Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete zbog značajne neaktivnosti prvostepenog suda u radnom sporu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3527/2013
05.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Stevića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubiše Stevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 171/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P1. 2860/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubiša Stević iz Leskovca podneo je, 29. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Nikole Stankovića, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 171/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P1. 2860/07).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac 29. oktobra 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog, radi isplate zarade; da prvostepeni sud ni nakon pet i po godina nije doneo prvostepenu presudu, zbog čega smatra da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 171/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P1. 2860/07), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Ljubiša Stević iz Leskovca, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, preko punomoćnika Radmile Stanković, advokata iz Leskovca, 29. oktobra 2007. godine, Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog – Z. I, vlasnika pekare „Sunce“ iz Leskovca, radi isplate zarade, koja je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 2860/07.

Do donošenja prvostepene presude zakazano je 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano sedam ročišta zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Pri tome, tužilac nije pristupio na jedno ročište, a jedno ročište nije održano na zajednički predlog parničnih stranaka, zbog pokušaja mirnog rešenja spora. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka i dva predložena svedoka, pošto drugih dokaznih predloga nije bilo. U postupanju suda je bio prisutan period izrazite neaktivnosti u trajanju od preko dve godine, u kojem sud nije zakazivao ročište (od 12. novembra 2009. do 9. aprila 2012. godine). Pored toga, posle više od četiri godine od pokretanja spora, pre početka ročišta od 9. aprila 2012. godine, sud je konstatovao da je tužba neuredna i naložio punomoćniku tužioca da tužbu uredi shodno odredbama Zakona o parničnom postupku. Nakon 1. januara 2010. godine i sprovedene reforme u pravosuđu, postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu pod brojem P1. 171/10.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 171/10 od 11. septembra 2013. godine tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan i obavezan je tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 65/14 od 14. januara 2014. godine, žalba tužioca je odbijena kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1. 171/10.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe , 29. oktobra 2007. godine Opštinskom sudu u Leskovcu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 65/14 od 14. januara 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko šest godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka preko šest godina, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, ako se ima u vidu da je vođena parnica radi isplate zarade za obavljeni rad. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, odnosno da je sud u sprovedenom dokaznom postupku saslušao parnične stranke i dva svedoka, pošto drugih dokaznih predloga nije bilo.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud bio neaktivan u periodu od preko dve godine, u kojem nije zakazivao ročište (od 12. novembra 2009. do 9. aprila 2012. godine). Pored toga, sud je, posle više od četiri godine od pokretanja spora, pre početka ročišta od 9. aprila 2012. godine, konstatovao da je tužba neuredna i vratio punomoćniku tužioca tužbu na uređenje prema odredbama Zakona o parničnom postupku, iako je tužba podneta preko punomoćnika iz reda advokata. Navedeno postupanje prvostepenog suda je dovelo do toga da prvu presudu P1. 171/10 od 11. septembra 2013. godine, donese nakon skoro šest godina od podnošenja tužbe. Nakon toga, postupak je okončan za četiri meseca, presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 65/14 od 14. januara 2014. godine, što ukazuje da je drugostepeni sud u vrlo kratkom roku odlučio o žalbi izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetna parnica, koju je vodio u svojstvu tužioca, okonča u razumnom roku i da podnosilac ustavne žalbe nije značajnije doprineo dužini trajanja postupka, iako nije došao na jedno ročište i predložio je odlaganje jednog ročišta zbog pokušaja mirnog rešenja spora.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud je prilikom date ocene u ovom predmetu imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 171/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P1. 2860/07), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahtev a podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, u Odluci Už –633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti