Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku za oštećene u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu oštećenih u krivičnom postupku i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Period relevantan za ocenu počinje od trenutka isticanja imovinskopravnog zahteva. Zbog neaktivnosti suda, dosuđena je naknada nematerijalne štete svakom podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milojka Kulinčevića, Dragana Kulinčevića i Zorana Kulinčevića, svih iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milojka Kulinčevića, Dragana Kulinčevića i Zorana Kulinčevića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu K. 395/97, a kasnije pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 816/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milojko Kulinčević, Dragan Kulinčević i Zoran Kulinčević, svi iz Valjeva, podneli su, preko punomoćnika Zorana Dujakovića, advokata iz Valjeva, 30. aprila 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu K. 395/97, a kasnije pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 816/10.

Podnosioci u ust avnoj žalbi navode okolnosti koje se, po njihovom mišljenju, mogu staviti na teret sudu, a koje su doprinele nerazumnom trajanju krivičnog postupka. Istakli sud da su zbog trajanja krivičnog postupka, u kome su imali svojstvo oštećenih, izgubili pravo da u parničnom postupku potražuju naknadu štete.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu u predmetu K. 816/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Povodom saobraćajne nesreće, koja se dogodila 18. novembra 1996. godine, u kojoj je preminula supruga i majka podnosilaca ustavne žalbe, vodio se pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu K. 395/97, a kasnije pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 816/10, krivični postupak protiv okrivljenih G.S. i V.S.

Opštinsko javno tužilaštvo u Valjevu je 3. februara 1997. godine podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv okrivljenog G.S. zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi člana 195. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS, nakon čega je istražni sudija Opštinskog suda u Valjevu 18. februara 1997. godine doneo rešenje da se protiv okrivljenog sprovede istraga, a 23. maja 1997. godine je doneo rešenje da se istraga proširi i na okrivljenu V.S. zbog istog krivičnog dela.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Valjevu je 24. jula 1997. godine protiv okrivljenih podiglo optužnicu, koja je stupila na pravnu snagu 22. septembra 1997. godine

Podnosioci ustavne žalbe su 10. septembra 2004. godine dostavili sudu podnesak u kome su naveli da se pridružuju krivičnom gonjenju okrivljenog G.S. i da ističu imovinskopravni zahtev koji će ostvariti u parničnom postupku, a što su Kulinčević Dragan i Kulinčević Zoran ponovili i na glavnom pretresu 28. maja 2007. godine.

Potom su podnosioci ustavne žalbe 30. maja 2007. godine dostavili sudu podnesak u kome su prema okrivljenom G.S. istakli i opredelili imovinskopravni zahtev.

Nakon održanog glavnog pretresa 28. maja 2007. godine, sud je njegov nastavak odredio tek za 21. novembar 2008. godine. Jedina radnja koju je sud u tom periodu preduzeo bila je nalaganje da se obavi psihijatrijski pregled okrivljene S.V., što je i urađeno 30. septembra 2008. godine.

Od 30. maja 2007. godine, kada su podnosioci istakli i opredelili imovinskoravni zahtev u krivičnom postupku, do donošenja prvostepene presude, sud je nastavak glavnog pretresa zakazao 11 puta, od čega nije održan šest puta (dva puta su izostali okrivljeni G.S. i njegov branilac, dva puta okrivljena V.S., tri puta sudski veštak i jednom nije održan kako bi se spisi prosledili javnom tužiocu). U periodu od 1. septembra 2010. do 25. januara 2012. godine sud nije preduzeo nijednu radnju u postupku.

Presudom Osnovnog suda u Valjevu K. 816/10 od 17. maja 2012. godine okrivljeni G.S. je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela koje mu je optužnicom stavljeno na teret, dok je optužba u odnosu na okrivljenu V.S. odbačena. Istom presudom su oštećeni upućeni na parnicu, radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Navedena presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 6620/12 od 28. februara 2013. godine.

4. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega , garantuje okrivljenom, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom , niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzeci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe osporavaju trajanje krivičnog postupka u kome su ima li svojstvo oštećenih, pri čemu su u podnesku od 10. septembra 2004. godine naveli da će imovinskopravni zahtev ostvariti u parnici, da bi potom su u podnesku od 30. maja 2007. godine imovinskopravni zahtev istakli i opredelili u krivičnom postupku. Stoga Ustavni sud konstatuje da su podnosioci aktivnu legitimaciju za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku stekli 30. maja 2007. godine, a ne 10. septembra 2004. godine, jer su 10. septembra 2004. godine ispoljili nameru da imovinskopravni zahtev ostvaruju u parničnom postupku.

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je posmatrao period od 30. maja 2007. godine, kada su se podnosioci ustavne žalbe opredelili da imovinskopravni zahtev ostvaruju u krivičnom postupku, do 28. februara 2013. godine, kada je donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu krivični postupak pravnosnažno okončan.

U smislu predhodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na podnosi oce ustavne žalbe krivični postupak trajao pet godina i devet meseci, što samo po sebi može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupk a, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku, takve prirode da ukazuju na njegovu složenost. Naime, postupak je vođen protiv dva lica zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršila krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi člana 195. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS, što ukazuje na složenost činjeničnih i pravnih pitanja koje je sud morao da raspravi, a što je objektivno uticalo na duže trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da podnosioci svojim radnjama nisu doprineli dužem trajanju krivičnog postupka, pri čemu su imali nesporni interes da se efikasno i u razumnom roku utvrde okolnosti pod kojima je preminula njihova majka, odnosno supruga.

Ocenjujući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju bilo neažurnosti, neefikasnosti i propusta u radu suda koje su prevashodno doprinele dužem trajanju postupka. Naime, prvostepeni sud je nakon glavnog pretresa 28. maja 2007. godine njegov nastavak odredio tek za 21. novembar 2008. godine, u kom periodu je jedina radnja koju je preduzeo bila nalaganje da se obavi psihijatrijsko veštačenje okrivljene S.V. Takođe, sud nije preduzimao radnje u postupku ni u periodu od 1. septembra 2010. do 25. januara 2012. godine.

Ustavni sud je ocenio da su navedene neaktivnosti i propusti u radu suda prevashodno doprinele nerazumnom trajanju krivičnog postupka, te da stoga ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su se postavila u konkretnom slučaju ne predstavlja prihvatljivo opravdanje da krivični postupak, u odnosu na podnosioce, traje skoro šest godina.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu K. 395/97, a kasnije pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 816/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavn e žalbe pretrpe li zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, prirodu krivičnog dela za koj i je vođen predmetni postupak i značaj prava o kome su sudovi odlučivali, te po oceni Suda , navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koj u su pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ne stoje navodi navodi podnosilaca ustavne žalbe da su zbog trajanja krivičnog postupka izgubili pravo da u parničnom postupku potražuju naknadu štete, s obzirom na to da su pravnosnažnom presudom, donetom u ovom postupku, upućeni da imovinskopravni zahtev ostvare u parničnom postupku, koji su, shodno odredbi člana 390. Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ”, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) , mogli da pokrenu u roku od tri meseca od pravnosnažnosti presude.

6. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić