Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Utvrđeno je da je obrazloženje presude, kojom se nalaže isplata zarade osobi koja faktički nije radila, kontradiktorno i time neustavnopravno neprihvatljivo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović , mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jana Bakoša iz Kovačice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jana Bakoša i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 703/12 od 30. januara 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 703/12 od 30. januara 2012. godine i određuje da nadležni drugostepeni parnični sud ponovo odluči o žalbi koju je tužilja izjavila protiv presude Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici P1. 670/10 od 17. januara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jan Bakoš iz Kovačice je 25. aprila 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 703/12 od 30. januara 2012. godine, zbog povrede prava podnosioca ustavne žalbe na sudsku zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Novom Sadu osporenom presudom, odlučujući o žalbi tužilje, delimično uvažio žalbu i preinačio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici na štetu podnosioca ustavne žalbe; da izreka osporene presude ne proizlazi iz razloga navedenih u obrazloženju presude, jer sud konstatuje da je tuženi tužilji uredno plaćao minimalnu zaradu i uplaćivao doprinose za PIO kao i regres, a u nastavku obrazloženja ističe da tužilji zarada nije isplaćena, čime su navodi u obrazloženju protivurečni; da će na ovaj način tužilji biti dva puta isplaćene zarade, iako su prvostepeni i drugostepeni sud na nesumnjiv način utvrdili da tužilja faktički nije obavljala bilo kakve poslove kod tuženog; da je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu stoga nezakonita. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, te poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici P1. 670/10 od 17. januara 2011. godine odbijen je u celosti tužbeni zahtev tužilje V. B. iz Kovačice da se tuženi Jan Bakoš - vlasnik SZTR „ELKOV“ iz Kovačice (njen bivši suprug, a ovde podnosilac ustavne žalbe) obaveže da joj isplati zaradu u visini minimalne zarade za period od 1. decembra 2006. godine zaključno sa 30. aprilom 2009. godine u iznosima bliže utvrđenim izrekom, zatim da joj isplati regres u visini jedne prosečne mesečne zarade u privredi Republike Srbije za period od 2007. do 2009. godine iskazane u izreci presude, kao i da uplati kod Fonda PIO zaposlenih Republike Srbije – Filijala Pančevo u korist tužilje propisane poreze i doprinose za penzijsko i socijalno osiguranje na ime potraživanih iznosa regresa; odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužilje da joj tuženi isplati naknadu štete u visini minimalne zarade i regresa u iznosima bliže navedenim u izreci presude i da u korist tužilje uplati poreze i doprinose za penzijsko i socijalno osiguranje na ime potraživanog regresa; odbijen je zahtev tužilje da joj tuženi naknadi troškove parničnog postupka, a obavezana je tužilja da tuženom isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 88.750 dinara.

U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilja V. B. bila radnik u redovnom radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog od 1. jula 2005. godine do 30. aprila 2009. godine; da je za utuženi period tuženi tužilji uredno plaćao minimalnu zaradu i regres, te uplaćivao doprinose Fondu PIO na ove iznose, a što je utvrđeno iz iskaza stranaka, svedoka i na osnovu radne knjižice tužilje, kao i pregledom poslovnih knjiga tuženog i evidencija kod Fonda PIO – Filijala Pančevo od strane veštaka; da je sve ove isplate za tužilju podigao uz svoj potpis vlasnik tuženog SZTR „ELKOV“ Jan Bakoš, sa kojim je tužilja u to vreme živela u bračnoj zajednici; da za prijem isplata uz platni spisak nije priloženo pismeno ovlašćenje tužilje; da tužilja faktički nije obavljala poslove prodavca niti bilo koje druge poslove kod tuženog u toku celog perioda koji je predmet tužbenog zahteva. U obrazloženju presude se takođe navodi: da se s obzirom na napred utvrđeno, tužilja ne može pozivati da joj naknade zarade i regresa nisu isplaćeni, budući da su ove naknade isplaćene njenom tadašnjem suprugu sa kojim je živela u bračnoj zajednici; da je, pored toga, utvrđeno da tužilja faktički nije obavljala rad i radne zadatke u vreme trajanja radnog odnosa jer joj je staž vođen zbog toga što je bila član porodice – supruga vlasnika radnje; da ako tužilja ne bi primala tražene zarade, doprinose i regres, mogla je da traži naknadu štete, što je tužilja eventualnim tužbenim zahtevom i tražila; da kako je u dokaznom postupku utvrđeno da ona faktički nije radila, kao i da joj tuženi nije onemogućio da radi, niti ju je u tome sprečavao, to, po oceni suda, ni takav zahtev za naknadu štete u visini minimalne zarade i ostalih pripadajućih prava u spornom periodu tužilji ne pripada; da je sud stoga našao da ni osnovni, kao ni eventualni tužbeni zahtev nisu osnovani, te ih je odbio.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 703/12 od 30. januara 2012. godine delimično usvojio žalbu i preinačio ožalbenu prvostepenu presudu, tako što je usvojio primarni tužbeni zahtev u pogledu isplate minimalne zarade i regresa u traženom periodu, a u preostalom delu je žalbu odbio i presudu potvrdio, te je obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove parničnog i žalbenog postupka u ukupnom iznosu od 107.500,00 dinara.

U obrazloženju osporene presude je navedeno da Apelacioni sud u Novom Sadu nalazi da je pobijana presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, uz pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje na koje je delimično pogrešno primenjeno materijalno pravo. Ističe se da je, prema činjeničnom stanju, tužilja bila radnik u redovnom radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog od 1. jula 2005. godine do 30. aprila 2009. godine, te da je tuženi za ovaj period tužilji uredno plaćao minimalnu zaradu i uplaćivao doprinose na ime minimalne zarade. Zatim se navodi za pojedine godine koliko je tužilji isplaćeno na ime zarade, naknade za bolovanje i na ime regresa, kao i koliki su doprinosi na ove iznose uplaćeni Fondu PIO. Konstatuje se da je sve isplate, pa tako i za utuženi period, za tužilju podigao uz svoj potpis njen tadašnji suprug, istovremeno vlasnik i zastupnik radnje, ali da za prijem isplata uz platni spisak nije priloženo pismeno ovlašćenje tužilje. Kao utvrđeno se iznosi i to da tužilja faktički nije obavljala poslove prodavca ili druge poslove kod tuženog u toku celog relevantnog perioda. Na kraju se iz svega toga zaključuje da tužilja osnovano u žalbi navodi da je veštak u svom nalazu utvrdio da su zarade tužilje od strane tužene isplaćene Janu Bakošu i da on nije imao nikakvo ovlašćenje za podizanje zarade od strane tužilje; da je nalazom veštaka jasno utvrđeno da tužilji zarade nisu isplaćene, jer je tuženi morao zarade tužilji da isplati lično ili licu koje ona ovlasti; da je na ročištu održanom 17. januara 2011. godine punomoćnik tuženog izjavio da nema primedbi na nalaz veštaka, pa je shodno tome pogrešan stav suda da tužilja nije dokazala da joj zarade nisu isplaćene.

4. Odredbama člana 22. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Zakonom o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se z arada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 105. stav 1.); da se z arada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106.); da z aposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, te da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.) .

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se tvrdnja o povredi ovog prava zasniva na ukazivanju na „nezakonitost“ osporene presude, tj. na nepravilnu primenu materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje u donošenju osporene presude.

Ustavni sud i ovom prilikom najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijima, koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da sud u postupku po ustavnoj žalbi povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava. Takođe, jedan od implicitnih elemenata prava na pravično suđenje , koji je prihvaćen kako u praksi Ustavnog suda tako i u jurisprudenciji Evropskog suda za ljudska prava, čini i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva da se za presudu kojom se odlučuje o nečijem pravu ili obavezi moraju navesti jasni, razumljivi i dovoljni argumenti za zauzete stavove suda u pogledu primene merodavnog prava.

Ustavni sud primećuje da iz odredaba Zakona o radu proizlazi da osnov zarade na koju zaposleni ima pravo, čini upravo obavljeni rad zaposlenog i vreme provedeno na radu, te da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, što su nesumnjivo okolnosti koje su bile od značaja i za presuđenje u konkretnom sporu stranaka, te koje je sud morao posebno da obrazloži, a u smislu garancija iz člana 32. stav 1. Ustava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Novom Sadu u donošenju osporene presude pošao od činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom prvostepenom parničnom postupku, prema kome je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog – ovde podnosioca ustavne žalbe, koji je tužilji uredno plaćao minimalnu zaradu i regres, te uplaćivao doprinose Fondu PIO na ove iznose, te da je sve ove isplate za tužilju podigao uz svoj potpis tuženi kao vlasnik radnje, sa kojim je tužilja tada živela u bračnoj zajednici. Razlog za preinačenje prvostepene odbijajuće presude je isključivo sadržan u konstataciji drugostepenog suda da je „veštak u svom nalazu utvrdio da su zarade tužilje od strane tužene isplaćene Bakoš Janu i da on nije imao nikakvo ovlašćenje za podizanje zarade od strane tužilje“, zatim da je „nalazom veštaka jasno utvrđeno da tužilji zarade nisu isplaćene, jer je tuženi morao zarade tužilji da isplati lično ili licu koje ona ovlasti“ i, konačno, da je „na održanom ročištu punomoćnik tuženog izjavio da nema primedbi na nalaz veštaka, pa je shodno tome pogrešan stav (prvostepenog) suda da tužilja nije dokazala da joj zarade nisu isplaćene“. Takođe je utvrđeno da je tuženi prijavio tužilju kao stalno zaposleno lice, da joj je uredno uplaćivao zakonom određene doprinose za penzijsko-invalidsko i druge vidove obaveznog socijalnog osiguranja, kao i da je tužilji „uredno plaćao minimalnu zaradu i regres“. Međutim, prvostepeni sud je takođe utvrdio, a što je prihvatio i drugostepeni sud, da tužilja u predmetnom periodu faktički nije obavljala bilo kakav rad, poslove ili radne zadatke u sklopu radnog odnosa, jer joj je staž u radnji vođen zbog toga što je bila član porodice, odnosno supruga vlasnika radnje.

Po shvatanju Ustavnog suda, ovakvo obrazloženje osporene presude nije ustavnopravo prihvatljivo sa stanovišta obrazložene sudske odluke, jer su zaključci i ocene drugostepenog suda nejasni i oprečni, odnosno kontradiktorni. Naime, taj sud nije uzeo u obzir navedenu zakonsku razradu Ustavom zajemčenog prava na pravičnu naknadu za rad i činjenicu da je u sprovedenom postupku utvrđeno da tužena faktički nije ni radila, niti je dolazila na posao kod poslodavca, a bez ikakve njegove krivice, tako da odbijanje tužbenog zahteva od strane prvostepenog suda nije ni bilo zasnovano na okolnosti „da tužilja nije dokazala da joj zarade nisu isplaćene“. Zbog toga, po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud nije ni jasno ni dovoljno obrazložio zbog čega je za odluku o tužbenom zahtevu ključna činjenica to što tuženi nije prigovorio nalazu veštaka, koji je samo konstatovao inače nespornu činjenicu da tuženi nije imao posebno - pismeno ovlašćenje da, kao vlasnik radnje, podiže u ime tužilje (svoje tadašnje supruge sa kojom je živeo u bračnoj zajednici) uplaćene iznose njene minimalne zarade, a u situaciji kada je u činjeničnom stanju prethodno izričito utvrđeno koliko je za pojedine godine tužilji isplaćeno na ime zarade, naknade za bolovanje i na ime regresa, kao i koliki su doprinosi na ove iznose uplaćeni Fondu PIO, a što sve kao pravilno utvrđeno prihvata i žalbeni sud. Takođe, nije dato bilo kakvo izjašnjenje od strane drugostepenog suda o suštini i pravnoj prirodi radnog odnosa koji je tužilja zasnovala kod tuženog, a na šta navode prethodno utvrđene činjenice, konkretno to što tužilja zapravo uošte nije ni radila u periodu za koji traži isplatu zarade, odnosno naknadu štete, iako je to bio osnovni razlog i pravni argument na kome se zasnivala preinačena prvostepena presuda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 703/12 od 30. januara 2012. godine, ne zadovoljava standarde jasnog, razumljivog i dovoljnog obrazloženja, što je posledično dovelo i do proizvoljne primene merodavnog materijalnog prava, a čime je povređeno zajemčeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da se na ovaj način ne prejudicira konačna odluka o tužbenom zahtevu tužilje koju će nadležni parnični sudovi doneti u daljem toku ovog spora, ali i to da su odredbama čl. 103. i 104. Zakona o obligacionim odnosima normirane situacije u kojima je određeni ugovor ništav, kao i pravne posledice eventualno utvrđene ništavosti konkretnog ugovora.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom u odnosu na njega povređeno ustavno načelo iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se suština ovih navoda zapravo odnosi na isticanje povrede prava na pravično suđenje, o čemu se prethodno Sud već izjasnio.

6. U vezi sa navodom podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je nadležni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što bi predstavljalo neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zbog čega je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 703/12 od 30. januara 2012. godine i određivanjem da u ponovnom postupku nadležan drugostepeni parnični sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici P1. 670/10 od 17. januara 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti