Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za povredu prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata Poverenika za informacije od javnog značaja. Utvrđeno je da jedan akt nije pojedinačni akt u smislu Ustava, a da navodi protiv drugog akta ne sadrže ustavnopravne razloge o povredi prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3520/2010
26.01.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Simića iz Kikinde, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. januara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ivana Simića izjavljena protiv akta Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 07-00-01327/2007-03 od 23. septembra 2009. godine i zaključka Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 07-00-00650/2010-03 od 13. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Simić iz Kikinde je 26. jula 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv akata označenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama čl. 21, 22. i 32. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je donošenjem osporenog zaključka isključivo na njegovu štetu, sa odlukama koje su protivrečne, netačne i bez presedana očigledno povređen član 21. Ustava; da su podnosiocu zbog nacionalne pripadnosti u postupku protiv Ministarstva rada i socijalne politike uskraćena zagarantovana ustavna prava, čime je povređen član 22. Ustava; da je pristrasnim neuvažavanjem predočenih činjenica tokom celog postupka, nepoštovanjem zakona i Ustava i nezakonitim postupanjem od strane institucija zbog čega se obratio službi Poverenika, a sada i Povereništva, povređen član 32. Ustava; da mu je pravna sigurnost narušena odugovlačenjem u donošenju zakonitog rešenja i time što je osporeni zaključak Poverenika od 13. aprila 2010. godine kontradiktoran osporenom obaveštenju Povrenika od 23. septembra 2009. godine; da je osporenim zaključkom i obaveštenjem služba Poverenika pogrešno shvatila njegov problem i aktuelno stanje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu: Poverenik) broj 07-00-00442/2008-03 od 27. aprila 2009. godine naloženo Ministarstvu rada i socijalne politike, da bez odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana od dana prijema ovog rešenja, obavesti tražioca informacije, ovde podnosioca ustavne žalbe, o tome da li poseduje tražene informacije, odnosno odgovarajući dokument i da mu, ukoliko takav dokument poseduje, dostavi kopiju istog, te da o izvršenju rešenja obavesti Poverenika u roku od sedam dana od prijema ovog rešenja. Podnosilac ustavne žalbe je 17. septembra 2009. godine Povereniku uputio „pritužbu-urgenciju“ kojom je, između ostalog, tražio da ga obavesti kada će se postupiti po navedenom rešenju. Osporenim aktom Poverenika broj 07-00-01327/2007-03 od 23. septembra 2009. godine podnosilac ustavne žalbe je obavešten da izvršenje rešenja Poverenika nije u njegovoj nadležnosti, već u slučaju neizvršenja rešenja Poverenika, tražilac informacije ima mogućnost da se obrati Vladi, koja u slučaju potrebe, obezbeđuje izvršenje rešenja, u skladu sa odredbom člana 28. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ("Službeni glasnik RS", br. 120/04 i 54/07) (u daljem tekstu: ZSPIJZ).

Osporenim zaključkom Poverenika broj 07-00-00650/2010-03 od 13. aprila 2010. godine odbačena je kao nedopuštena žalba podnosioca izjavljena zbog nepostupanja Vlade po njegovom zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja od 17. marta 2010. godine, zbog toga što Vlada, prema odredbama ZSPIJZ, spada u krug organa javne vlasti protiv čijih rešenja se, kao i u slučaju kada isti organi ne odgovore u roku, ne može izjaviti žalba Povereniku.

Upravni sud je presudom U. 21191/10 od 18. juna 2010. godine odbio kao neosnovanu tužbu podnosioca ustavne žalbe podnetu protiv navedenog zaključka Poverenika, našavši da je tuženi organ osporenim zaključkom pravilno odbacio žalbu kao neosnovanu, jer se u konkretnom slučaju nije mogla izjaviti Povereniku.

4. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporeni akt Poverenika broj 07-00-01327/2007-03 od 23. septembra 2009. godine ne predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, odnosno iz člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu protiv koga se može izjaviti ustavna žalba, jer njime nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe kao tražioca informacije.

5. Polazeći od navoda ustavne žalbe i sadržine osporenih akata, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan nepostupanjem Ministarstva rada i socijalne politike po rešenju Poverenika, ukazuje zapravo na nemogućnost izvršenja navedenog rešenja, što pripisuje isključivo nezakonitom postupanju Poverenika i nadležnog Ministarstva. Naime, podnosilac ustavne žalbe smatra da je Poverenik protivurečno postupio time što ga je najpre obaveštenjem od 23. septembra 2009. godine, sa jedne strane, uputio da se zbog neizvršenja rešenja Poverenika od 27. aprila 2009. godine obrati Vladi, a da je, sa druge strane, osporenim zaključkom od 13. aprila 2010. godine odbacio njegovu žalbu koju je podnosilac izjavio zbog nepostupanja Vlade u zakonskom roku po njegovom zahtevu od 17. marta 2010. godine, što je narušilo njegovu pravnu sigurnost.

Navod podnosioca ustavne žalbe da upravo činjenica da Vlada nije u skladu sa članom 28. ZSPIJZ postupila po njegovom zahtevu upućuje na mogućnost njegovog ponovnog obraćanja Povereniku i na njegovu odgovornost za neizvršenje svog rešenja, ne može se, po mišljenju Ustavnog suda, smatrati ustavnopravnim razlogom za iznetu tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud je u svojoj oceni pošao od toga da iako se podnosilac obratio Vladi u formi zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, u suštini je zahtevao da Vlada obezbedi izvršenje rešenja Poverenika od 27. aprila 2009. godine tako što će mu dostaviti dokument koji sadrži traženu informaciju. Međutim, kako Vlada nije postupila po njegovom zahtevu u roku propisanom odredbom člana 16. stav 1. ZSPIJZ, to su se istekom tog roka, po shvatanju podnosioca ustavne žalbe, stekli uslovi za izjavljivanje žalbe Povereniku. Imajući u vidu da je osporenim zaključkom od 13. aprila 2010. godine ova žalba podnosioca odbačena kao nedopuštena, te da je podnosilac ustavne žalbe tužbom kojom je pokrenuo upravni spor tražio poništaj osporenog zaključka i vraćanje predmeta Povereniku na ponovno postupanje po rešenju Poverenika od 27. aprila 2009. godine i obaveštenju Poverenika od 23. septembra 2009. godine, Ustavni sud je ocenio da navodi izneti u ustavnoj žalbi proizlaze iz ustavnopravno neutemeljenog stava podnosioca ustavne žalbe da je u situaciji kada Vlada ne obezbedi izvršenje rešenja Poverenika i „ne izda pojedinačni-opšti akt“ u „zakonskom roku“, koji za taj slučaj nije ni propisan, Poverenik bio nadležan da odlučuje po žalbi podnosioca ustavne žalbe, kao tražioca informacije.

Za ovakvu ocenu Ustavnog suda od značaja je bila i činjenica da je podnosilac ustavne žalbe kao radnju državnog organa kojom smatra da su mu povređena označena načela i pravo naveo isključivo donošenje osporenog zaključka Poverenika od 13. aprila 2010. godine, shvatajući to kao radnju Poverenika.

Ustavni sud ocenjuje da se navodi podnosioca ustavne žalbe o tome da je Poverenik nezakonito postupio time što se nije zahtevom obratio Vladi zbog nemogućnosti sprovođenja svog rešenja, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlogom na kome se mogla zasnivati ustavna žalba. Ovo iz razloga što se podnosilac ustavne žalbe u stvari poziva na odredbe člana 28. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ("Službeni glasnik RS", broj 36/10) koji je stupio na snagu 5. juna 2010. godine, dakle nakon donošenja rešenja Poverenika od 27. aprila 2009. godine, pa Poverenik u vreme donošenja tog rešenja nije ni mogao da sprovodi administrativno izvršenje svojih akata prinudom, niti da zahteva da mu Vlada pruži pomoć u slučaju nemogućnosti sprovođenja rešenja na navedeni način.

U pogledu pozivanja na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, podnosilac ustavne žalbe nije dostavio nijedan dokaz kojim bi potkrepio ovu tvrdnju, niti je precizirao u odnosu na koje lično svojstvo je izvršena navodna diskriminacija prema njemu, što je preduslov da bi diskriminacija uopšte postojala, već se ta tvrdnja zasniva na uverenju podnosioca o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, pa se stoga ne može smatrati ustavnopravnim razlogom koji bi ukazivao na povredu označenog ustavnog načela.

U pogledu navoda podnosioca o povredi ustavnog načela iz člana 22. Ustava, prema kome svako ima pravo na sudsku zaštitu, Ustavni sud ukazuje na to da je podnosilac ustavne žalbe u upravnom sporu pokrenutom protiv osporenog zaključka imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu svojih prava.

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje.

6. Na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je rešio kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

sudija

dr Agneš Kartag Odri

Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za povredu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti