Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, koji je trajao skoro deset godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete, umanjena zbog njegovog doprinosa odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P . C. iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2014. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. C. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 5137/08 (prvobitno pod brojem P. 4976/01), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. C. iz N. je 29. jula 2011. godine, preko punomoćnika D. K, advokata iz N, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 2. avgusta 2011. godine, protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 4976/01 od 17. juna 2004. godine, dopunske presude Opštinskog sud a u Nišu P. 4976/ 01 od 19. januara 2006. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4246/10 od 27. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na nasleđivanje iz člana 59. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 5137/08 (prvobitno pod brojem P. 4976/01).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, dat hronološki prikaz radnji u predmetnom sudskom postupku. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud svoji ustavnu žalbu i da dosudi naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 5137/08 (prvobitno broj P. 4976/01), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac P. C, ovde podnosilac ustavne žalbe, i drugi tužioci podneli su 20. oktobra 2001. godine Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog V. C, radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju. Predmet je formiran pod brojem P. 4976/01.

Na ročišu održanom 25. decembra 2001. godine spisima predmeta združeni su spisi predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 5173/01.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije 13. maja 2002. godine.

Opštinski sud u Nišu je rešenjem Su. 123/02 od 22. maja 2002. godine odbio zahtev za izuzeće postupajeg sudije.

Opštinski sud u Nišu je presudom P. 4976/01 od 17. juna 2004. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i drugih tužilaca, dok je za protivtužbu tužene-protivtužilje konstatovano da je povučena.

Rešavajući o žalbi podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 2127/04 od 16. decembra 2004. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer nema dokaza da je prvostepena presuda dostavljena drugim tužiocima (podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci nisu imali zajedničnog punomoćnika, odnosno samo je podnosilac bio zastupan od strane punomoćnika iz reda advokat a).

Ponovo rešavajući o žalbi podnosilaca ustavne žalbe i drugih tužilaca, Okružni sud u Nišu je rešenjem vratio spise predmeta P. 4976/01 Opštinskom sudu u Nišu, radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer prvostepeni sud nije odlučio o tužbenom zahtevu u celini.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano (dva nisu održana jer nije bilo uredne dostave poziva za glavnu raspravu; jedno nije održano jer je podnosilac ustavne žalbe ranije podneo predlog za izuzeće sudije; dva nisu održana jer podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci nisu pristupili ročištu , iako su uredno pozvani; jedno nije održano na saglasan predlog drugih tužilaca i tužene, a na ko je ročišt e nije pristupio podnosilac ustavne žalbe). Na održanim ročištima sproveden je dokazni postupak uvidom u pismena i saslušanjem parničnih stranaka.

Opštinski sud u Nišu je doneo dopunsku presudu P. 4976/01 od 19. januara 2006. godine.

Rešavajući o žalbi tužene, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1884/06 od 10. jula 2006. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer dopunska presuda i žalba tužene nije dostavljena tužilji.

Rešavajući o žalbi tužene, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 128/07 od 8. februara 2007. godine ukinuo dve ustavnom žalbom osporene presude - presudu Opštinskog suda u Nišu P. 4976/01 od 17. juna 2004. godine u stavu prvom i u stavu drugom izreke i dopunsku presudu Opštinskog suda u Nišu P. 4976/01 od 19. januara 2006. godine.

Do donošenja dopunske presude zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana (dva ročišta nisu održana, jer nisu pristupili podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci , iako su bili uredno pozvani; jedno ročište nije održano na saglasan predlog dr ugih tužilaca i tužene, a na koje ročišt e nije pristupio podnosilac ustavne žalbe; jedno ročište nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka). Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem svedoka.

Predmet je formiran pod novim brojem P. 1324/07.

Nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljeni su sudu 19. jula 2007. godine na okolnost bliske i izvesne smrti pok. R. C.

Nalaz i mišljenje sudskog veštaka su dostavljeni sudu 25. februara 2008. godine na okolnost zdrastvenog stanja i sposobnosti V . C.

Na ročištu održanom 23. juna 2008. godine parnične stranke su predložile da se prekine parnični postupak, radi pribavljanja izveštaja od Poštanske štedionice a.d, Beograd. Opštinski sud je na ročištu prekinuo postupak.

Opštinski sud u Nišu je dopisom od 23. juna 2008. godine tražio izveštaj od Poštanske štedionice za pokojnog Radomira, broj štedne knjižice, te koliko je sredstava imao u momentu smrti na štednoj knjižici.

Poštanska štedionica je dopisom od 14. jula 2008. godine obavestila Opštinski sud u Nišu da nisu dostavljeni svi podaci za postupanje po nalogu.

Ročište je održano 9. oktobra 2008. godine, a da prethodno nije doneto rešenje o nastavku postupka. Predmet je formiran pod novim brojem P. 5137/08.

Opštinski sud u Nišu je dopisom od 9. oktobra 2008. godine ponovio dopis Poštanskoj štedionioci.

Na ročištu održanom 29. decembra 2008. godine sud je doneo rešenje da se ročište odlaže na nedodređeno vreme.

Opštinski sud u Nišu je rešenjem P. 5137/08 od 30. marta 2009. godine ponovno otvorio raspravu koja je zaključena 9. marta 2009. godine, radi dopune dokaznog postupka.

Opštinski sud u Nišu je presudom P. 5137/08 od 3. juna 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i drugih tužilaca kojim su tražili poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju između R. C, oca tužilaca, kao primaoca izdržavanja i V. C, kao davaoca izdržavanja, te da ½ stana u Nišu predstavlja zaostavštinu pok. R . C, dok je u stavu drugom izreke usvojen tužbeni zahtev, te je utvrđeno da zaostavštinu pok. R. C. čini ½ od nepokretnosti, novčanog potraživanja i pokretnih stvari bliže označenih u ovom stavu izreke. Rešavajući o žalbi podnosioca i tužene, Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 134/10 od 20. aprila 2010. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Nišu, radi otklanjanja procesnih smetnji, jer prvostepena presuda nije dostavljena svim strankama u postupku, niti je žalba dostavljena tuženoj.

Pred Apelacionim sudom je otvorena rasprava 27. maja 2011. godine.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 4246/10 od 27. maja 2011. godine odbio kao neosnovane žalbe stranaka i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke, dok je prvostepenu presudu u stavu drugom izreke preinačio, tako što je odbio tužbeni zahtev. Drugostepena presuda dostavljena je podnosiocu 4. jula 2011. godine.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude, zakazano je 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana (jedno nije održano jer se spis predmeta nalazio kod veštaka; jedno nije održano na saglasan predlog drugih tužilaca i tužene, na koje ročišt e nije pristupio podnosilac ustavne žalbe; jedno ročište nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u s e povred u podnosilac ustavne žalb e, između ostalog, poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada su podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci podneli tužbu, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1 .).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pokrenut 20. oktobra 2001. godine, kada su podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci podneli tužbu Opštinskom sudu u Nišu, i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4246/10 od 27. maja 2011. godine, odnosno dostavljanjem pismenog otpravka pravnosnažne presude podnosiocu ustavne žalbe 4. jula 2011. godine. Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem parnični postupak započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojim se postupak okončava „ili ako je to kasnije, danom uručenja pismenog otpravka podnosiocu predstavke“ (videti presudu u slučaju "Soares Fernandes protiv Portugalije", od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.).

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja i stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak u celini okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od dana podnošenja tužbe nadležnom sudu, pa do okončanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj sudski postupak trajao devet godina, osam meseci i 17 dana, što samo po sebi ukazuje na to da dosadašnje trajanje postupka nije u okviru standarda razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo u toj meri složenih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi iziskivala obiman dokazni postupak i koja bi mogla predstavljati prihvatljiv, odnosno opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe ima nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud odluči o njegovim zahtevima u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je on značajnije doprineo trajanj u parnice. Ustavni sud ukazuje da četiri ročišta nisu održana jer podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci nisu pristupili ročištu iako su bili uredno pozvani, zatim dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana na saglasan predlog parničnih stranaka i na kraju dva ročišta nisu održana na saglasan predlog drugih tužilaca i tužene, a na koje ročišt e nije pristupio podnosilac ustavne žalbe, što takođe predstavalja propust podnosioca ustavne žalbe, jer je on u slučaju prisustvovanja ročištu mogao da se suprostavi predlogu za neodržavanje ročišta (podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci nisu imali zajedničnog punomoćnika, odnosno samo je podnosilac bio zastupan od strane punomoćnika iz reda advokata, niti su bili jedinstveni suparničari). Takođe, na zajednički predlog parničnih stranaka parnični postupak je bio u prekidu od 23. juna 2008. godine do 9. oktobra 2008. godine.

Nezavisno od navedenog značajnog doprinosa podnosioca, po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje Opštinskog suda u Nišu. Na nedelotvorno postupanje suda ukazuje činjenica da je u ovom postupku zakazano čak 40 ročišta, što, po oceni Ustavnog suda, predstavlja previliki broj zakazanih ročišta u ovoj pravnoj stvari. Dalje, doprinos suda neopravdano dugom trajanju postupka proizlazi pre svega iz toga što je u ovom postupku drugostepeni sud rešavajući o žalbi parničnih stranaka četiri puta vraćao spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanja procesnih smetnji koje su onemogućavale postupanje drugostepenog suda po žalbi (nedostavljanje prvostepene presude svim strankama, nedostavljanje žalbe na odgovor suprotnoj stranci, neodlučivanje o svim tužbenim zahtevima) i jednom je ukinuo prvostepenu presudu . Ustavni sud ukazuje da i prema stanovištu koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine i Odluku Ustavnog suda broj Už – 4400/2010 od 18. septembra 2013. godine). Zatim, u ovom predmetu, tj. u prvostepenom postupku je u dva navrata došlo do promene sastava sudskog veća, a što je nesumnjivo dovodi lo do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sastav sudskog veća upozna sa predmetom spora (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118 ). Na kraju, drugostepeni sud je prekoračio procesne rokove za pismenu izradu i dostavljanje osporene drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti .

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 5137/08 (prvobitno pod brojem P. 4976/01), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i značajni doprinos podnosioca ustavne žalbe u trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajuću ustavnu žalbu u delu u kojem se osporava presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 4246/10 od 27. maja 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da je saglasno odredbi člana 170. Ustava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još j ednom oceni zakonitost osporene drugostepene presude.

Razmatrajući procesne pretpostavke za odlučivanje o delu ustavne žalbe izjavljenom protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 4976/01 od 17. juna 2004. godine i dopunske presude Opštinskog sud a u Nišu P. 4976/ 01 od 19. januara 2006. godine, Ustavni sud konstatuje da su ove sudske odluke ukinute rešenjem Okružnog sud a u Nišu Gž. 128/07 od 8. februara 2007. godine i samim tim uklonjene iz pravnog poretka, te da ne mogu više da se osporavaju ustavnom žalbom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovim delovima , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je zbog donošenja drugostepene presude pretrpeo materijalnu štetu, te je odlučio kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti