Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u disciplinskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Upravnog suda jer disciplinska odluka nije mogla biti zasnovana na pisanim izjavama svedoka koji nisu neposredno saslušani, čime je podnosiocu uskraćeno pravo na odbranu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić , Sabahudin Tahirović, dr Dragana Kolarić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . S . iz Kruševca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. S . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 3701/14 od 8. marta 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 3701/14 od 8. marta 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva pravde i državne uprave – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija broj 116-04-328/13-03 od 10. januara 2014. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. V . S . iz Kruševca podneo je Ustavnom sudu, 26. aprila 2017. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 3701/14 od 8. marta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , posebnih prava okrivljenog, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na rad, zajemečnih odredba ma člana 32. stav 1, člana 33. st. 2, 5. i 8, člana 34. stav 3, čl. 36, 58. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnosi lac i njegov punomoćnik u toku celog postupka koji je prethodio ustavnoj žalbi zahtevali da , osim D.B. i S.S, kao svedoci na usmenoj raspravi budu saslušana i ostala lica koja su prisustvovala spornom događaju; da je reč o kolegama podnosioca koj i su dali samo izjave u formi površnih i sažetih službenih bele žaka, koje su pročitane na usmenoj raspravi; da je drugostepeni organ obrazložio odbijanje dokaznog predlo ga da se navedena lica saslušaju kao svedoci, pogrešnim pozivanjem na član 128. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, koji se odnosio na stranke, a ne na svedoke , kao i pozivanjem na član 132. pomenutog zakona, koji je, u konkretnom slučaju, upravo nalagao da podnosilac svoja prava i interese ostvari i zaštiti na usmenoj raspravi, neposrednim ispitivanjem kao svedoka navedenih lica, koja nisu učestvovala u disciplinskom postupku; da je podnosilac praktično oglašen odgovornim samo na osnovu iskaza jednog svedoka, i to D.B, koji je podneo inicijativu za pokretanje disciplinskog postupka.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom Upravnog suda podnosiocu povređena označena ustavna prava i poništi osporenu presudu. Tražena je naknada materijalne štete, u opredeljenom novčanom iznosu, u visini troškova upravnog postupka i upravnog spora i izrečene disciplinske kazne, kao i naknada nematerijalne štete, u opredeljenom novčanom iznosu, zbog povreda označenih ustavnih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva pravde i državne uprave – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija – Vaspitno-popravni dom Kruševac broj 116-4/5-8 i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Načelnik Službe za obezbeđenje Vaspitno-popravnog doma Kruševac D.B. podneo je 13. maja 2013. godine upravniku tog doma inicijativu broj 372-1 za pokretanje disciplinskog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe. U inicijativi, u kojoj je izneo sopstveno viđenje spornog događaja od 11. maja 2013. godine , načelnik je, pored ostalog, naveo da je naredio svim radnicima Službe za obezbeđenje , koji su prisustvovali tom događaju, da napišu službene belešk e povodom tog događaja. Isto lice je 11. maja 2013. godine sačinilo službenu belešku identične sadržine kao i inicijativa , koja je zavedena 13. maja 2013. godine.

Postupajući po nalogu načelnika Službe za obezbeđenje, desetoro z aposlenih u Službi je sačinilo službene beleške o spornom događaju , i to Z.T, R.D, R.P, S.Đ, B.M. i S.S. dana 11. maja 2013. godine, B.K. 11./12. maj a 2013. godine, N.K. dana 12. maja 2013. godine, M.M. 13. maja 2013. godine, dok je B.P. sačinio belešku 10. maja 2013. godine, navodeći da se sporni događaj desio 10. maja 2013. godine. Navedene službene beleške su zavedene 13. maja 2013. godine.

Upravnik Vaspitno-popravnog doma Kruševac Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde i državne uprave je, na osnovu inicijative načelnika Službe za obezbeđenje, doneo zaključak broj 116-4/5 od 13. maja 2013. godine o pokretanju disciplinskog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe, zbog učinjenih težih povreda dužnosti iz radnog odnosa iz člana 109. stav 1. tačka 1) u vezi sa tač. 2) i 14) Zakona o državnim službenicima i težih povreda radnih obaveza i dužnosti iz člana 266. stav 3. tač. 11) i 15) Zakona o izvršenju krivičnih sankcija. U obrazloženju zaključka je naveden činjenični opis radnji izvršenja koje su podnosiocu stavljene na teret, a koji u potpunosti odgovara iskazu koji će načelnik Službe dati na usmenoj javnoj raspravi od 20. avgusta 2013. godine .

Podnosilac ustavne žalbe je u službenoj belešci od 16. maja 2013. godine, upućenoj upravniku Doma , pored ostalog, naveo „da je bespogovorno izvršio naredbe načelnika, da se nije smejao, da je postupao revnosno, da mu se načelnik bahato obraćao, ne oslovljavajući ga po propisu, sa namerom omalovažavanja njegove ličnosti, da mu je u toku izvršenja naredbe iz čista mira uputio reči „nemoj da se smeješ“ i „ako ti je smešno, možeš da ideš kući“ , da mu se zdravstveno stanje usled takvih postupaka naglo pogoršalo, na bliže opisani način, zbog čega je bio prinuđen da se bez odlaganja uputi lekaru radi pregleda, koji mu je konstatovao bliže opisane tegobe, prepisao terapiju i otvorio bolovanje do daljnjeg“, o čemu je priložio medicinsku dokumentaciju, koja se ne nalazi u spisima predmeta.

Na usmenoj javnoj raspravi održanoj 8. avgusta 2013. godine , na kojoj su izvedeni dokazi čitanjem pomenutih službenih beležaka, podnosilac je predložio da se u svojstvu svedoka sasluša načelnik D.B, kao podnosilac inicijative za pokretanje postupka, svi zaposleni koji su dali izjave na službenim beleškama i S.S, koj i je bio prisutan na prijavnici prilikom spornog događaja , kao i da se izvrši uvid u godišnji plan i program obuke i u knjigu obilazaka u kojoj se evidentira kontrolna delatnost. Disciplinska komisija je prihvatila dokazne predloge podnosioca, osim da se kao svedoci saslušaju zaposleni koji su napisali pomenute službene beleške, jer su „dostavili“ službene beleške koje su pročitane na raspravi. Na usmenoj javnoj raspravi održanoj 20. avgusta 2013. godine saslušani su kao svedoci S.S. i D.B.

Rešenjem Ministarstva pravde i državne uprave – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija – Vaspitno-popravni dom Kruševac broj 116-4/5-8 od 16. septembra 2013. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen odgovornim „zato što se dana 11. maja 2013. godine, radeći u drugoj smeni, nedolično i uvredljivo ponašao prema svom rukovodiocu – načelniku Službe za obezbeđenje, koji je vršio kontrolu rada stražarskih odeljenja, vređajući i omalovažavajući ga, pred ostalim zaposlenim u Službi za obezbeđenje, ponašajući se pri tom neumesno i smejući se, dok se nalazio ispred stroja zaposlenih iz obezbeđenja, za vreme dok je načelnik objašnjavao kako će se sprovoditi stroj, počev od smotre do primopredaje smene, čime je uz nezakonit rad, remetio obuku i izvršavanje naloga pretpostavljenog, degradirajući ga, a na opomenu načelnika Službe da se uozbilji i da prestane sa smehom, jer bi kao vođa smene, svojim ponašanjem, trebalo dati uzor celom stražarskom odeljenju, odgovorio mu je „Smejem se, jer su mi svi lepi“, nastavljajući da ometa rad i obuku ostalih zaposlenih u navedenoj službi, svojim nedoličnim i uvredljivim ponašanjem, neprimerenim smehom, praveći pri tom razne grimase, čime je ometao rad primarne Službe u Domu i integritet pretpostavljenog, da bi ga nakon drugog upozorenja, načelnik Službe, udaljio sa obuke, na šta mu je on odgovorio da je na bolovanju, a na reči načelnika da zbog ovakvog ponašanja napiše službenu belešku, isto ignorisao i napustio obuku i ustanovu, te nije postupio po nalogu, odnosno izričitoj naredbi pretpostavljenog, uz omalovažavanje pretpostavljenog, pred ostalim zaposlenima iz Službe“, čime je izvršio teže povrede dužnosti iz radnog odnosa iz člana 109. stav 1. tačka 1) u vezi sa tač. 2) i 14) tog stava Zakona o državnim službenicima – neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje poslova ili naloga pretpostavljenog u vezi sa nezakonitim radom, kao i nedolično, nasilničko ili uvredljivo ponašanje prema strankama i saradnicima , i teže povrede radnih obaveza i dužnosti iz člana 266. stav 3. tač. 11) i 15) Zakona o izvršenju krivičnih sankcija – nedolično, nasilničko ili uvredljivo ponašanje prema rukovodiocu, saradnicima ili strankama, kao i nepostupanje po naredbi rukovodioca. Izrečena mu je disciplinska kazna – novčana kazna u iznosu od 30% od mesečne plate za puno radno vreme, isplaćene za mesec u kome je novčana kazna izrečena, u trajanju od tri meseca.

U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je načelnik Službe za obezbeđenje 11. maja 2013. godine vršio kontrolu rada stražarskih odeljenja, među kojima je bila i smena, čiji je vođa bio podnosilac ustavne žalbe, kako bi se uvežbali detalji strojeve obuke, koji se odnose na postrojavanje i predaju raporta, u cilju unapređenja rada Službe, kao i priprema za dan Doma, koji se bližio; da je na osnovu svih dokaza koji su izvedenih na usmenim raspravama, koji su cenjeni pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, utvrđeno da se podnosilac tom prilikom ponašao na način koji je opisan u dispozitivu rešenja; da je disciplinska komisija cenila iskaze svih „svedoka“, kako onih koji su saslušani, tako i onih koji su dali izjave kroz službene beleške, koje su pročitane u toku postupka; da je disciplinska komisija zaključila da je iskaz svedoka D.B, načelnika Službe za obezbeđenje, jasan i nedvosmislen, poklanjajući mu poverenje u delu koji se odnosi na nezakonit rad i neizvršavanje naloga pretpostavljenog od strane podnosioca, uz nedolično i uvredljivo ponašanje, iz razloga što je sve to potvrđeno i „iskazima“ – službenim beleškama zaposlenih iz te službe, koji su prisustvovali spornom događaju; da je svedok S.S. izjavio da nije čuo verbalni konflikt načelnika i podnosioca, niti bilo šta od razgovora koji je vođen; da se ne može prihvatiti tvrdnja podnosioca da mu toga dana nije bilo dobro, jer o tome nije obavestio pretpostavljenog, niti bilo koga od kolega, što je svakako trebalo da učini zbog specifične prirode ustanove, starosne populacije koja je tamo smeštena, kao i mogućnosti stvaranja nesagledivih posledica, ako sa takvim zdravstvenim stanjem (povišenim pritiskom, vrtoglavicom, podrhtavanjem) nastavi da radi i preuzme smenu; da je stoga navod podnosioca da se radilo o pravljenju grimasa kao posledici lošeg zdravstvenog stanja sračunat na umanjenje ili isključenje disciplinske odgovornosti; da tvrdnja podnosioca da je zapravo on taj koji je bio omalovažavan nije potkrepljena činjenicama i izvedenim dokazima, već je jedino utvrđeno da je podnosilac omalovažavao načelnika, što se može zaključiti i iz službenih beležaka koje se nalaze u spisima predmeta.

Podnosilac je, u žalbi izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja , istakao: d a je prvostepeni organ odbio predlog odbrane da se na usmenoj raspravi kao svedoci neposredno saslušaju zaposleni koji su prisustvovali spornom događaju; da je taj organ, kako bi izbegao njihovo saslušanje kao svedoka, „naložio“ zaposlenima da daju pisane izjave na navedene okolnosti, i to van postupka, koje je kasnije koristio kao dokaze u postupku; da su grubo povređena načela neposrednosti i kontradiktornosti, a podnosilac onemogućen da se koristi svojim pravom na odbranu jer nije mogao neposredno da postavlja pitanja svedocima; da nije ocenjena medicinska dokumentacija, koju je priložio uz službenu belešku od 16. maja 2013. godine, iz koje proizlazi da se dana 11. maja 2013. godine obratio lekaru radi pružanja medicinske pomoći, da mu je tom prilikom određena terapija i otvoreno bolovanje, na kojem je bio od kritičnog događaja do kraja juna 2013. godine, što je evidentirano u upravi.

Rešenjem Ministarstva pravde i državne uprave – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija broj 116-04-328/13-03 od 10. januara 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca i potvrđeno navedeno prvostepeno rešenje od 16. septembra 2013. godine. Drugostepeni organ je našao da su u prvostepenom postupku izvedeni svi relevantni dokazi i da je nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac izvršio teže povrede dužnosti iz radnog odnosa za koje je oglašen odgovornim , na način koji je opisan u dispozitivu prvostepenog rešenja. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da iz izveštaja Zdravstvenog centra Kruševac proizlazi da se podnosilac javio lekaru 11. maja, a ne 10. maja 2013. godine, odnosno nakon spornog događaja, što znači da nije potvrdio da mu je bilo loše pre spornog događaja ; da je lekarska dokumentacija „sumnjiva“ zbog toga što je iz „obraćanja Zdravstvenom centru Kruševac za tumačenje “ utvrđeno da nije moguće da se pacijent javi 11. maja 2013. godine, a da se protokol vodi pod 10. majem 2013. godine, kao i zbog toga što se vidi faksimil lekara koji je u tom periodu bio na godišnjem odmoru; da ničim nisu potkrepljene tvrdnje podnosioca da se radilo o bolnim grimasama i tikovi ma, a ne o podsmehu načelniku; da je podnosilac, ako se toga dana zaista osećao loše i da mu je, kao što je naveo u svojoj odbrani, i kod kuće bilo loše, trebalo o tome odmah da obavesti pretpostavljenog ili nekog od kolega, što nije učinio; da ukoliko su i tačni navodi vezani za zdravstveno stanje podnosioca, to bi bila ozbiljna prepreka za njegov rad, posebno jer je reč o Službi za obezbeđenje i o vođi smene sa višegodišnjim iskustvom, koji ne bi smeo da prepusti slučaju da radi sa štićenicima i ostane u noćnoj smeni sa ozbiljnim zdravstvenim tegobama, što bi moglo da sa nesagledivim posledicama ugrozi sigurnost ljudi i imovine u Domu; da je podnosilac napustio obuku jer mu je bilo smešno „što su svi zaposleni lepi“; da iz svih službenih beležaka zaposlenih – „svedoka“ proizlazi da se podnosilac smejao tokom obuke, da je nedoličnim postupcima odugovlačio i remetio obuku, kao i izvršavanje naredbe pretpostavljenog; da je u prvostepenom rešenju jasno navedeno koji deo iskaza svedoka D.B. je prihvaćen, a koji deo iskaza niko od „svedoka“ nije čuo, niti je hteo da potvrdi „ozbiljne uvrede“ podnosioca upućene tom svedoku.

Razmatrajući navode žalbe da prvostepeni organ nije neposredno saslušao „svedoke“, već je koristio njihove pisane izjave, čime je povredio načela neposrednosti i kontradiktornosti, drugostepeni organ je naveo: da je prvostepeni organ sproveo poseban ispitni postupak, u skladu sa članom 132. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku; da, saglasno članu 128. tog zakona, stranka daje svoju izjavu, po pravilu, usmeno, a može je dati i pismeno; da su na održanoj usmenoj raspravi „stranke“ davale izjave i usmeno i pismeno, što nije u suprotnosti sa pomenutim zakonom; da podnosilac i njegov punomoćnik nisu tokom ispitnog postupka stavili primedbe na službene beleške; da su svi „svedoci“, koji imaju pojma o spornom događaju, dali svoje pisane izjave; da nisu neposredno saslušani u postupku zbog toga što su se o okolnostima slučaja već izjasnili, što je od tada je prošlo dosta vr emena i što bi se time odugovlačio postupak.

Podnosilac je u tužbi kojom je pokrenuo upravni spor, kao i prethodno u žalbi, ponovio da mu je povređeno pravo na odbranu time što je odbijen predlog za saslušanje brojnih svedoka čije su pisane izjave korišćene u postupku, a da sve što mu je stavljeno na teret proizlazi iz „usamljenog“ iskaza svedoka D.B, koji je inicirao pokretanje disciplinskog postupka. Istakao je da insistira na neposrednom saslušanju svedoka iz razloga što „papir ne može da pocrveni, a čovek pocrveni kad ne govori istinu“.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 3701/14 od 8. marta 2017. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni tog suda, drugostepeni organ je doneo pobijano rešenje bez povrede pravila postupka, na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pravilnom primenom materijalnog prava, dajući dovoljne i jasne razloge.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe sledećih zakona :

Zakonom o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08, 104/09 i 99/14) propisano je: da teže povrede dužnosti iz radnog odnosa jesu neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje poslova ili naloga pretpostavljenog (član 109. tačka 1)); nezakonit rad (…) (tačka 2)); nedolično, nasilničko ili uvredljivo ponašanje prema strankama ili saradnicima (tačka 14)); da se na ostala pitanja vođenja disciplinskog postupka primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 114. stav 4.).

Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 72/09 i 31/11 ) bilo je propisano: da se pored težih povreda radnih obaveza i dužnosti utvrđenih zakonom kojim se uređuju radni odnosi u državnim organima, težom povredom radnih obaveza i dužnosti smatra i nedolično, nasilničko ili uvredljivo ponašanje prema rukovodiocu, saradnicima ili strankama ( tačka 11)) i nepostupanje po naredbi rukovodioca (tačka 15)) ( član 266. stav 3.); da disciplinski postupak protiv zaposlenih unutar zavoda vodi disciplinska komisija koju imenuje direktor Uprave, na predlog upravnika zavoda, da o disciplinskoj odgovornosti odlučuje upravnik, na predlog disciplinske komisije (član 267. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja (član 9. stav 1.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da stranka daje svoju izjavu, po pravilu, usmeno, a može je dati i pismeno (član 128. stav 1.); da se poseban ispitni postupak sprovodi kad je to potrebno radi utvrđivanja odlučnih činjenica i okolnosti koje su od značaja za razjašnjenje upravnih stvari ili radi davanja strankama mogućnosti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 132. stav 1.); da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, radi ostvarenja cilja postupka, da daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (stav 1.), da je službeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni (stav 3.) ( član 133.); da svedok može biti svako lice koje je bilo sposobno da opazi činjenicu o kojoj treba da svedoči i koje je u stanju da to svoje opažanje saopšti (član 163. stav 1.); da se s vedoci saslušavaju pojedinačno, bez prisustva svedoka koji će se docnije saslušati (stav 1.), te da službeno lice koje vodi postupak može saslušanog svedoka ponovo saslušati, a svedoke čiji se iskazi ne slažu može suočiti (stav 3.) ( član 167.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da postupak koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda nije bio pravičan zbog toga što je odluka o njegovoj disciplinskoj odgovornosti zasnovana na službenim beleškama zaposlenih, koji su prisustvovali spornom događaju, a nisu bili saslušani kao svedoci na usmenoj raspravi pred disciplinskom komisijom , niti je podnosilac imao priliku da im usmeno postavlja pitanja. Podnosilac je tokom celog postupka isticao neophodnost izvođenja dokaza saslušanjem predloženih svedoka jer je nameravao da time dokaže da nije izvršio teže povrede dužnosti iz radnog odnosa koje su mu stavljene na teret.

Ustavni sud podseća da zahtevi prava na pravično suđenje ne postavljaju nikakva pravila o tome koje bi dokazne predloge nadležni organi ili sudovi trebalo da prihvate ili na koji način bi trebalo da ocenjuju dokaze. Međutim, Ustavni sud ukazuje na to da je obaveza nadležnih organa i sudova da, u cilju ostvarivanja pravičnog suđenja, stranci protiv koje se vodi disciplinski postupak omoguće da iznosi dokaze kojima bi potkrepi la svoje navode, a pogotovo one od kojih zavisi odluka o njenoj odgovornosti. Pravo na pravično suđenje ne može se smatrati delotvornim ako zahtevi i izjašnjenja stranaka nisu stvarno „saslušani“ tj. a ko nisu propisno ispitani. Stoga postoji dužnost da se obrazlože razlozi zbog kojih je odlučeno da se ne izvedu dokazi koje je stranka predložila. Mera do koje se primenjuje dužnost davanja obrazloženja razlikuje se prema prirodi odluke i treba je utvrditi prema okolnostima svakog predmeta. Zadatak Ustavnog suda u ovom predmetu je da utvrdi da li je postupak koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe u celini bio pravičan , u smislu odredbe člana 32. stav 1. Ustava, što podrazumeva da vodi računa o tome pod kojim okolnostima su pribavljeni dokazi, na koji način su izvedeni, kao i da li je pravo na odbranu podnosi oca ustavne žalbe , odbijanjem njegovog dokaznog predloga, bilo značajno oštećeno.

Ustavni sud je konstatovao da je jedini svedok u postupku pred disciplinskom komisijom koji je potvrdio da se sporni događaj desio na način koji je opisan u dispozitivu prvostepenog rešenja bio D.B, načelnik Službe za obezbeđenje, koji je podneo inicijativu za pokretanje disciplinskog postupka protiv podnosioca, uz koju je priložio službene beleške koje su, po njegovom nalogu, sačinili zaposleni u toj službi, neposredno po inkriminisanom događaju kojem su prisustvovali. Pri tome su navedene službene beleške imale uticaja na odluku o disciplinskoj odgovornosti podnosioca jer je iskaz svedoka D.B. bio prihvaćen u onoj meri u kojoj se u osnovi poklapao sa izjavama zaposlenih datim na tim službenim beleškama.

Imajući u vidu značaj tih službenih beležaka na konačan ishod disciplinskog postupka, Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati na to da je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u predmetu koji se odnosio na disciplinski postupak protiv policijskog službenika, primenio načelno pravno stanovište, zauzeto u kontekstu krivičnog postupka, da se svi dokazi po pravilu moraju izvesti u prisustvu okrivljenog na javnoj raspravi u cilju poštovanja prava na kontradiktoran postupak (ESLjP, presuda Vanjak protiv Hrvatske, od 14. januara 2010. godine, broj 29889/04, stav 49.). Pravo na odbranu, po pravilu, zahteva da se okrivljenom mora na primeren i pravilan način pružiti mogućnost da se suoči sa svedokom i da ga ispituje, bilo dok ovaj daje svoj iskaz ili u kasnijoj fazi postupka (ESLjP, presuda Isgrò protiv Italije, od 19. februara 1991. godine, Serija A broj 194-A , stav 34.). Ipak, Evropski sud je dopustio odstupanja od tog zahteva navodeći da to ne znači da iskaz „svedoka“, da bi bio priznat kao dokaz, uvek mora biti dat na sudu i javno, jer se to, izuzetno, može pokazati kao nemoguće u određenim slučajevima (ESLjP, presuda Asch protiv Austrije, od 26. aprila 1991. godine, Serija A broj 203 , stav 27.). Dakle, nije isključeno da postoje situacije kada je moguće i potrebno doneti odluku o disciplinskoj odgovornosti državnog službenika , kojem nije bila pružena prilika da na usmenoj raspravi ispita i da se suoči sa licem, čija je pisana izjava izvedena kao dokaz u postupku i sastavni je deo spisa predmeta. Tada bi pravo na pravično suđenje bilo zadovoljeno time što je stranci protiv koje se vodi disciplinski postupak pružena mogućnost da iznese primedbe na pisane izjave na koje se disciplinski organ pozvao u svojoj odluci.

Ustavni sud je potom konstatovao da je ranije važećim Zakonom o opštem upravnom postupku, čije odredbe su se, saglasno članu 114. stav 4. Zakona o državnim službenicima, primenjivale na pitanja vođenja disciplinskog postupka, bilo propisano da se kao dokazi mogu upotrebiti sva sredstva podesna za utvrđivanje stanja stvari i koja odgovaraju pojedinom slučaju, pri čemu službeno lice samostalno i po načelu slobodne ocene dokaza utvrđuje činjenice. Stoga nije bilo procesnih prepreka da se činjenično stanje u disciplinskom postupku utvrđuje i na osnovu službenih beležaka, koje su, van tog postupka, sačinili zaposleni koji su prisustvovali spornom događaju. Sa stanovišta prava na pravično suđenje, na prvom mestu bilo je bitno da je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno da se upozna sa sadržajem tih beležaka i da se o njima izjasni. Nakon što je to učinjeno na usmenoj raspravi održanoj 8. avgusta 2013. godine, podnosilac je osporio te dokaze, predlažući da se na sledeću raspravu pozovu i neposredno saslušaju kao svedoci svi zaposleni koji su sačinili službene beleške. Disciplinska komisija je odbila taj dokazni predlog, a podrobnije razloge za to izneo je drugostepeni organ, koji je smatrao da nije bilo potrebno saslušati zaposlene kao svedoke, jer su se oni o okolnostima spornog događaja već izjasnili u tim beleškama, „od kada je prošlo dosta vremena“, „na koje podnosilac nije imao primedaba“, a „time bi se i odugovlačio postupak“. Pri tome su oba upravna organa zaposlene koji su svoje izjave o spornom događaju dali na službenim beleškama izjednačili sa svedocima u postupku, dok ih je drugostepeni organ dodatno označio i kao stranke u postupku. Upravni sud je u osporenoj presudi u potpunosti prihvatio razloge drugostepenog organa, ne dajući druge razloge za svoju ocenu.

Ispitujući da li su izneti ustavnopravno prihvatljivi razlozi zbog kojih nije prihvaćen dokazni predlog podnosioca, Ustavni sud je najpre konstatovao da navedena lica koja su sastavila službene beleške nisu bila svedoci ni stranke, niti su u bilo kom svojstvu učestvovala u postupku. Naime, svedoci su bili samo D.B. i S.S. koji su svoja saznanja o spornim činjenicama izneli usmeno na raspravi pred disciplinskom komisijom, dok je jedina stranka bio podnosilac ustavne žalbe protiv koga je taj postupak pokrenut i vođen. Čitanje službenih beležaka na usmenoj raspravi predstavljalo je izvođenje dokaza nejavnim ispravama, koje se nisu mogle upodobiti usmenim iskazima svedoka. Prilikom ocene da li je zaposlene koji su sastavili službene beleške trebalo naknadno saslušati kao svedoke u postupku, Ustavni sud smatra da je bilo potrebno uzeti u obzir način i okolnosti pod kojima su te beleške pribavljene. Navedena lica su se o spornom događaju izjasnila, pre pokretanja disciplinskog postupka, u odsustvu podnosioca, po nalogu svog pretpostavljenog koji je tvrdio da je podnosilac prema njemu preduzeo radnje izvršenja težih povreda dužnosti iz radnog odnosa, za koje je kasnije oglašen odgovornim. Dakle, navedene pisane izjave nije pribavila disciplinsk a komisij a koja je sprovela disciplinski postupak, niti nadležn i organ u nekom drugom postupku, već lice u čijem interesu je bilo da se utvrdi disciplinska odgovornost podnosioca . Pri takvom stanju stvari , disciplinska komisija nije mogla da proceni da li pisan e izjav e odgovara ju pravom sadržaju čulnog opažanja lica koj a su ih dal a. Nasuprot tome, položaj svedoka u upravnom postupku je pružao garancije da će prilikom saslušanja biti isključen eventualni uticaj lica koje je tražilo sastavljanje tih pisanih izjava. Uz to, nisu dati opravdani razlozi zbog kojih je napravljena razlika između, sa jedne strane, načelnika Službe za obezbeđenje, čija je službena beleška o kritičnom događaju, takođe, izvedena kao dokaz, ali je on i pored toga kasnije saslušan kao svedok u postupku, i, sa druge strane, desetoro zaposlenih u toj službi, u čijem prisustvu je podnosilac navodno preduzeo radnje izvršenja, od kojih ni jedan nije saslušan kao svedok u postupku, već su samo pročitane njihove službene beleške. Konačno, Ustavni sud je našao da nije uverljiv zaključak drugostepenog organa da je predloženi dokaz bio usmeren na odugovlačenje postupka, imajući u vidu da je podnosilac već na prvoj usmenoj raspravi, koja održana tri meseca nakon spornog događaja, predložio da se u svojstvu svedoka saslušaju zaposleni u Vaspitno-popravnom domu Kruševac, što je podrazumevalo da je disciplinska komisija, obrazovana u okviru tog doma, mogla jednostavnije da obezbedi njihovo učešće i pravovremeno saslušanje u postupku.

Ustavni sud je dodatno primetio da je ocena drugostepenog organa o tome da je „sumnjiva“ medicinska dokumentacija, koju je priložio podnosilac, zasnovana na „obraćanju Zdravstvenom centru Kruševac za tumačenje “, pri čemu nije precizirano o kakvom se dokumentu radi, niti je isti prethodno izveden kao dokaz na usmenoj raspravi , a ne nalazi se ni u spisima predmeta prvostepenog organa , već se prvi put spominje u obrazloženju drugostepenog rešenja.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da nisu izneti ustavnopravno prihvatljivi razlozi zbog kojih je odlučeno da se ni jedno lice koje je dalo pisanu izjavu, pod prethodno opisanim okolnostima, ne sasluša kao svedok. Izostanak takvih razloga doveo je , u konkretnom slučaju, do neopravdanog ograničenja mogućnosti podnosioca ustavne žalbe da iznese dokaze i argumente u prilog svoje odbrane , što je nespojivo sa pomenutim garancijama pravičnog suđenja. Stoga je Ustavni sud utvrdio da postupak koji je prethodio ustavnosudskom postupku u celini posmatrano nije bio pravičan, te je osporenom presudom Upravnog suda podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 3701/14 od 8. marta 2017. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva pravde i državne uprave – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija broj 116-04-328/13-03 od 10. januara 2014. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi ostalih ustavnih prava, čije se povrede ističu.

7. Kako će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, Ustavni sud je ocenio da je preuranjen zahtev podnosioca kojim je tražio da se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od svega navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Po slovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u disciplinskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti