Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe supsidijarnog tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o odbačaju zahteva za sprovođenje istrage. Utvrđeno je da odbačaj neurednog zahteva ne povređuje pravo oštećenog kao supsidijarnog tužioca na pravično suđenje, koje primarno štiti okrivljenog.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miluna Marjanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. jula 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Miluna Marjanovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv. 372/08 – Ki. 554/07 od 8. februara 2008. godine i obaveštenja Okružnog javnog tužilaštva Kt. 832/97 od 7. juna 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milun Marjanović iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu 21. marta 2008. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv. 372/08 – Ki. 554/07 od 8. februara 2008. godine i obaveštenja Okružnog javnog tužilaštva Kt. 832/97 od 7. juna 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je u martu mesecu 2001. godine Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podneo krivičnu prijavu protiv S.K, sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, po kojoj tužilaštvo nije postupalo nekoliko godina, da bi 15. juna 2007. godine svojim aktom Kt. 832/97 od 7. juna 2007. godine obavestilo podnosioca da njegovu krivičnu prijavu odbacuje zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja. Dalje se navodi da je podnosilac 26. juna 2007. godine preduzeo krivično gonjenje protiv S.K. podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu, koji je odbačen kao neuredan rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 554/07 od 23. januara 2008. godine, a potvrđen osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv. 372/08 – Ki. 554/07 od 8. februara 2008. godine. U ustavnoj žalbi podnosilac objašnjava da je S.K, u svojstvu postupajućeg sudije u izvršnom postupku Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 300/97 kršila zakon, jer nije sprovela rešenje o izvršenju – vraćanje podnosioca na rad i raspoređivanje na odgovarajuće radno mesto, u nameri da poslodavcu podnosioca pribavi korist a podnosiocu nanese štetu.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i uvidom u predmet Okružnog suda u Beogradu Ki. 554/07 utvrdio sledeće činjenice koje su od uticaja na rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:

Podnosilac ustavne žalbe je u martu 2001. godine Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podneo krivičnu prijavu protiv S.K, sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, zbog krivičnog dela kršenja zakona od strane sudije, koju je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu osporenim aktom Kt. 832/97 od 7. juna 2007. godine odbacilo, zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja, o čemu je podnosilac obavešten 15. juna 2007. godine.

Zahtevom za sprovođenje istrage od 26. juna 2007. godine podnosilac je, u svojstvu oštećenog kao supsidijarnog tužioca i u ostavljenom roku od osam dana, preduzeo gonjenje S.K.

Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu je aktom Ki. 554/07 od 19. oktobra 2007. godine naložio podnosiocu da, pod pretnjom odbačaja, u roku od tri dana, uredi svoj zahtev za sprovođenje istrage, u smislu odredbe člana 242. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku.

Podnosilac je 30. oktobra 2007. godine dostavio sudu podnesak naslovljen kao „Uređenje zahteva za sprovođenje istrage“.

Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu je 23. januara 2008. godine doneo rešenje Ki. 554/07 kojim je odbacio podnosiočev zahtev za sprovođenje istrage kao neuredan, navodeći da podnosilac u svom podnesku od 30. oktobra 2007. godine nije postupio po nalogu suda, jer nije naveo sve elemente predviđene zakonom da bi se po zahtevu moglo postupati.

Odlučujući o podnosiočevoj žalbi protiv rešenja o odbačaju zahteva za sprovođenje istrage, Okružni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Kv. 372/08–Ki. 554/07 od 8. februara 2008. godine žalbu odbio kao neosnovanu. Ovo rešenje podnosilac je primio 23. februara 2008. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 i 49/07) (u daljem tekstu: Zakonik), koji je važio u vreme donošenja osporenog rešenja, bilo je propisano: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima državni tužilac, osim onih koja pripadaju državnom tužiocu kao državnom organu (član 64. stav 1.); da će sud podnosioca podneska koji je nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati pozvati da podnesak ispravi, odnosno dopuni, a ako on to ne učini u određenom roku, sud će podnesak odbaciti (član 171. stav 3.); da se istraga pokreće protiv određenog lica kad postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo (član 241. stav 1.); da se zahtev za sprovođenje istrage podnosi istražnom sudiji nadležnog suda (član 242. stav 2.); da se u zahtevu moraju naznačiti: lični podaci osumnjičenog, opis dela iz koga proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela, zakonski naziv krivičnog dela, okolnosti iz kojih proizlazi os­novanost sumnje i postojeći dokazi (član 242. stav 3.).

Iz navedenih odredaba Zakonika proizlazi, s jedne strane, da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen, a, sa druge strane, da nakon prijema odgovarajućeg optužnog akta od strane oštećenog kao supsidijarnog tužioca sud utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za vođenje postupka.

 

5. Ustavni sud nalazi da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje, pre svega, garantuje okrivljenom da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona. Ustavni sud ocenjuje da pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ne znači da se oštećenom kao supsidijarnom tužiocu garantuje da će se protiv osumnjičenog lica, protiv koga je podnet zahtev za sprovođenje istrage, obavezno sprovesti istraga, posebno u situaciji kada se po podnetom zahtevu za sprovođenje istrage ne može postupiti, jer ne sadrži sve podatke propisane Zakonikom o krivičnom postupku. Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da donošenjem rešenja kojim je kao neuredan odbačen zahtev za sprovođenje istrage oštećenog kao supsidijarnog tužioca, kada sud nađe da zahtev nije uređen u skladu sa Zakonikom kako bi se po njemu moglo postupati, ne može biti povređeno pravo oštećenog kao supsidijarnog tužioca na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o podnetoj ustavnoj žalbi u vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

6. U odnosu na obaveštenje Okružnog javnog tužilaštva Kt. 832/97 od 7. juna 2007. godine, Ustavni sud je konstatovao da osporeni akt nema karakter pojedinačnog akta kojim je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe i koji bi mogao da dovede do povrede Ustavom zajemčenog prava, već je njime podnosilac ustavne žalbe samo obavešten da je Okružno javno tužilaštvo njegovu krivičnu prijavu odbacilo, zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić