Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete S. O

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je S. O. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parnici koja je trajala skoro deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 600 evra zbog propusta suda u efikasnom sprovođenju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. O. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. O. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12257/17 (ranije predmet P. 63684/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba podnosioca odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. O. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. O. iz Beograda je podneo 12. marta 2020. godine, preko punomoćnika M. T, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12257/17 (ranije predmet P. 63684/10). Takođe, istakao je povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju. Kako se ove odredbe sadržinski ne razlikuju od odredaba čl. 32. i 58. Ustava, to Ustavni sud eventualnu njihovu povredu ispituje u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnoj parnici vođenoj po njegovoj tužbi radi naknade štete (nematerijalne i materijalne), pretrpljene u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovao kao pešak. Kako je uzročnik i štetnik bila Z.P, koja je upravljala vozilom drugog lica, a koja je pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1484/08 od 19. maja 2009. godine, oglašena krivom i izrečena joj je kazna i zaštitna mera, podnosilac je 11. februara 2010. godine podneo tužbu radi naknade štete protiv osiguravajućeg društva, vlasnika vozila i okrivljene. Međutim, zbog nedelotvornog postupanja sudova, pre svega iz razloga ukidanja prvostepene presude u delu i vraćanja na ponovni postupak, te vraćanja spisa od strane drugostepenog suda prvostepenom sudu radi dopune postupka, podnosilac je pravo na naknadu štete ostvario tek posle 10 godina, čime su mu povređena označena ustavna prava.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te traži naknadu nematerijalne štete u visini od 6.000 evra zbog povrede označenog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12257/17 (ranije predmet P. 63684/10), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu 11. februara 2010. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženih D. „N.“, Novi Sad, B.B. iz Beograda i Z.P. iz Smedereva, radi naknade štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 63684/10.

Više od tri godine od podnošenja tužbe sud je pokušavao da uruči tužbu trećetuženoj Z.P. na razne načine (više puta ponavljajući): preko pošte, upravnika pošte u Smederevu, predsednika Osnovnog suda u Smederevu – zamolnicom, komandira PS Smederevo. Istovremeno, proveravao je preko MUP-a adresu trećetužene Z.P, a i nalagao je punomoćniku tužioca da uredi tužbu i dostavi njenu tačnu adresu, jer su se vraćale povratnice sa različitim konstatacijama: „nije kod kuće“; „ne stanuje na toj adresi“; „nepoznata“ i sl.) odnosno da predujmi troškove za postavljanje privremenog zastupnika tužene. Iz odgovora MUP-a proizlazi da je adresa iz tužbe identična onoj na kojoj trećetužena ima prebivalište. Takođe, još četiri puta do zakazivanja prvog ročišta je sud nalagao punomoćniku tužioca da uplati predujam za postavljanje privremenog zastupnika. Punomoćnik nije postupao po ovim nalozima, tvrdeći da ona živi na adresi iz tužbe, kako je potvrđeno iz MUP-a, te da se „krije“, da tužilac ne može da podnese taj finansijski teret, kao i da nema zakonskog osnova za određivanje privremenog zastupnika. Komandir PS Smederevo je 23. marta 2012. godine dostavio odgovor na traženje suda da su trećetuženoj 19. marta 2012. godine uručena pismena (tužba i odgovor na tužbu prvotuženog od 21. aprila 2010. godine), ali je zbog nedovoljno čitkog potpisa sud ponovio traženje dostave pismena. Nakon toga je upućen dopis komandiru PS Smederevo da joj uruči i poziv za ročište zakazano za 4. jul 2012. godine (prvo ročište za glavnu raspravu), koje nije održano jer drugotuženi i trećetužena nisu uredno pozvani. Ni drugo ročište zakazano za 22. oktobar 2012. godine, nije održano jer, opet trećetužena, koju je sud pozivao preko komandira PS Smederevo tri puta, nije uredno primila poziv. Iz istih razloga nisu održana ni dva sledeća zakazana ročišta. Za ovo vreme sud je proverio i u evidenciji FOND PIO adresu, koja je, prema datom odgovoru, bila ista kao adresa iz tužbe. Po novom traženju suda da se dostavi adresa zaposlenja trećetužene, FOND PIO je dostavio tu adresu, međutim i poziv na tu adresu se vratio sa konstatacijom da je primalac nepoznat. Na novo traženje suda, FOND PIO je odgovorio 19. aprila 2013. godine da je trećetužena 29. februara 2012. godine odjavljena po osnovu zaposlenja. Paralelno sa ovim obraćanjima, sud je pokušavao dostavu preko pošte. Punomoćnik tužioca je nastavio sa urgencijama da se preko PS Smederevo izvrši dostava pismena, a u podnesku od 31. maja 2013. godine je predložio da se dostavljanje izvrši uz asistenciju policije.

Trećetuženoj je 29. maja 2013. godine uručena tužba, odgovor na tužbu i poziv (povratnica je čitko potpisana), preko pošte. Trećetužena je 4. juna 2013. godine dostavila Sudu odgovor na tužbu i punomoćje koje je dala advokatu.

Do zaključenja glavne rasprave, 23. aprila 2015. godine, bilo je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je tri održano. U dokaznom postupku je sprovedeno medicinsko veštačenje – sudskog veštaka za oblast neuropsihijatrije i sudske psihijatrije i za oblast ortopedije, hirurgije i traumatologije, te pročitani pisani dokazi pribavljeni od poslodavca tužioca u vezi sa njegovim gubitkom zarade za vreme lečenja i rehabilitacije, kao i drugi pisani dokazi. U ovom delu postupka je punomoćnik tužioca dva puta precizirao tužbeni zahtev. Preostala četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana iz sledećih razloga: dva puta drugotuženi nije bio uredno pozvan i dva puta zbog štrajka advokata.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63684/10 od 23. aprila 2015. godine, u prvom stavu izreke je odbijen prigovor mesne nenadležnosti toga suda kao neosnovan; u drugom stavu izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani tuženi da tužiocu solidarno isplate na ime naknade nematerijalne štete određene iznose, kao u izreci, za pretrpljene fizičke bolove, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 23. aprila 2015. godine do isplate; u trećem stavu izreke je delimično odbijen njegov zahtev na ime naknade nematerijalne štete po više navedenih vidova nematerijalne štete, kao u prvom stavu izreke, za određene iznose iz izreke; u četvrtom stavu izreke je delimično odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da mu tuženi solidarno isplate iznos od 331.090,00 dinara i iznos od 4.795,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. aprila 2009. godine do isplate, dok su u petom stavu izreke navedene presude tuženi obavezani da na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate određeni iznos. Protiv presude su žalbe izjavili tužilac, prvotuženi i drugotuženi.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 155/16 od 4. februara 2016. godine su vraćeni spisi prvostepenom sudu radi dopune postupka. Nakon dopune postupka - uručenja pismena strankama, postupajući sudija je dao dostavnu naredbu da se spisi vrate drugostepenom sudu 19. aprila 2016. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3222/16 od 20. jula 2017. godine je odbijena žalba tuženih i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63684/10 od 23. aprila 2015. godine, u delu drugog stava izreke kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti. U drugom stavu izreke je preinačena prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke, pa se obavezuju tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate iznose od: 150.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 100.000,00 za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. aprila 2015. godine do isplate; dok se u preostalom delu, za iznose od: 50.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 100.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, sa zakonskom zateznom kamatom, tužbeni zahtev tužioca odbija kao neosnovan. U trećem stavu izreke navedene presude ukida se presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63684/10 od 23. aprila 2015. godine u stavovima četvrtom i petom izreke i u tom delu predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su nadležnom sudu dostavljeni 18. avgusta 2017. godine, a predmet je dobio novi broj P. 12257/17.

Na prvom zakazanom i održanom ročištu u ponovnom prvostepenom postupku 20. decembra 2017. godine, zaključena je glavna rasprava, a punomoćnik tužioca je smanjio svoj tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u delu koji se odnosi na troškove za lekove, dok je ostao pri zahtevu za izgubljenu zaradu dok je bio na bolovanju i lečenju, a o čemu je podatke dostavio poslodavac tužioca.

Prvi osnovni sudu Beogradu je doneo presudu P. 12257/17 od 20. decembra 2017. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca u celini za naknadu materijalne štete, tužene obavezao da na ime troškova parničnog postupka solidarno plate određeni iznos, a odbio zahtev tužioca za kamatu na troškove parničnog postupka za period od presuđenja pa do dana kada su nastupili uslovi za izvršenje kao neosnovan. Protiv presude je žalbu izjavio prvotuženi, a tužilac je dao odgovor na žalbu. Postupajući sudija je dao naredbu za dostavljanje spisa drugostepenom sudu 7. juna 2018. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4565/18 od 23. avgusta 2019. godine su vraćeni spisi prvostepenom sudu radi dopune postupka, sa nalogom da u roku koji ne može biti duži od 30 dana postupi po nalogu i predmet vrati na dalji postupak. Spisi su dostavljeni prvostepenom sudu 10. septembra 2019. godine, a nakon dopune postupka, te urgencije punomoćnika tužioca, vraćeni su drugostepenom sudu 19. novembra 2019. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4565/18 od 16. januara 2020. godine je odbijena kao neosnovana žalba prvotuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda Beogradu P. 12257/17 od 20. decembra 2017. godine u stavu prvom i drugom izreke. Odbijeni su kao neosnovani zahtevi prvotuženog i tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom iz člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac pozvao u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak započet 11. februara 2010. godine podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, a pravnosnažno okončan 16. januara 2020. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4565/18.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao devet godina i 11 meseci i pet dana.

Prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom u izvesnoj meri bio činjenično i procesno složen, jer su sprovedena dva veštačenja iz medicinske oblasti, a na strani tuženog su bila tri lica. Postupak je bio procesno usložnjen zbog otežanog urednog uručivanja tužbe i poziva, kako drugotuženom, tako i trećetuženoj, kojoj je tužba uručena posle više od tri godine, iako je sud na sve zakonom propisane načine pokušavao da izvrši dostavu. Na duže trajanje postupka uticalo je i to što su dva ročišta odložena zbog obustave rada advokata, a što se ne može staviti na teret sudu.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede, ali da je on, ipak, svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njegovog punomoćnika doprineo da postupak duže traje, odnosno da parnica, uopšte, počne da teče. Naime, iako stoji da je tačnu adresu trećetužene dao još u tužbi, ovo izbegavanje prijema tužbe i poziva od njene strane bilo bi sprečeno da je punomoćnik podnosioca postupio po nalogu suda, upućivanom čak pet puta da uplati predujam za troškove postavljanja privremenog zastupnika. Finansijski teret predujma tužioca, koji je služio kao opravdanje, nije merljiv sa tri godine kašnjenja u otpočinjanju parnice, a pri ažurnom postupanju suda da dođe do tačne adrese i tužbu i ostala pismena uruči trećetuženoj. Činjenica je da nepostupanje po ovom nalogu suda nije razlog za odbacivanje tužbe, ali ipak je u znatnoj meri uticala na to da je parnica počela da teče posle tri godine i dva meseca.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je, ipak, na postupajućem prvostepenom sudu, prevashodno, bila odgovornost za trajanje postupka od skoro deset godina. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da, iako je taj sud preduzimao sve raspoložive procesne mere da se ostvare procesne pretpostavke da parnica počne da teče i prva prvostepena presuda doneta posle nepune dve godine od dana uručenja tužbe trećetuženoj, ta presuda je, ipak, nakon jednog vraćanja spisa predmeta na dopunu prvostepenom sudu, delimično ukinuta, a delimično potvrđena i preinačena. Naime, iako je pravnosnažno rešeno 20. jula 2017. godine povodom tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca, o naknadi nematerijalne štete, predmet je vraćen na ponovni postupak povodom naknade materijalne štete. U ponovnom postupku, posle samo jednog održanog ročišta je doneta druga po redu prvostepena presuda, ali su opet u žalbenom postupku vraćeni spisi predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka. I kod ove dopune prvostepeni sud je kasnio mesec dana u odnosu na rok koji mu je ostavio drugostepeni sud. Iako je ovo rešenje o vraćanju spisa drugostepenog suda doneto posle godinu i po, drugi po redu žalbeni postupak je okončan, gledajući ukupno trajanje, za manje od dve godine računajući od dana izjavljivanja žalbe prvotuženog i odgovora na žalbu tužioca.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se, svakako, ne može prihvatiti da je razumno da je ovaj parnični postupak, vođen u dve instance, trajao skoro deset godina i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12257/17 (ranije predmet P. 63684/10), pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka, ali i izvesnu složenost postupka, te doprinos podnosioca dužini trajanja. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući navode podnosioca da je svoja prava u ovom postupku ostvario tek posle deset godina, čime mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenog prava, već se podnosilac samo formalno pozivao na njegovu povredu, što ustavnu žalbu u tom delu ne čini dopuštenom.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca u ovom delu, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete S. O

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti