Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je u parničnom postupku koji je trajao deset godina povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku. Povreda je nastala prvenstveno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, naročito zbog trogodišnjeg zastoja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radojke Savić iz Obrenovca i Miloša Petrića iz Kladova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Radojke Savić i Miloša Petrića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu , u predmetu P. 2191/2000, povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radojka Savić iz Obrenovca i Miloš Petrić iz Kladova, podneli su 24. jula 2010. godine, preko zajedničkog punomoćnika Lisavete Obradović, advokata iz Kladova, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1587/10 od 14. aprila 2010. godine i Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2191/2000 od 18. januara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 2191/2000.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporeni ugovor o doživot nom izdržavanju ništav; da je sudija koji ga je overio "falsifikovao" zapisnik, na taj način što je uneo lažne podatke, sa namerom da tuženoj omogući sticanje "poprilične" imovinske koristi, a na štetu drugih lica; da su činjenice koje su konstatovane u zapisniku (da je sud obavio razgovor sa primaocem izdržavanja, da je primalac izdržvanja na pitanja suda odgovarao tačno, logično i povezano, da ugovorne strane saglasno izjavljuju da je ugovor rezultat saglasnosti njihovih volja) izmišljene, jer je primalac izdržavanja Milan Petrić, inače otac podn osilaca i tužene Zorice Ivanović, za kratko vreme pretrpeo dva moždana udara, zbog čega nije mogao da govori i da komunicira sa drugima, a kamoli da formira i izrazi slobodnu volju; da veštak dr Zoran Đurić, koji je 16. jula 1997. godine do stavio nalaz i mišljenje o psihičkom stanju pok. Milana Petrića i u čijem prisustvu je 18. jula 1997. godine obavljena overa ugovora, nije bio angažovan od strane suda, u zakonom propisanoj proceduri, već je imenovanog, po privatnoj liniji, angažovala tužena ; da sud nije imao osnova da prihvati mišljenje dr Zorana Đurića o tome da je pok. Milan Petrić 18. jula 1997. godine bio sposoban da pristupi overi ugovora o doživotnom izdržavanju; da se iz sadržine predloga za overu ugovora o doživotnom izdržavanju utvrđuje da je tužena tražila da sud dođe u stan njenog oca, radi overe ugovora, jer je on "nepokretan i veoma bolestan"; da je na zapisniku od 30. juna 1997. godine konstatovano "da sud ne može da uspostavi kontakt sa primaocem izdržavanja" , zbog čega je ročište radi overe ugovora odloženo za 18. jul 1997. godine; da je Sudsko-medicinski odbor Medicinskog fakulteta u Beogradu u celini prihvatio mišljenje dr Zorana Đurića i na njemu zasnovao veštačenje u ovoj parnici; da nakon promene postupajućeg sudije , tužen a nije ponovo saslušana u svojstvu parnične stranke, već je samo njen raniji iskaz pročitan , što je bilo u suprotnosti sa odredbom člana 317. Zakona o parničnom postupku; da postupajući sudija nije opomenula tuženu na po sledice davanja lažnog iskaza, a sedam pitanja punomoćnic e tužilaca odbila da postavi tuženoj, uzurpirajući ovlašćenja predsednika veća; da je tužba podneta 5. maja 2000. godine, prvostepena presuda doneta 18. januara 2008. godine, a žalbeni postupak trajao dve godine, tri meseca i dvadeset sedam dana, čime je očigledno povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku. U ustavnoj žalbi se, pored napred navedenog, iznose i pojedinosti iz osporenog parničnog postupka, parafraziraju iskazi parničnih stranaka i ističu primedbe na veštačenje obavljeno od strane Sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Podnosioci zahtevaju usvajanje ustavn e žalb e i alternativno predlažu: da Ustavni sud poništi osporene presude i naredi da se postupak sprovede pred neza visnim i nepristrasnim sudom; da Ustavni sud poništi presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1587/10 od 14. aprila 2010. godine i naredi da drugo veće istog suda savesno i nepristrasno odluči o žalbi podnosilaca; da Ustavni sud utvrdi da su osporenim presudama povređena prava podnosilaca na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kako bi oni bili ovlašćeni da traže ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka ; da Ustavni sud naredi otklanjanje štetnih posledica, tako što će Republiku Srbiju obavezati da podnosiocima naknadi štetu koju su im redovni sudovi naneli osporenim presudama, isplatom po 65.000 evra, troškova parničnog postupka koje su u obavezi da plate tuženoj i troškova parničnog postupka koji bi im bili dosuđeni da su u predmetnoj parnici uspeli.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Drugog o pštinskog suda u Beogradu P. 2191/2000 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosioci ustavne žalbe su 3. maja 2000. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Drugom o pštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Zorice Ivanović i Zorana Petrića, oboje iz Beograda, kojom su osporili ugovor o poklonu i svojeručno zaveštanje kojim pravnim poslovima je pok. Milan Petrić, biv. iz Beograda , raspolagao delom svoje imovine u korist tuženog Zorana Petrića, kao i ugovor o poklonu i ugovor o doživotnom izdržavanju kojim a je imenovani raspolagao u korist tužene Zorice Ivanović.

Po navedenoj tužbi izvršeno je razdva janje postupaka , tako što je u pogledu svakog od pomenutih pravnih poslova (dva ugovora o poklonu, svojeručno zaveštanje i ugovor o doživotnom izdržavanju) formiran poseban predmet i vođena posebna parnica.

Ustavnom žalbom se osporava parnični postupak P. 2191/2000, koji je za predmet imao utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključenog između Milana Petrića, kao primaoca izdržavanja i Zorice Ivanović, kao davaoca izdržavanja, overenog 18. jula 1997. godine, pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu R. 577/97, kojim je primalac izdržavanja raspolagao troiposobnim stanom broj 31, na trećem spratu stambene zgrade u ulici Durmitorskoj broj 3a u Beogradu, ukupne površine 104m2.

Na pripremnom ročištu održanom 9. novembra 2000. godine, određeno je izvođenje dokaza saslušanjem tužene, u svojstvu parnične stranke, kao i neuropsihijatra dr Zorana Đurića, u svojstvu svedoka. Na prvom ročištu za glavnu raspravu, 15. marta 2001. godine, izvedeni su pomenuti dokazi i određeno je izvođenje dokaza saslušanje m tužilaca, koje je obavljeno na naredna dva ročišta (19. juna 2001. godine saslušana je tužilja Radojka Savić, a 28. decembra 2001. godine tužilac Miloš Petrić). Ročište zakazano za 20. mart 2002. godine nije održano, zbog odlučivanja o zahtevu punomoćnice tužilaca za izuzeće postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 10. juna 2002. godine, određeno je izvođenje dokaza veštačenjem, preko Sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu (u daljem tekstu: Medicinski odbor) , na okolnost psihofizičkog stanja pok. Milan Petrića u momentu sačinjavanja i overe osporenog ugovora o doživotnom izdržavanju i njegove sposobnosti da upravlja svojim postupcima i shvati značaj radnji koje preduzima.

Od momenta donošenje odluke o izvođenju dokaza veštačenjem, do zakazivanja narednog ročišta, proteklo je tri godine. Ročište je zakazano za 6. maj 2005. godine, a u međuvremenu je vođena prepiska između suda i Medicinskog odbora. Sud je najpre tražio podatak o iznosu predujma za potrebe veštačenja, a zatim i mišljenje da li je uopšte potrebno veštačiti, s obzirom da u spisima postoj i mišljenj e dr Zorana Đurića, sačinjeno u vreme overe spornog ugovora. Posebno rešenje kojim se veštačenje poverava Medicinskom odboru doneto je nakon više od godinu dana (14. jula 2003. godine), a spisi predmeta su Odboru prosleđeni 26. decembra 2003. godine.

Medicinski odbor je nalaz i mišljenje dostavio sudu 6. septembra 2004. godine, a u isto vreme predmet je dodeljen u rad drugom sudiji. Zbog izjašnjenja o primedbama punomoćnice tužilaca na obavljeno veštačenje , ročište zakazano za 6. maj 2005. godine nije održano . Usled nevraćanja spisa parničnog predmeta od strane Medicinskog odbora, naredna dva ročišta - 12. jula 2005. godine i 21. septembra 2005. godine, takođe nisu održana. Dopunski nalaz i mišljenje, sa spisima predmeta, dostavljen je sudu 22. septembra 2005. godine. Podneskom od 20. januara 2006. godine, punomoćnica tužilaca iznela je detaljne primedbe na dopunsko veštačenje i veliki broj pitanja za Medicinsk i odbor. Na ročištu održanom 25. januara 2006. godine određeno je izvođenje dokaza saslušanjem predsednika Medicinskog odbora. Naredna tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana, i to : 26. juna 2006. godine zbog nestanka struje u sudskoj zgradi, 11. aprila 2006. godine i 6. oktobra 2006. godine, zbog nedolaska predsednika Medicinskog odbora koji je pozvan radi saslušanja . Na ročištu održanom 25. januara 2007. godine započeto je saslušanje predsednika Medicinskog odbora, prof.dr Vladimira Paunovića, ali je isto prekinuto zbog zahteva punomoćnice tužilaca za izuzeće postupajućeg sudije. Rešenjem predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu Su. 5/07 od 12. februara 2007. godine odbijen je zahtev za izuzeće postupajućeg sudije . Naredno ročište za glavnu raspravu održano je 3. aprila 2007. godine i na njemu je završeno saslušanje predsednika Medicinskog odbora. Punomoćnica tužilaca je 7. maja 2007. godine podnela zahtev Vrhovnom sudu Srbije kojim je zatražila delegaciju drugog mesno nadležnog suda, pored ostalog, zbog sumnj e u nezavisno st i nepristrasnost Drugog opštinskog suda u Beogradu. S tim u vezi, ročište zakazano za 10. maj 2007. godine nije održ ano, a radi odlučivanja o predloženoj delegaciji suda, spisi predmeta su prosleđeni Vrhovnom sudu Srbije. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije R. 424/07 od 23. maja 2007. godine odbijen je zahtev za delegaciju suda, a spisi predmeta Drugom opštinskom sudu u Beogradu vraćeni su 8. juna 2007. godine. Na molbu punomoćnice tužilaca, ročište zakazano za 2. novembar 2007. godine odloženo je za 18. januar 2008. godine, kada je sud izveo dokaz saslušanjem tužilje Radojke Savić i tužene Zorice Ivanović, dok tužilac Miloš Petrić, zbog zdravst venog stanja nije mogao da pristupi na zakazano ročište. Nakon sa slušanja stranaka i odbijanja dokaznih predloga punomoćnice tužilaca, da se kao svedoci sa slušaju neki od bliskih srodnika parničnih stranaka i odredi novo veštačenje preko Komisij e sudskih veštaka Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, glavna rasprava je zaključena.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2191/2000 od 18. januara 200 8. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca Radojke Savić i Miloša Petrića , kojim su traži li da se prema tuženoj Zorici Ivanović utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen između Milana Petrića, kao primaoca izdržavanja i Zorice Ivanović, kao davaoca izdržavanja, overen 18. jula 1997. godine pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu R. 577/97, što je tužena dužna da prizna i da trpi da troiposoban stan broj 31, na trećem spratu stambene zgrade u ulici Durmitorskoj broj 3a u Beogradu, ukupne površine 104m2, uđe u predmet zaostavštine pok. Milana Petrića, biv. iz Beograda, umrlog 15. februara 1999. godine, koja se ima raspraviti po zakonu.

U obrazloženju osporene prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da su tužioci deca pok. Milana Petrića iz prvog braka, a tužena Zorica Ivan ović ćerka iz drugog braka; da je Milan Petrić, kao primalac izdržavanja, zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženom Zor icom Ivanović, kao davaocem izdržavanja, koji je overen 18. jula 1997. godine pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu R. 577/97; da je Milan Petrić 1996. godine imao operaciju zamene mitralnog zaliska i revaskularizacij e miokarda; da je iste godine lečen u bolnici "Sveti Sava"; da je 1997. godine imao dva moždana udara; da je sa tuženom i njeno troje dece živeo u zajedničkom domaćinstvu, u stanu u Durmitorskoj broj 3a, počev od 1996. godine, kada se tužena razvela, sve do smrti 1999. godine, dok se sa tužiocima samo povremeno viđao; da je iz nalaza i mišljenja i dopune nalaza i mišljenja Sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu, kao i iz iskaza predsednika tog o dbora utvrđeno da je Milan Petrić u vreme potpisivanja osporenog ugovora o doživotnom izdržavanju bio sposoban da shvati značaj dela koje preduzima i da izrazi svoju slobodnu volju; da je prilikom davanja nalaza i mišljenja Medicinski odbor imao u vidu nalaz i mišljenje sudskog veštaka neuropsihijatra dr Zorana Đurića, koji se izjasnio o sposobnosti za rasuđivanje primaoca izdržavnja, a po nalogu Drugog opštinskog suda u Beogradu, u predmetu R. 577/97; da je cerebrovaskularni insult, odnosno "šlog", nastao kao posledica prestanka snabdevanja krvlju određenog dela mozga, što predstavlja dijagnozu sa kojom je Milan Petrić otpušten iz bolnice "Sveti Sava"; da su prema svim kliničkim pokazateljima, kao i prema ponašanju pacijenta pri otpustu iz bolnice, bili zahvaćeni samo regionaln i delov i mozga u kojima se organizuje motorika, odnosno pokreti desne polovine tela i u kojima se strukturiše govor , dok je mišljenje, kao mentalna funkcija, ostalo očuvano; da je to poremećaj koji pripada neurološkoj grupi poremećaja, dok su mentalne funkcije bile očuvane, što je pokazalo ponašanje pacijenta pri otpustu iz bolnice, kao i vrlo detaljan i adekvatno i profesionalno izveden pregled veštaka dr Zorana Đurića ; da nesposobnost uspostavljanja verbalne komunikacije zbog smetnji u govor u, ni u kom slučaju nije značila nesposobnost adekvatnog mišljenja i rasuđivanja, kao i nesposobnost izražavanja slobodne volje; da se u nalazu veštaka dr Zorana Đurića to potvrđuje čitavim nizom test-pitanja, na koja pacijent gestikulacijom i neverbalnom komunikacijom može da da precizne odgovore, iz kojih se vidi da li je on orijentisan i svestan značaja radnje koju preduzima; da izjava sudije prilikom prvog pokušaja overe ugovora, da sa primaocem izdržavnja ne može da uspostavi kontakt, ne govori o aktuelnom psihičkom stanju pacijenta, već o želji sudije da se o sposobnosti komunikacije i poslovnoj sposobnosti primaoca izdržavanja dobije mišljenje veštaka neuropsihijatra; da se oporavak od nedavno pretrpljenog moždanog udara kreće u periodu od nekoliko meseci, ali da se sposobnost komunikacije iz dana uz dan sve više popravlja, naročito u familijarnom okruženju, te da je prema svim ostalim pokazateljima neverbalna komunikacija očuvana i dovoljna da se njome izraze potrebe i želje; da je sud, primenom člana 203. Zakona o nasleđivanju i člana 103. Zakona o obligacionim odnosima na utvrđeno činjenično stanje, našao da tužbeni zahtev tužilaca nije osnovan, jer aleatornost osporenog ugovora o doživotnom izdržavanju, u konkretnom slučaju, nije bila povređena; da priroda bolesti primaoca izdržavnja nije nagoveštavala njegovu skoriju smrt, što je utvrđeno iz iskaza dr Zorana Đurića , a što dodatno potvrđuje činjenica da je od zaključenja osporenog ugovora primalac izdržavanja živeo još dve godine; da je i Sudsko-medicinski odbor Medicinskog fakulteta dao mišljenje da je Milan Petrić u mo mentu zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju bio sposoban da shvati značaj dela koje preduzima i da izrazi svoju slobodnu volju, što je sve potvrđeno od strane veštaka neuropsihijatra dr Zorana Đurića, koji je bio prisutan prilikom zaključenja ugovora.

Prvostepena presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena 26. februara 2008. godine.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presud u Gž. 1587/10 od 14. aprila 2010. godine kojom je žalbu odbio i presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2191/2000 od 18. januara 200 8. godine u celini potvrdio . U obrazloženju osporene drugostepene presude se uglavnom ponavljaju razlozi koje je za osporenu prvostepenu presudu dao Drugi opštinski sud u Beogradu, uz konstatciju da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prav ilno primenio materijalno pravo.

Drugostepeni postupak je započet početkom aprila 200 8. godine, kada su spisi predmeta prosleđeni drugostepenom sudu, a trajao je do 7. juna 2010. godine, kada su spisi vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Osporena drugostepena presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena 25. juna 2010. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br oj 125/04 ), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

Odredbom člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju (''Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03 – Odluka US) propisano je da n a zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetna parnica pokrenuta 3. maja 2000. godine, podnošenjem tužbe Drugom o pštinskom sudu u Beogradu i da je okončana donošenjem osporene presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 1587/10 od 14. aprila 2010. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 25. juna 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala deset godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za desetogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosi oci ustavne žalbe ima li legitiman interes da sud o nj ihovom zahtev u odluči u okviru standarda razumnog roka, s obzirom na to da je u pitanju utvrđivanje sastava zaostavštine njihovog oca, koji je preminuo još 1999. godine.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da su pojedini postupci njihovog punomoćnika mogli doprineti produžavanju trajanja parničnog postupka . Reč je o dva zahteva za izuzeće postupajućih sudija i zahtevu za delegaciju suda, koji su prevashodno bili motivisani odbijanjem postupajućih sudija da se određena pitanja koja je punomoćnik podnosilaca postavljao prilikom saslušanja stranaka, svedoka i predsednika Med icinskog odbora unesu u zapisnik. Odlučivanje o ovim zahtevima je, po oceni Ustavnog suda, produžilo trajanje parnice za najmanje jednu godinu.

Po nalaženju Ustavnog suda, dugom trajanju postupka je u najvećoj meri doprinelo neefikasno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu, koji je presudio nakon nepunih osam godina od podnošenja tužbe . Prvostepeni sud je bio naročito neaktivan, u smislu nezakazivanja ročišta, u periodu nakon donošenja odluke o izvođenju dokaza veštačenjem. Vremenska pauza između dva ročišta u trajanju od tri godine, bila je, po oceni Ustavnog suda, neopravdana, a nastala je kao posledica neažurnosti suda i nedovoljno jasn e komunikaci je sa Sudsko-medicinskim odborom. Naime, rešenje kojim je Odboru povereno veštačenje doneto je nakon godinu dana od dana održav anja ročišta na kojem je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, a spisi predmeta Odboru su prosleđeni šest meseci nakon toga. Činjenica da je Medicinski odbor prvobitno spise predmeta zadržao devet meseci, a potom, prilikom izrade dopunskog nalaza i mišljenja, još šest meseci, što je dovelo do odlaganja dva ročišta za glavnu raspravu, takođe se može staviti na teret prvostepenom sudu, jer nije na odgovarajući način uticao na Medicinski odbor da ažurira svoj rad i veštačenje obavi u najkraćem mogućem roku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 2191/2000, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da su podnosi oci ustavne žalbe izjavi li reviziju protiv osporene drugostepene presude, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 109/11 od 30. marta 2011. godine odbačena kao nedozvoljena., ali ovaj period nije posebno cenio. Naime, prema usvojen om pravn om stav u, postupak po reviziji u kome se odlučivalo isključivo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje revizije i koji je okončan odbacivanjem revizije kao nedozvoljene, po svojoj prirodi ne predstavlja sastavni deo ili nastavak parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu. Imajući dalje u vidu da podnosioci dužinu trajanja postupka pred revizijskim sudom nisu izričito osporili , Ustavni sud o tome nije posebno odlučivao.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da podnosioci ni su istak li zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ovog prava, već ustavnom žalbom alternativno zahtevaju isplatu štete koju su im redovni sudovi naneli osporenim presudama, što se može smatrati zahtevom za naknadu materijalne štete, čija se vrsta, obim i visina moraju argumentovati odgovarajućim dokazima.

7. Što se tiče navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se podnosi oci, u suštini, žale na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu merodavnog prava u osporenim presudama.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi navedenog ustavnog prava , treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosi ocu osigurao pravo na pravično suđenje garant ovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda , te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje, već da podnosioci ponavljaju sve one navode i osporavanja koj a su u više navrata isticali u toku predmetne parnice, zatim u primedbama na obavljeno veštačenje i na kraju u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude . Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne preispituje dokaze niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. Ustavni sud je utvrdio da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava i da sadrže jasnu, argumentovanu i detaljno obrazloženu ocenu zbog čega je pokojni Milan Petrić u momentu overe osporenog ugovora o doživotnom izdržavanju bio sposoban da upravlja svojim postupc ima i da shvati značaj pravne radnje (zaključenje ugovora) koju preduzima. Ustavni sud je cenio i navode ustavne žalbe da prvostepeni sud, nakon promene postupajućeg sudij e, nije ponovo izveo dokaz saslušanjem tužene Zorice Ivanović, u svojstvu parnične stranke, ali je uvidom u spise parničnog predmeta utvrđeno da je na završnom ročištu, 18. januara 2008. godine, tužena ponovo saslušana od strane sudećeg veća.

Zbog napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , zbog čega je odlučeno kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević