovorio da su oni pripojeni spisima parničnog predmeta P. 72/06 koji je u toku pred Opštinskim sudom u Lajkovcu. Nakon dostavljenih fotokopija svih odluka, tužilac više nije predlagao pribavljanje krivičnih spisa. Punomoćnik tužioca je u 2007. godini predložio saslušanje tri svedoka na okolnost neosnovanog obogaćenja, odnosno datog novca drugotuženom, koji neće da mu ga vrati, i ti svedoci su saslušani tokom 2008. i 2009. godine. Razlozi za neodržavanje osam ročišta pred prvostepenim sudom su bili sledeći: tri puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije; jednom zbog anonimne dojave o postavljenoj bombi ; zatim jer nije bilo uredne dostave poziva po jednom za prvotuženu i drugotuženog, ali i zato što je jednom tužilac tražio odlaganje ročišta , a jednom zato što je njegov punomoćnik izostao sa ročišta iako uredno pozvan, a tužilac nije želeo da se izjašnjava bez punomoćnika. Na ročištu koje je bilo zakazano za 4. maj 2009. godine, bilo je određeno saslušanje tužioca kao parnične stranke, ali ono nije spr ovedeno, niti je tužilac to tražio, već je 4. maja 2009. godine predložio saslušanje drugotuženog , zamolnim putem. Pred Opštinskim sudom je predmet , po nalogu sudije, nakon održanog ročišta 26. novembra 2009. godine , stavljen u evidenciju na devet mesec i. U delu postupka pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u 2010. godini, pod novim brojem P. 1879/10, novoodređeni sudija je prvo sledeće ročište zakazao za 7. oktobar 2011. godine. U vremenu od skoro dve godine taj sud se pet puta obraćao, sada Osnovnom sudu u Valjevu, radi pribavljanja krivičnih spisa Opštinskog suda u Valjevu K. 292/02, da bi dopisom od 12. jula 2011. godine bio obavešten od uprave toga suda da su spisi trenutno zagubljeni, s obzirom na to da su radi združivanja u parničnim predmetima bili prosleđivani drugim sudovima. I na ponovno traženje, još dva puta, tokom 2011. i 2012. godine, dostavljan je isti odgovor. Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u o voj parnici, do zaključenja glavne rasprave 1. juna 2012. god ine, bilo je zakazano četiri ročišta, od kojih je samo jedno održano, dok preostala tri nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki – izostanka uredne dostave poziva tuženima. Na nalog suda dat 23. marta 2012. godine da se punomoćnik tužioca u roku od 15 dana izjasni šta je pravni osnov za tužbeni zahtev prema prvotuženoj, a šta prema drugotuženom, te šta je zapravo tužbeni zahtev tužioca, punomoćnik nije blagovremeno postupio, već je posle tri meseca, na ročištu na kome je i zaključena rasprava, izjavio da delom povlači tužbu prema tuženima, te naveo da je u odnosu prema drugotuženom tužbeni zahtev na ime neosnovanog obogaćenja presuđena stvar , i tada dostavio sudu presudu Okružnog suda u Valjevu Gž . 914/ 09 od 21. jula 2009. godine kojom je, u prvom stavu izreke, odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Lajkovcu P. 72/06 od 25. decembra 2007. godine, dok je u drugom stavu izreke ukinuta odluka o troškovima postupka i predmet vraćen na ponovni postupak. Naime, navedenom prvostepenom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, prema tuženom, a ovde drugotuženom, da mu isplati iznos od 1 .020 evra, sa kamatom. U obrazloženju presude je, između ostalog , navedeno da je tužilac dao tuženom iznos od 2 .000 DEM kako bi mu ovaj zaposlio ćerku, pa kako se radi o nedopuštenom pravnom poslu, i kao takvom ništavom u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, to tužilac kao nesavesna strana, u smislu člana 104. stav 2. istog zakona, nema pravo na vraćanje onoga što je tuženom dao po navedenom osnovu. U ovoj parnici tužioca je zastupao drugi advokat iz Beograda, a ne njegov advokat kao podnosioca ustavne žalbe.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1879/10 od 1. juna 2012. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocu na ime naknade štete plati iznos od 193.506,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. decembra 2006. godine pa do isplate, te da mu naknadi parnične troškove. U drugom stavu izreke navedene presude je konstatovano da je povučena tužba tužioca kojim je tražio da mu na ime naknade troškova krivičnog postupka solidarno sa Republikom Srbijom tuženi plati iznos od 193.506,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. decembra 2006. godine do isplate, kao i u delu kom je tražio da se Republika Srbija – Ministarstvo pravde obaveže da mu na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 80.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe do isplate. U trećem stavu izreke navedene presude se odbacuje tužba u delu u kome je tužilac tražio da se obaveže tuženi R.T. da mu na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 80.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe do isplate, zbog presuđene stvari. U pravnoj pouci naved ene presude je navedeno da se protiv ove presude može izjaviti žalba u roku od 15 dana od dana prijema prepisa, Apelacionom sudu u Beogradu. Punomoćnik tužioca je u skladu sa pravnom poukom izjavio žalbu 1. avgusta 2012. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6250/12 od 21. februara 2013. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za rešavanje o žalbi tužioca protiv navedene prvostepene presude, te predmet ustupio Višem sudu u Beogradu. U o brazloženju tog rešenja je, između ostalog, navedeno da je tužilac na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava povukao tužbeni zahtev u delu za neosnovano obogaćenje, pa da zbog smanjenja tužbenog zahteva, a nakon izmena procesnog zakona iz 2009. godine, ovaj spor spada u sporove male vrednosti o kojima nije stvarno nadležan da postupa taj sud.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 3719/13 od 29. januara 2014. godine je predmet P. 1879/10 vraćen Prvom osnovnom sudu na dopunu postupka, sa nalogom da se ponovi urgencija Osnovnom sudu u Valjevu radi dostavljanja spisa ranijeg Opštinskog suda u Valjevu K. 292/02, jer taj sud nije postupio po dopisu Prvog osnovnog suda u Beogradu od 6. marta 2012. godine i dostavio tražene spise. Spisi predmeta su primljeni u prvostepenom sudu 10. februara 2014. godine, a nakon druge urgenciji Osnovni sud u Valjevu je dopisom Su. 48-10/14 od 17. aprila 2014. godine dostavio odgovor da navedeni spisi nisu nađeni u sudskoj arhivi. Istog dana postupajući sudija je dao naredbu da se spisi dostave Višem sudu u Beogradu na dalji postupak.

Međutim, po podnetom predlogu 24. aprila 2015. godine Višeg suda u Beogradu za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv navedene prvostepene presude, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 5212/15 od 12. maja 2015. godine je određen Viši sud u Smederevu za postupanje u ovom predmetu.

Rešavajući o žalbi tužioca izjavljenoj 1. avgusta 2012. godine, Viši sud u Smederevu je rešenjem Gž. 87/16 od 20. aprila 2016. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1879/10 od 1. juna 2012. godine u prvom stavu izreke i predmet vratio na ponovno suđenje u ukinutom delu. U obrazloženju drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da ožalbena presuda u ukinutom delu ne sadrži razloge o bitnim činjenicama, a navedeni razlozi su ostali nejasni u vezi sa tim da li je prvotužena prouzrokovala štetu tužiocu, kako je do zasterelosti krivičnog gonjenja došlo zbog izmene zakona, kao i povodom zaključka da nije bilo propusta u radu suda i iz kojih dokaza to proizlazi.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen nov broj P. 12186/16, te je nakon dva zakazana i održana ročišta za glavnu raspravu, doneta presud a. Na ponovno traženje spisa krivičnog predmeta arhivar Osnovnog suda u Valjevu je 28. juna 2016. godine je dostavio službenu belešku da se predmet pod brojem K. 292/02 ne nalazi u sudskoj arhivi, pošto je istekao rok čuvanja od deset godina.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12186/16 od 2 8. septembra 2016. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocu na ime naknade štete plati iznos od 193.506,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. decembra 2006. godine pa do isplate, te da mu naknadi parnične troškove. Punomoćnik tužioca je 9. novembra 2016. godine izjavio žalbu protiv navedene presude.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 11628/16 od 2. marta 201 7. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 12186/16 od 28. septembra 2016. godine, te odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je u krivičnom postupku koji je vođen po javnoj tužbi Opštinskog javnog tužioca u V aljevu, tužilac učestvovao kao oštećeni; da shodno Zakonu o krivičnom postupku oštećeni ne mora da učestvuje u postupku koji se vodi po službenoj dužnosti, posebno s obzirom na okolnost da isti nije istakao imovinskopravni zahtev u tom postupku; da je tužilac protiv okrivljenog iz tog postupka podneo tužbu radi vraćanja iznosa za koji je prevaren, iz istog činjeničnog stanja koje je bilo opis krivičnog dela stavljenog na teret okrivljenom, a u ovoj parnici drugotuženom, i taj postupak je okončan odbijanjem tužbenog zahteva, i to ne zbog toga što je došlo do obustave krivičnog postupka, već što je tužilac okrivljenom iz krivičnog postupka dao novac po osnovu nedopuštenog pravnog posla, što je utvrđeno čitanjem presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 914/09 od 21. jula 2009. godine; da je šteta koju tužilac traži u ovom postupku zapravo iznos koji je dao advokatu radi zastupanja u krivičnom postupku, a odredbe Krivičnog zakona ne predviđaju mogućnost naknade troškova oštećenom nezavisno od odluke suda; da prema nalaženju toga suda, nema uzročno -posledične veze između rada Osnovnog suda u Valjevu i štete koju je tužilac pretrpeo plaćanjem angažovanog punomoćnika advokata kao oštećeni u krivičnom postupku, te stoga nema ni obaveze tužene da, u smislu člana 172. ZOO , tužiocu naknadi štetu. Pismeni otpravak drugostepene presude je 28. marta 201 7. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični post upak započeo 1. decembra 2006. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 11628/16 od 2. marta 2017. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao deset godina i tri meseca .

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, od čega je zavisila primena materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, svakako imao legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku. Međutim, ponašanje tužioca , odnosno njegovog punomoćnika nije bilo u skladu sa tom procesnom ulogom, kao ni interesom da se postupak što pre okonča. Iako su stranke dužne da u parničnom postupku savesno koriste svoja prava, parnica čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom, započeta je prema drugotuženom o istom zahtevu o kome je već tekla parnica po istom osnovu pred drugim sudom . Bez obzira što tužioca nije zastupao isti punomoćnik u ove dve parnice, isključena je mogućnost da o tome punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nije imao saznanja, jer i slučaju da ga tužilac o tome nije obavestio, isto je saznao iz odgovora na tužbu drugotuženog. Međutim, punomoćnik tužioca je o ovome, tek nakon šest godina od podnošenja tužbe , obavestio sud. Pored navedenog nesavesnog korišćenja procesnih prava, postupak je istovremeno odugovlačen i predlaganjem saslušanja svedoka i drugotuženog, u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev prema drugotuženom , kada se već o istom odlučivalo u drugoj parnici. Naime, svedoci su saslušavani u ovoj parnici koja je paralelno vođena, tokom 2008. i 2009. godine, a odbijajuća presuda Opštinskog suda u Lajkovcu u istoj pravnoj stvari je bila doneta 25. decembra 2007. godine i pravnosnažno okončana 21. jula 2009. godine. Istovremeno, nasuprot navodima ustavne žalbe „o desetogodišnjem izgubljenom predmetu“, tužilac je znao da je predmet krivičnih spisa združen drugoj parnici pred Opštinskim sudom u Lajkovcu , a od trenutka – marta 2008. godine , kada su dostavljen e kopije odluka iz krivičnog predmeta, nije više ni predlagao pribavljanje spisa, ali se nije ni protivio što ih sud i dalje traži. Osim navedenog, podnosilac je dva puta tražio odlaganje ročišta i tri meseca nije postupio po nalogu suda da uredi tužbeni zahtev, već je to učinio na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava, kod donošenja prve prvost epene presude, povukavši delimično tužbu, uz izjašnjenje da je deo njegovog tužbenog zahteva presuđe na stvar. Nesavesnim korišćenjem procesnih prava, neekonomičnim i bespotrebnim predlaganjem dokaza za pribav ljanje spisa i saslušanje svedoka i drugotuženog, učinio je da se postupak u znatnoj meri produži.

Međutim, i pored ovoga, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje sudova obe instance. Prvostepeni sud je propustio da na pripremnom ročištu odluči o tome da li o istom zahtevu teče parnica, te odbaci tužbu, iako je dužan da o tome vodi računa po službenoj dužnosti. Ovim bi se postupak znatno skratio i rasteretio od bespotrebnog izvođenja dokaza. Zatim, i pored problema oko izvođenja dokaza uvidom u krivične spise, zbog neblagovremenih odgovora drugih sudova, ipak su fotokopije odluka iz t og pred meta dostavljene 2008. godine i suprotno načelu ekonomičnosti bilo je uporno traženje krivičnih spisa i nadalje. Do prinos prvostepenih sudova odugovlačenju postupaka ogleda se i u njihovoj neaktivnosti u periodu od 26. novembra 2009. do 7. oktobra 2011. godine, kada skoro pune dve godine nije bilo zakazano nijedno ročište. Takođe, i zakazana ročišta su nekoliko puta otkazivana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a i prvostepeni sud je propustio da utvrdi posle smanjenja tužbenog zahteva tužioca o kojoj vrsti spora je reč, što je dovelo i do pogrešne pravne pouk e u prvoj prvostepenoj presudi. Takođe, ova presuda, doneta posle šest godina od podnošenja tužbe, bila je ukinuta nakon jednog vraćanja spisa prvostepenom sudu , radi dopune po stupka. Pored ovoga, dužem trajanju postupka je doprinela i neaktivnost i neefikasnost drugostepenih sudova, jer je bez obzira na spornu stvarnu nadležnost suda , pa podnošenje predloga za delegaciju drugog stvarno nadležnog , sa namerom da se postupak odlučivanja ubrza, drugostepeni postupak ipak trajao tri godine i osam meseci. Ponovni prvostepeni i drugostepeni postupak su efikasno okončani za ukupno devet meseci.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je pr venstveno posledica nedelotvornog postupanja sudova, kako prvostepenog, tako i drugostepenog.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12186/16 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10524/06).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, kako povodom nedelotvornog postupanja sudova, tako i opisanog značajanog doprinosa podnosioca dužem trajanju posutpka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 11628/16 od 2. marta 2017. godine s a stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, u konkretnom slučaju, nije izneo ustavnopravno prihvatljive razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Ovo pogotovu u situaciji kada je i u ovom parničnom postupku tražio ponovo troškove angažovanja branioca u krivičnom postupku, o kojima je već prav nosnažno rešeno u krivičnom postupku, iako se isti ne mogu ponovo tražiti kao naknada štete u parničnom postupku.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti