Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu. Iako je postupak trajao nešto duže od četiri godine, sud je ocenio da je to opravdano složenošću predmeta i ponašanjem parničnih stranaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Vučićevića iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Vučićevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3469/06, kasnije u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 47/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Vučićević iz Beograda izjavio je 28. jula 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, prava zajemčenih odredbama čl. 19. i 37. Konvencije o pravima deteta u postupku koji se ranije vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3469/06, kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 47/10, kao i u postupku koji se vodio u predmetu broj 572-804/07 pred Gradskim centrom za socijalni rad Beograd - Odeljenje Vračar. Podnosilac u ustavnoj žalbi zbog istih povreda osporava i postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu u predmetima P. 1915/03, P. 2523/05 i Ki. 737/07, Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetima Ki. 12449/10, Ki. 16578/10 i Ki. 18019/10, akte Trećeg opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Ktr. 1158/05 i Ktr. 402/07, akt Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Ktr. 1382/09, postupanje Prekršajnog suda u Beogradu u predmetu Pr. 10125/10.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 47/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3469/06) i spise predmeta Gradskog centra za socijalni rad Beograd - Odeljenje Vračar broj 572-804/07, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Zoran Vučićević, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 17. februara 2003. godine podneo tužbu za razvod braka Trećem opštinskom sudu u Beogradu (i pored činjenice da nije bio u bračnoj, već vanbračnoj zajednci sa S.C.), kada je sud dozvolio da se vodi postupak poveravanja maloletne J.V.

Treći opštinski sud u Beogradu je 25. decembra 2003. godine doneo presudu na osnovu odricanja P. 1915/03, s obzirom na to da je tužilac povukao tužbu i odrekao se tužbenog zahteva.

Gradski centar za socijalni rad - Odeljenje Vračar (u daljem tekstu: Odeljenje Vračar) se povodom postupanja u postupku poveravanja maloletne J.V. jednom od roditelja 21. aprila 2005. godine obratio Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu (u daljem tekstu: Institut), s obzirom na to da je konstatovano da postoje elementi disfunkcionalnosti kod roditelja maloletne J.V. kao i uzajamne optužbe za zlostavljanje i zanemarivanje deteta, te da je neophodno sprovesti ispitivanja na te okolnosti. Institut je 1. novembra 2005. godine dao svoje mišljenje u vezi roditeljskog para i obavestio Odeljenje Vračar da nijedan od roditelja ne ispoljava znake psihijatrijskog poremećaja, ali da je u interesu maloletne devojčice imajući u vidu pol i uzrast deteta da bude poverena majci, a da se viđanje oca i devojčice reguliše po standardnom modelu.

Treće opštinsko javno tužilaštvo je 14. decembra 2005. godine svojim dopisom KTR.br.1158/05 obavestilo Odeljenje Vračar da im je dostavljen izveštaj o intervenciji od strane OUP Vračar, s obzirom na to da je Zoran Vučićević prijavio nasilje nad svojom ćerkom koje je izvršeno od strane njegove bivše vanbračne supruge. Povodom toga tužilaštvo je tražilo da ih organ starateljstva izvesti o eventualnim postupanjima u ovom predmetu, na osnovu čega je stručni tim Odeljenja Vračar 16. decembra 2005. godine izvestio da ne postoji ozbiljna opasnost za oštećenje detetovog zdravlja i razvoja, ali da je dominantno psihičko i emocionalno zlostavljanje deteta usled visoke tenzije i nerazrešenog porodičnog konflikta koji se odražava na roditeljske uloge roditelja maloletne J.V.

Treći opštinski sud u Beogradu je 3. marta 2006. godine doneo rešenje P. 2523/05 kojim je odbačena tužba tužioca Zorana Vučićevića kao neuredna, s obzirom na to da je tužilac po profesiji advokat, a da je dao adresu tužene na kojoj je ona bila nepoznata.

Zoran Vučićević je 3. novembra 2006. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu i predlog za izdavanje privremene mere protiv bivše vanbračne supruge S.C. U tužbi je naveo da je iz vanbračne zajednice parničnih stranaka rođena maloletna J.V. koja je nakon prekida vanbračne zajednice nastavila da živi sa majkom, kao i da je tokom zajedničkog života sa majkom bila žrtva kažnjavanja i agresivnog ponašanja. Tužbom je tražio da mu se maloletna ćerka poveri na brigu, čuvanje i vaspitanje, kao i da se odredi privremena mera kojom će mu se maloletna J.V. poveriti do okončanja parnice.

Tokom postupka poveravanja maloletnog deteta nadležni organ starateljstva je sproveo kompletan dijagnostički postupak i rezultati svih ispitivanja nisu ukazivali na indicije o zlostavljanju maloletnog deteta, nego na visoku tenziju i nerazrešene partnerske konflikte koji se negativno odražavaju na bivše supružnike u obavljanju roditeljske uloge, usled čega je izraženo emocionalno trpljenje maloletnog deteta. Parnični sud je, takođe, pribavio i mišljenje Instituta iz kojeg proizlazi da nijedan od roditelja ne ispoljava znake psihijatrisjkog poremećaja, kao i da je njihova procena da je u razvojnom interesu maloletnog deteta da bude povereno majci imajući u vidu pol i uzrast deteta, te da postoji nerazrešen partnerski konflikt koji kompromituje roditelje u vršenju roditeljske funkcije. Takođe, sud je 25. decembra 2006. godine naložio Odeljenju Vračar da obavi razgovor sa roditeljima i izjasni se kom roditelju bi trebalo poveriti maloletnu J.V, povodom čega je Odeljenje Vračar dalo mišljenje da do okončanja postupka majka neposredno vrši roditeljsko pravo, a otac održava lične odnose sa maloletnim detetom po najširem modelu.

Treći opštinski sud u Beogradu je 23. februara 2007. godine tražio i od MUP Republike Srbije – Policijske stanice Vračar da se izjasni na navode tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da tužena maltretira maloletnu J.V. nakon čega je sud obavešten da je na licu mesta, nakon obavljenog razgovora sa majkom i maloletnom J.V. ustanovljeno da je majka samo izgrdila dete, bez prisustva nasilja. Isto je ponovljeno i 5. aprila 2007. godine.

Odeljenje Vračar je 19. aprila 2007. godine donelo rešenje br. 560-804/07 kojim je određen korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava Zoranu Vučićeviću i S.C. na osnovu kojeg su upozoreni da poštuju organizaciju i aranžman življenja za koji je u stručnom postupku utvrđeno da je u najboljem interesu deteta, kao i da se uključe u savetodavni tretman Savetovališta za brak i porodicu Gradskog centra za socijalni rad.

Treći opštinski sud u Beogradu je 30. aprila 2007. godine doneo rešenje o privremenoj meri P. 3469/06 kojim se maloletna J.V. poverava na brigu, čuvanje i vaspitanje tuženoj do okončanja parnice.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 4. jula 2007. godine doneo rešenje Gž. 9426/07 kojim se ukida rešenje o privremenoj meri Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3469/06 od 30. aprila 2007. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da nisu utvrđeni elementi procene najboljeg interesa deteta, te da je potrebno da prvostepeni sud ispita da li roditelji zloupotrebljavaju roditeljsko pravo i da li u njihovom ponašanju ima elemenata nasilja u porodici.

U ponovnom postupku povodom odlučivanja o privremenoj meri sud je 2. novembra 2007. godine pribavio mišljenje Gradskog centra za socijalni rad - Savetovališta za brak i porodicu (u daljem tekstu: GCSR Beograd) u kojem je navedeno da je rad na zaustavljanju eskalacija roditeljskih sukoba pred detetom bio veoma efikasan i da su oba roditelja uložila veliki napor u preuzimanju odgovornosti da se disfunkcionalni obrazac po kojem su godinama funkcionisali, zaustavi.

Odeljenje Vračar je 4. septembra 2008. godine dostavilo dopunu mišljenja i predlog o vršenju roditeljskog prava nad maloletnom J.V. sa konstatacijom da je isključena mogućnost nagodbe o vršenju roditeljskog prava nad maloletnom J.V, te da oba roditelja ispoljavaju određene pedagoške manjkavosti koje su pre svega uslovljene partnerskim konfliktom i upotrebom deteta u partnerskom obračunu, kao i da se nijednom roditelju ne može dati prednost za neposredno vršenje roditeljskog prava, ali da s obzirom na to da se maloletna devojčica trenutno opredelila da živi sa majkom, da majka i dalje ostane roditelj koji roditeljsko pravo neposredno vrši.

Odeljenje Vračar je 25. decembra 2008. godine dostavio sudu dopunski izveštaj u predmetu maloletne J.V. usled izmenjenih okolnosti, s obzirom na to da od sredine oktobra devojčica, nakon rasprave sa majkom, živi kod oca. Da je primećena izvesna zrelost kod devojčice, emotivna stabilizacija, te je doneta nova procena da se za sada maloletna devojčica poveri na brigu i čuvanje ocu, a da se lični odnosi sa majkom urede po najširem modelu.

Prvostepeni sud je 26. februara 2009. godine doneo rešenje P. 3469/06 kojim je uređen model viđanja maloletne J.V. sa majkom, a prema modelu viđanja koji je predložilo Odeljenje Vračar u dopunskom izveštaju od 6. februara 2009. godine, s obzirom na to da se maloletna devojčica od sredine oktobra 2008. godine nalazi kod oca.

Treći opštinski sud u Beogradu je 9. aprila 2009. godine na predlog tužioca odredio superveštačenje Sudskopsihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu, vezano za podobost roditelja za poveravanje maloletne J.V. sa čime se tužena nije u potpunosti složila, jer je njen predlog bio da veštačenje obavi Institut za mentalno zdravlje u Beogradu.

Sudskopsihijatrijski odbor Medicinskog fakulteta u Beogradu se 20. novembra 2009. godine izuzeo iz navedenog veštačenja, jer nisu želeli sebe da izlažu daljoj manipulativnosti tužene, nakon čega je 2. marta 2010. godine (sada) Prvi osnovni sud u Beogradu odredio da superveštačenje izvrši Sudskopsihijatriski odbor Medicinskog fakulteta u Kragujevcu.

Gradski centar za socijalni rad Beograd - Odeljenje Čukarica (u daljem tekstu: Odeljenje Čukarica) je 12. aprila 2010. godine dostavilo izveštaj Odeljenju Vračar u kojem je navedeno: da od kada je otac dobio privremenu meru kojom se devojčica poverava njemu na neposredno roditeljsko staranje devojčica živi sa njim u Sremčici; da od početka drugog polugodišta školske 2009/2010 godine pohađa osnovnu školu u Sremčici u koju se dobro uklopila; da otac redovno kontakrira sa školskim psihologom, a da je majka telefonom najavila dolazak u školu; da devojčica živi u zajednici sa ocem i njegovom drugom suprugom; da je maloletna J.V. navela da se sa majkom viđa jednom nedeljno i da nije prisutno nasilje od strane majke.

Odeljenje Vračar je 14. jula 2010. godine sačinilo službenu belešku u kojoj navode da prestaju da budu nosilac posla u zaštiti interesa maloletne J.V. s obzirom na to da ona sada živi na teritoriji Odeljenja Čukarica, da su ovom organu starateljstva sada prosleđeni svi dopisi oca devojčice, te da predmet stavljaju u pasivu.

Sudskopsihijatrijski odbor Medicinskog fakulteta u Kragujevcu je 22. novembra 2010. godine dao traženi nalaz i mišljenje o roditeljskoj podobnosti oba roditelja maloletne J.V. sa analizom da je u relaciji sa maloletnom ćerkom otac emotivan, autentično roditeljski brižan i podesan da participira njenom odgoju i vaspitanju, te da vaspitne, obrazovne i kulturne potencijale ćerke može pratiti i unapređivati; da majka izražava autentičnu roditeljsku brigu za maloletnu ćerku i da je podesna za vršenje roditeljskog prava.

Prvi osnovni sud u Beogradu je uzevši u obzir nalaz i mišljenje Odeljenja Vračar od 19. decembra 2008. godine, nalaz i mišljenje Sudskopsihijatriskog odbora Medicinskog fakulteta u Kragujevcu od 22. novembra 2010. godine na ročištu održanom 22. novembra 2010. godine doneo presudu P2. 47/10 kojom je maloletna J.V. poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu Zoranu Vučićeviću, ovde podnosiocu ustavne žalbe. U obrazloženju presude navedeno je: da je sud tokom postupka utvrdio da je maloletna J.V. po prestanku vanbračne zajednice svojih roditelja živela sa tuženom; da su partnerski odnosi između tužioca i tužene bili trajno poremećeni; da od kraja 2008. godine maloletna J.V. najveći deo vremena provodi kod oca koji je emotivan, autentično roditeljski brižan i podesan da participira njenom odgoju i vaspitanju; da su se stranke na ročištu održanom 22. novembra 2010. godine sporazumele da se maloletna J.V. poveri na čuvanje, brigu i staranje ocu. Kako su se tužilac i tužena odrekli prava na žalbu na presudu ista je postala pravnosnažna danom donošenja i objavljivanja, tj. 22. novembra 2011. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje ustvnom žalbom utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2).

Odredbama Zakona o ratifikaciji Konvecnije Ujedinjenih nacija o pravima deteta ("Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori", broj 15/90 i "Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 2/97) propisano je: da će strane ugovornice preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja brine o detetu, da takve zaštitne mere, treba, prema potrebi, da uključuju efikasne postupke za donošenje socijalnih programa za obezbeđivanje neophodne podrške detetu i onima koji se o detetu staraju, kao i drugih oblika zaštite i sprečavanja, utvrđivanja, prijavljivanja, prosleđivanja, istrage, postupanja i praćenja slučajeva ovde navedenog zlostavljanja deteta i, po potrebi, obraćanja sudu (član 19.). Članom 37. iste Konvencije je propisano da će strane ugovornice obezbediti da: ni jedno dete ne bude podvrgnuto mučenju ili drugom okrutnom, nehumanom ili ponižavajućem postupku ili kažnjavanju, da ni smrtna kazna, ni doživotni zatvor, bez mogućnosti oslobađanja, neće biti dosuđeni za dela koja izvrše osobe mlađe od 18 godina (stav 1. tačka a)); ni jedno dete ne bude nezakonito ili proizvoljno lišeno slobode, da će hapšenje, zadržavanje u protvoru i zatvaranje deteta biti u skladu sa zakonom i primenjeno jedino kao poslednja moguća mera i to na najkraći mogući vremenski period (stav1 . tačka b)); sa svakim detetom lišenim slobode bude humano postupano i uz poštovanje urođenog ljudskog dostojanstva i na način koji uvažava potrebe osoba njihovog uzrasta, posebno, svako dete lišeno slobode biće odvojeno od odraslih, izuzev ukoliko se smatra da to nije u interesu deteta, i imaće pravo da održava kontakte sa svojom porodicom putem prepiske i poseta, osim u izuzetnim okolnostima (stav 1. tačka c)); svako dete lišeno slobode će imati pravo da mu odmah bude omogućen pristup pravnoj i drugoj odgovarajućoj pomoći, kao i pravo da pobija zakonitost tog lišavanja slobode pred sudom ili drugim nadležnim, nezavisnim i nepristrasnim organima i na brzu odluku u svakom takvom postupku (stav 1. tačka d)).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantna je i odredba člana 204. Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", broj 18/05) kojom je propisano da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo.

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknutih povreda prava u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, kasnije Prvim osnovnim sudom u Beogradu, Ustavni sud je imao u vidu da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog zahteva za podnosioca. Takođe, Ustavni sud naglašava da specifičnost predmetnog sudskog postupka nalaže postupanje kojim će se u najvećoj meri zaštititi interes deteta, uz poštovanje prava roditelja da vaspitavaju, čuvaju i izdržavaju svoju decu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi poveravanja maloletne J.V. i odlučivanja o privremenoj meri na osnovu koje bi maloletna J.V. bila poverena njemu do okončanja parnice, započeo 3. novembra 2006. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu i da 28. jula 2010. godine, kada je izjavljena ustavna žalba, još uvek nije bio okončan. Predmetni parnični postupak okončan je 22. novembra 2010. godine donošenjem presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 47/10 kojom je maloletna J.V. poverena podnosiocu ustavne žalbe na brigu i staranje.

Ustavni sud konstatuje da odluke o vršenju roditeljskog prava po svojoj prirodi spadaju u složene postupke, zbog osetljivosti i značaja prava o kome se odlučuje. Polazeći od iznetog, odluke u ovakvim postupcima, se po pravilu donose u saradnji sa institucijama nadležnim za davanje mišljenja i preporuka o podobnosti za vršenje roditeljskog prava, razvoja ličnosti maloletnog deteta, kao i odnosa među supružnicima. Prvi osnovni sud u Beogradu je stoga, tokom postupka, više puta nalagao nadležnom organu starateljstva, Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu i sudskopsihijatrijskim odborima Medicinskog fakulteta u Beogradu i Kragujevcu da izvrše i dostave multidisciplinarne procene roditeljske kompetencije podnosioca ustavne žalbe i njegove bivše vanbračne supruge, s obzirom na to da se situacija među bivšim partnerima često menjala, tj. da je korektivni rad nadležnih institucija sa bivšim vanbračnim partnerima u odnosu na njihove roditeljske funkcije nekada davao pozitivne rezultate, dok nekada promena disfunkcionalnih odnosa nije bilo, što je sve uticalo na prolongiranje parničnog postupka. Ustavni sud je ocenio da je parnični sud, odlučujući u ovoj stvari, pored mišljenja stručnog tima nadležnog organa starateljstva (koje je o ovom paru davano više puta) i mišljenja Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, naložio i superveštačenje sudskopsihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu koje nije uspelo, s obzirom na to da se navedeni odbor izuzeo iz predmeta, sa obrazloženjem da je saradnja sa tuženom u parničnom postupku bila izuzetno teška, te da je superveštačenje okončano tek 22. novembra 2010. godine, nakon što je tim sudskopsihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta u Kragujevcu dao svoje mišljenje na okolnosti podobnosti roditelja za vršenje roditeljskog prava, kada je parnični postupak pravnosnažno i okončan. Ustavni sud jeste pošao od činjenice da se radi o složenom postupku i imao u vidu posebnosti slučaja, ali konstatuje da su dužini trajanja postupka prevashodno doprineli trajno poremećeni partnerski odnosi podnosioca ustavne žalbe i njegove bivše vanbračne supruge - tužene u parničnom postupku.

Ustavni sud je utvrdio: da je od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude, koja je danom donošenja i obajvljivanja postala pravosnažna, proteklo nešto više od četiri godine; da je sud održao 26 ročišta za glavnu raspravu; da su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, svedoka i veštačenjem od strane nekoliko specijalizovanih ustanova; da je sud tokom celog postupka ostvarivao saradnju sa centrom za socijalni rad, koji je imao konstruktivnu ulogu tokom celog postupka, te sa parničnim sudom zajedno radio na zaštiti interesa maloletne J.V.

Ustavni sud je pošao od činjenice da je za podnosioca ustavne žalbe od izuzetne važnosti odluka suda o tome koji će roditelj samostalno vršiti roditeljsko pravo nad maloletnom ćerkom, ali podseća da se do te odluke nije moglo doći bez sveobuhvatne procene slučaja, a prevashodno procene roditeljske podobnosti podnosioca ustavne žalbe, kao oca i tužene, kao majke maloletne J.V, te je imao u vidu da su poremećeni partnerski odnosi u najvećem delu doveli do toga da postupak poveravanja deteta jednom od roditelja traje više od četiri godine. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, kasnije Prvim osnovnim sudom u Beogradu, u predmetu P2. 47/10, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke. Kako su se u konkretnom slučaju, ovde podnosilac ustavne žalbe i tužena odrekli prava na žalbu na prvostepenu presudu, te da je prvostepena presuda postala pravnosnažna danom donošenja i objavljivanja (22. novembra 2010. godine), to je nesporno da je podnosilac imao pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke, ali da to svoje pravo svojom voljom nije iskoristio, te je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u ovom delu ustavnu žalbu odbacio i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u delu kojim se ističe povreda prava garantovanih čl. 19. i 37. Konvencije o pravima deteta, jer se označena prava, s obzirom na njihovu utvrđenu sadržinu, ne mogu dovesti u vezu sa pravnom prirodom i sadržinom osporenog parničnog postupka u kojem je odlučivano o poveravanju maloletne ćerke jednom od roditelja, te rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu da se podnetom ustavnom žalbom osporava i postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu u predmetu P. 1915/03, koji je okončan 25. decembra 2003. godine donošenjem presude na osnovu odricanja i predmetu P. 2523/05, koji je okončan 3. marta 2006. godine donošenjem rešenja kojim je tužba odbačena kao neuredna, Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba ustanovljena Ustavom Republike Srbije, kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete, nakon stupanja na snagu Ustava.

Polazeći od navedenog, a kako su osporeni postupci okončani pre stupanja Ustava na snagu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Ustavni sud je imao u vidu i navode ustavne žalbe o povredi navedenih Ustavom zajemčenih prava u prekršajnom postupku i krivičnim postupcima koji su se vodili ili se vode zbog nasilja u porodici, zapuštanja i zlostavljanja maloletnog lica, ali je ocenio da je podnošenje krivičnih prijava od strane podnosioca ustavne žalbe protiv bivše vanbračne supruge, sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, isključivo bilo u funkciji uticaja na parnični sud pred kojim se vodio postupak poveravanja maloletne J.V. jednom od roditelja, tj. odlučivanja parničnog suda u korist podnosioca ustavne žalbe. S obzirom na to, a imajući u vidu da je parnični sud svojom odlukom od 22. novembra 2010. godine maloletnu J.V. poverio podnosiocu ustavne žalba, kao i prethodno datu ocenu Ustavnog suda da u parničnom postupku koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu nije bilo povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud nije posebno razmatrao povredu istih prava u predmetnom prekršajnom i krivičnim postupcima, te je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu (vidi praksu Ustavnog suda u predmetu Už-2727/2009 od 22. jula 2010. godine).

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti