Odluka Ustavnog suda o zahtevu za restituciju i uslovu rehabilitacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na pravo na pravično suđenje. Potvrđen je stav Upravnog suda da je za vraćanje imovine konfiskovane posle 9. marta 1945. godine neophodna prethodna rehabilitacija bivšeg vlasnika.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3533/2022
17.10.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. B. i T. B, obojice iz Bačkog Gradišta kod Bečeja, na na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. B. i T. B. izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8530/18 od 10. februara 2022. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. B. i T. B, obojica iz Bačkog Gradišta kod Bečeja, podneli su Ustavnom sudu, 31. marta 2022. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Bečeja, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8530/18 od 10. februara 2022. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2 Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da se iz zaključka Sreskog suda u Bečeju Vp. 391/46 od 21. septembra 1946. godine vidi da se bivša vlasnica M. D. spominje kao udovica narodnog neprijatelja L. D. i da ona nije osuđena, niti je bilo kojim aktom proglašena narodnim neprijateljem, pa „ne mora, niti može biti lice kome je nužna rehabilitacija“.

Podnosioci su, takođe, naveli da se iz ZKUL broj … Čurug vidi da su predmetna kuća i dvorište predstavljali zajedničku imovinu bivše vlasnice i njenog supruga, za koga je podnet zahtev za rehabilitaciju, te je Agencija za restituciju „u najgorem slučaju“ bila dužna da prekine postupak do pravnosnažnog okončanja postupka rehabilitacije tog lica. Po mišljenju podnosilaca, u tom postupku bi se rešavalo i o pravnim posledicama rehabilitacije po članove njegove uže porodice, pa i bivše vlasnice M. D.

Ustavnom žalbom je, pored ostalog, predloženo da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu sadržine osporenog akta, spisa predmeta broj 46-035486/2014 Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-035486/2014 od 22. februara 2017. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za kuću i dvorište u Čurugu, koji su oduzeti od M. D. iz Čuruga. U obrazloženju predmetnog rešenja je konstatovano: da je uvidom u odluku Sreskog narodnog suda u Žablju Vp. 292/45 od 21. novembra 1945. godine, zapisnik o sprovođenju konfiskacije od 17. marta 1945. godine i rešenje Vp. 292/45 od 11. februara 1946. godine utvrđeno da je na osnovu „Zakona o konfiskaciji“ L. D. i M. D. konfiskovana imovina upisana u ZKUL broj … KO Čurug, i to kuća i zemljište u Čurugu (dalje u tekstu: predmetna imovina); da su podnosioci na raspravi izjavili da nisu podneli zahtev za rehabilitaciju bivše vlasnice, jer ona nije bila proglašena za državnog neprijatelja, već je u odluci o konfiskaciji imovine navedena kao supruga osuđenog. Agencija za restituciju je odluku o odbijanju zahteva obrazložila time da podnosioci nisu podneli zahtev za rehabilitaciju bivše vlasnice, kojoj je imovina oduzeta na osnovu „Zakona o konfiskaciji imovine“, a da je istekao rok za podnošenje tog zahteva propisan zakonom.

Rešenjem Ministarstva finansija broj 46-00-00457/2017-13 od 2. aprila 2018. godine odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv predmetnog rešenja prvostepenog organa. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo: da je uvidom u odluku Sreskog narodnog suda u Žablju Vp. 292/45 od 21. novembra 1945. godine utvrđeno da se u smislu člana 28. „Zakona o konfiskaciji“ („Službeni list DFJ“, broj 40/45) određuje konfiskacija celokupne imovine L. D. i M. D; da su neosnovani navodi žalbe da se iz zaključka Sreskog suda u Bečeju Vp. 391/46 od 21. septembra 1946. godine vidi da se bivša vlasnica M. D. spominje kao udovica narodnog neprijatelja L. D. i da ona nije nikad bila proglašena narodnim neprijateljem, budući da se iz odluke Sreskog narodnog suda u Žablju Vp. 292/45 od 21. novembra 1945. godine vidi da se konfiskacija odnosi na L. D. i M. D, u smislu člana 28. „Zakona o konfiskaciji“; da iz navedene odluke proizlazi da je i M. D. oglašena za narodnog neprijatelja, te je i za to lice bilo potrebno pokrenuti postupak rehabilitacije.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8530/18 od 10. februara 2022. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom su podnosioci ustavne žalbe pobijali zakonitost navedenog konačnog upravnog akta. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude ocenio pravilnim pobijano rešenje tuženog organa, nalazeći da je u postupku koji je prethodio donošenju tog rešenja pravilno utvrđeno da nije ispunjen uslov iz člana 6. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju za primenu tog zakona, jer nije podnet zahtev za rehabilitaciju bivše vlasnice, a rok za podnošenje tog zahteva je istekao 15. decembra 2016. godine.

3.2. Zaključkom Sreskog suda u Bečeju Vp. 391/46 od 21. septembra 1946. godine ispravljen je zaključak tog suda Vp. 391/46 od 17. jula 1946. godine, utoliko što se nekretnine narodnog neprijatelja L. D. upisane u ZKUL broj … KO Bečej – šuma u Ritu izuzimaju od konfiskacije u smislu člana 4. stav 3. Zakona o konfiskaciji i ostavljaju u svojini uže porodice, i to „udv. M. D.“. U obrazloženju zaključka je navedeno da je zaključkom tog suda Vp. 391/46 od 21. septembra 1946. godine konfiskovana imovina narodnog neprijatelja L. D. bez primene člana 4. Zakona o konfiskaciji na članove njegove uže porodice, a imenovana je podnela predlog za ispravku, dokazala da stanuje u Bačkom Gradištu i da nema drugog imetka, te je zaključak ispravljen na osnovu člana 26. navedenog zakona.

Podnosioci ustavne žalbe su Višem sudu u Zrenjaninu podneli 27. februara 2014. godine zahtev za rehabilitaciju pok. L. D. „identičnog sa L. D.“, u kome su naveli da je L. D. proglašen narodnim neprijateljem kolektivno sa manjom grupom građana, o čemu nema pisanih podataka, te se o tome zna…na osnovu zaključka Sreskog suda u Bečeju Vp. 391/46 od 21. septembra 1946. godine.

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-035401/2014 od 9. januara 2015. godine odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu oduzetu od bivšeg vlasnika L. D, jer je utvrđeno da podnosioci nisu zakonski naslednici bivšeg vlasnika, već njegovi tazbinski srodnici – bratanci njegove supruge. Rešenjem Ministarstva finansija broj 46-00-00168/2015-13 od 14. avgusta 2015. godine odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, a Upravni sud - Odeljenje u Novom Sadu je presudom U. 13733/15 od 10. novembra 2016. godine odbio kao neosnovanu tužbu kojom su podnosioci ustavne žalbe pobijali zakonitost tog upravnog akta. Ustavni sud je Rešenjem Už-9896/2016 od 21. marta 2018. godine odbacio kao očigledno neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv navedene presude Upravnog suda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedene odredbe Ustava, relevantne su i odredbe sledećih propisa:

Članom 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik PC“, br. 72/11, 108/13 i 142/14) predviđeno je da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u tačkama 1) do 41) navedenog člana, među kojima su Zakon o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije, „Službeni list DFJ“, broj 40/45 (tačka 10)) i Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije, „Službeni list FNRJ“, br. 61/46 i 74/46 (tačka 11)).

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju je, takođe, propisano: da se pod „podržavljenom imovinom“ podrazumeva imovina koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona oduzeta i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 3. tačka 2)); da se pod "aktom o podržavljenju" podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine (član 3. tačka 3)); da se pod pojmom „bivši vlasnik“ podrazumeva fizičko ili pravno lice koje je bilo vlasnik oduzete imovine u momentu podržavljenja (član 3. tačka 10)); da se odredbe ovog zakona primenjuju i na imovinu koja je konfiskovana posle 9. marta 1945. godine, pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan do dana stupanja na snagu ovog zakona, ili bude rehabilitovan na osnovu zahteva za rehabilitaciju iz člana 42. stav 6. ovog zakona, u skladu sa posebnim zakonom (član 6. stav 1.); da je lice iz člana 6. stav 1. ovog zakona u obavezi da uz zahtev priloži i pravnosnažnu sudsku odluku o rehabilitaciji, odnosno dokaz da je podnelo zahtev za rehabilitaciju (član 42. stav 6.); da će Agencija prekinuti postupak do okončanja postupka legalizacije, rehabilitacije, ili kada se kao prethodno pitanje pojavi pitanje čije rešavanje spada u isključivu nadležnost suda, kao i u slučaju propisanom u članu 23. st. 4. i 5. ovog zakona (član 45.).

Odredbama Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije („Službeni list DFJ“, broj 40/45) bilo je propisano: da konfiskacija imovine jeste prinudno oduzimanje bez naknade u korist države celokupne imovine ili tačno određenog dela koja je lična svojina, ili lični udeo u zajedničkoj imovini sa drugim licima (član 1. stav 1.); da će o zahtevima trećih lica u pogledu konfiskovane imovine koji se stave u toku postupka ili u roku od osam dana po sprovedenoj konfiskaciji, sud u što kraćem roku odlučiti presudom po saslušanju stranaka i izvođenju potrebnih dokaza (član 23. stav 1.); da ukoliko lice koje ima pravo izlučivanja bude usled nesavladljivih zapreka sprečeno da postavi zahtev u predviđenom roku, ne gubi pravo na izlučivanje ili naknadu vrednosti ako ga postavi u roku od godinu dana od dana pravosnažnosti presude (član 23. stav 3.).

Saglasno odredbama člana 28. stav 1. navedenog zakona, sreski narodni odbori su bili dužni da dostave narodnom sreskom sudu tačan popis nepokretne imovine onih ratnih zločinaca i narodnih neprijatelja koji su u toku rata streljani, ubijeni, poginuli ili pobegli, a kojima imovina ili uopšte nije bila konfiskovana jer se nije do nje moglo doći ili je bila konfiskovana samo pokretna imovina ili samo deo te imovine. U svim takvim slučajevima narodni sreski sud je imao obavezu da, bez obzira da li raspolaže ili ne presudom po kojoj su takva lica bila osuđena, smatra presudu izvršnom u celini kao i u izricanju konfiskacije i formuliše odluku o konfiskaciji celokupne imovine, pokretne i nepokretne, saobrazno tom zakonu i istu do kraja sprovede i izvrši prelaz konfiskovane imovine i upis prava države na konfiskovanu nepokretnu imovinu (član 28. stav 1.).

Odredbama Zakona o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije („Službeni list FNRJ“, br. 61/46 i 74/46), koji je stupio na snagu 7. avgusta 1946. godine, bilo je predviđeno: da se od konfiskacije izuzimaju, pored ostalog, okućnica, minimum zemljišnog poseda i živog i mrtvog inventara sa zgradama za stanovanje i privredu, neophodnim osuđenome i njegovoj užoj porodici za održavanje sitnog seljačkog gazdinstva bez upotrebe tuđe radne snage (član 4. stav 1. tačka 3)); da ukoliko je pri sprovedenoj konfiskaciji pre stupanja na snagu ovog zakona postupljeno protivno članu 4. ovog zakona, sreski sud, na zahtev osuđenog, članova njegove uže porodice ili lica koje je osuđeni dužan izdržavati, donosi odluku o odnosnim ispravkama i tu odluku sprovodi (član 26. stav 1.).

Odredbama člana 1. stav 1. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je da se tim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona – na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke (tačka 1)); sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije (tačka 3)).

Odredbama navedenog zakona je, takođe, propisano: da je rehabilitacija utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 1.); da su pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji iz stava 1. ovog člana i obuhvataju, između ostalog, pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za tu imovinu (član 3. stav 2.); da pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju zbog povrede prava iz člana 1. stav 1. ovog zakona prestaje protekom pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 9.); da pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za tu imovinu imaju naslednici rehabilitovanog lica, u skladu sa zakonom (član 21. stav 3.).

5. Podnosioci ustavne žalbe ističu da bivša vlasnica M. D. nije trebalo da bude rehabilitovana, jer nije osuđeno lice, niti je proglašena narodnim neprijateljem, već joj je deo zajedničke imovine konfiskovan kao supruzi osuđenog lica. Po mišljenju podnosilaca, predmetni zahtev za restituciju nije mogao biti odbijen zbog toga što nije podnet zahtev za rehabilitaciju bivše vlasnice, već je Agencija za restituciju, eventualno, mogla da prekine postupak do pravnosnažnog okončanja postupka po zahtevu za rehabilitaciju L. D, budući da bi njegovom rehabilitacijom prestale sve pravne posledice osude tog lica, pa i konfiskacija zajedničke imovine.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da se označenim pravom, garantovanim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, jemči zaštita od arbitrernosti u odlučivanju sudova i drugih državnih organa i organizacija. Naime, obrazloženja sudskih odluka, odnosno odluka drugih nadležnih organa, koja ne sadrže ozbiljne, relevantne i dovoljne razloge za ocenu kakva je odlukom data, upućuju na zaključak o arbitrernosti u procesnom i/ili materijalnopravnom smislu.

Polazeći od činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio ustavnopravno prihvatljivim zaključak drugostepenog organa, koji je prihvatio Upravni sud, da je bilo potrebno pokrenuti postupak rehabilitacije i za bivšu vlasnicu M. D. Naime, iz navedenih odredaba Zakona o rehabilitaciji, po nalaženju Suda, proizlazi da se rehabilituju, pored ostalih, lica koja su sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, da se rehabilitacijom utvrđuje ništavost takvih akata, a da pravne posledice rehabilitacije obuhvataju i pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za tu imovinu. Ustavni sud je konstatovao da je predmetna imovina oduzeta odlukom Sreskog narodnog suda u Žablju Vp. 292/45 od 21. novembra 1945. godine, na osnovu odredaba Zakona o konfiskaciji imovine i izvršenju konfiskacije kojima je bilo uređeno postupanje suda u slučaju konfiskacije imovine ratnih zločinaca i narodnih neprijatelja. Budući da je konfiskacija predmetne imovine izvršena na osnovu akta o podržavljenju donetog posle 9. marta 1945. godine, da podnosioci ustavne žalbe nisu podneli zahtev za rehabilitaciju bivše vlasnice M. D, a da je rok za podnošenje tog zahteva istekao pre donošenja predmetnog rešenja Agencije za restituciju, Ustavni sud je ocenio da nije ispunjen uslov iz člana 6. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju za primenu odredaba tog zakona na imovinu koja je predmet zahteva podnosilaca ustavne žalbe.

Ocenjujući navode ustavne žalbe da iz zaključka Sreskog suda u Bečeju Vp. 391/46 od 21. septembra 1946. godine proizlazi da bivša vlasnica M. D. nije osuđeno lice, već joj je udeo u zajedničkoj imovini konfiskovan kao supruzi osuđenog lica, Ustavni sud je konstatovao da navedeni zaključak nije donet na osnovu akta o konfiskaciji imovine bivše vlasnice, već isključivo imovine L. D, za koga se u ustavnoj žalbi navodi da je „identičan L. D“. Tim zaključkom su ostavljene u svojini bivše vlasnice šuma i rit u KO Novi Bečej, na osnovu odredaba Zakona o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije („Službeni list FNRJ“, br. 61/46 i 74/46) o izuzimanju od konfiskacije nepokretnosti neophodnih osuđenom i njegovoj užoj porodici za održavanje domaćinstva. Međutim, imajući u vidu da je predmetna imovina konfiskovana ne samo L. D, već i bivšoj vlasnici M. D, i to na osnovu odluke Sreskog narodnog suda u Žablju Vp. 292/45 od 21. novembra 1945. godine, Ustavni sud smatra da navedeni zaključak nije od značaja za odlučivanje o zahtevu za vraćanje predmetne imovine.

Ustavni sud je dalje konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o konfiskaciji imovine i izvršenju konfiskacije proizlazi da se konfiskacijom prinudno oduzimala bez naknade u korist države celokupna imovina ili lični udeo u zajedničkoj imovini, te da su treća lica imala pravo da, u rokovima određenim zakonom, stave izlučni zahtev u pogledu konfiskovane imovine. Po oceni Ustavnog suda, ukoliko takav zahtev nije postavljen, konfiskovana imovina postala je vlasništvo države i konfiskacija je proizvela pravno dejstvo i na imovinu tog lica. Ustavni sud smatra da nekorišćenje tog pravnog sredstva nije bilo smetnja za ostvarivanje prava na restituciju po odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ako je imovina konfiskovana posle 9. marta 1945. godine primenom propisa navedenih u članu 2. tog zakona, pod uslovom da bivši vlasnik konfiskovane imovine bude rehabilitovan, u skladu sa zakonom. U konkretnom slučaju, međutim, taj uslov nije ispunjen, zbog čega podnosioci ustavne žalbe kao zakonski naslednici bivše vlasnice M. D. nisu mogli ostvariti pravo na restituciju imovine koja je konfiskovana od bivše vlasnice, bez obzira na to da li je ona osuđena kao ratni zločinac ili narodni neprijatelj.

Ispitujući navode ustavne žalbe da je Agencija za restituciju trebalo da prekine predmetni postupak do pravnosnažnog okončanja postupka po zahtevu za rehabilitaciju L. D, Ustavni sud je ocenio da ovi navodi nemaju ustavnopravnog utemeljenja, jer bi rehabilitacijom tog lica bio oglašen ništavim zaključak Sreskog suda u Novom Bečeju Vp. 391/46 od 17. jula 1946. godine o konfiskaciji njegove imovine. Ukoliko bi se utvrdilo da su L. D. i L. D. ista osoba, sporna odluka Sreskog narodnog suda u Žablju Vp. 292/45 od 21. novembra 1945. godine bila bi oglašena ništavom samo u delu koji se odnosi na to lice, a ne i na bivšu vlasnicu M. D, jer za nju nije podnet zahtev za rehabilitaciju.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da za bivšu vlasnicu M. D. nije bilo potrebno podnositi zahtev za rehabilitaciju…jer je ona rehabilitovana po samom zakonu, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 5. st. 2. do 5. Zakona o rehabilitaciji propisano koja lica i pod kojim uslovima se rehabilituju po sili zakona. Saglasno članu 6. navedenog zakona, postupak za rehabilitaciju pokreće se zahtevom, a odredbama člana 17. st. 1. i 2. tog zakona određena je sadržina rešenja kojim se usvaja zahtev za zakonsku rehabilitaciju. Iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da se postupak zakonske rehabilitacije, takođe, pokreće zahtevom i da se u postupku pred nadležnim sudom utvrđuje ispunjenost uslova za zakonsku rehabilitaciju.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da podnosiocima ustavne žalbe osporenim aktom nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se garancije označenog prava odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava. Međutim, nada da će se priznati imovinsko pravo koje do tada nije bilo moguće primeniti u praksi ne može se smatrati imovinom (videti, npr. presude Evropskog suda za ljudska prava Prince Hans-Adam II of Liechtenstein protiv Nemačke broj 42527/98, st. 82 i 83, 2001-VIII i Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke broj 39794/98, st. 69, 2002-VII, kao i Odluku Ustavnog suda Už-4596/2011 od 20. novembra 2013. godine). Takođe, pravo na imovinu se ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze državama koje su ratifikovale Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u pogledu vraćanja imovine koja im je preneta pre no što su ratifikovale Konvenciju, niti ograničenja u pogledu obima restitucije imovine i uslova pod kojima pristaju da uspostave imovinska prava pređašnjih vlasnika (presuda Evropskog suda za ljudska prava Kopecky protiv Slovačke broj 44912/98 od 28. septembra 2004. godine, stav 35d).

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu ocenu o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu imali legitimno očekivanje da će biti udovoljeno njihovom zahtevu za restituciju predmetne imovine.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zahtevu za restituciju i uslovu rehabilitacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti