Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i imovinu u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i imovinu u izvršnom postupku koji traje od 2007. godine. Utvrđuje se pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog neefikasnosti suda i Agencije za privatizaciju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3536/2010
11.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branke Samčević, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branke Samčević i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 1861/07 povređena prav a podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčen a član om 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , kao i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 1861/07 od 12. decembra 2007. godine . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave .

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Pazaru da preduzme odgovarajuće mere u skladu sa zakonom kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraće m roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branka Samčević iz Novog Pazara je 26. jula 20 10. godine, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu , zajemčenih član om 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 1861/07.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Opštinski sud u Novom Pazaru doneo presudu P1. 211/07 od 8. marta 200 7. godine, kojom su obavezan i tuženi da na ime podnositeljke ustavne žalbe solidarno uplate nadležnom fondu doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za navedeni period; da je rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 1861/07 od 12. decembra 2007. godine određeno izvršenje zaplenom i prenosom novčanih sredstava sa računa dužnika i popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika ; da je opštepoznata činjenica da Opštinski sud u Novom Pazaru već dugi niz godina ne sprovodi postupke izvršenja protiv navedeno g izvršnog dužnika i njegovih zavisnih preduzeća, iako je na državi da preduzme sve neophodne mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši; da do podnošenja ustavne žalbe izvršni sud nije preduzimao odgovarajuće radnje kako bi se izvršila označena presuda . Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, obaveže Republiku Srbiju da izvrši pravnosnažnu presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 211/07 od 8. marta 2007. godine, naknadi podnosiocu materijalnu štetu u visini novčanih iznosa navedenih u toj presudi i troškova izvršnog postupka u opredeljenom iznosu, kao da naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede ljudskih prava u iznosu od 50.000 dinara. Takođe , podnosilac je tražio naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom u navedenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Slu žbeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 1861/07, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u podatke Agencije za privredne registre, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Agencija za privatizaciju je 5. januara 2004. godine donela rešenje R-41/04-01 o pokretanju postupka restrukturiranja nad preduzećem „Raška“ Holding kompanija AD Novi Pazar.

Pravnosnažnom presudom zbog propuštanja Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 211/07 od 8. marta 200 7. godine obavezani su tuženi - preduzeć a „Raška“ Holding kompanija a.d Novi Pazar i „Ra ška-Tkačnica“ d.o.o, da na ime tužilje solidarno izvrše uplatu nadležnom fondu doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za navedeni period po osnovu beneficiranog staža, kao i da solidarno naknade troškove parničnog postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, je 7. novembra 2007. godine podne la Opštinskom sudu u Novom Pazaru predlog za izvršenje navedene presude, koji je precizirala 12. decembra 2007. godine, protiv izvršn ih dužnika „Raška“ Holding kompanija a.d. Novi Pazar i „Raška-Tkačnica“ d.o.o. Novi Pazar i to: 1. zabranom raspolaganja novčanim sredstvima i 2. popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Novom Pazaru je 12. decembra 2007. godine doneo rešenje I. 1861/07, kojim je, kako stoji u rešenju, odredio predloženo izvršenje i troškove izvršenja poverioca. Ovo rešenje dostavljeno je Narodnoj banci Srbije 4. januara 200 8. godine. Nakon toga izvršni sud nije preduzeo ni jednu radnju usmerenu na sprovođenje izvršenja.

Do odlučivanje Ustavnog suda o ustavnoj žalbi, nije sprovedeno predmetno izvršenje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona , da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog izvršnog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Služeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan, a članom 9. st. 5. i 6. Zakona je propisano da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa, a da će u slučaju iz stava 5. ovog člana sud zastati sa izvršnim postupkom, u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku.

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07) uređuju se uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.). Istim zakonom je propisano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet privatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom, da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije (član 3. st. 1. do 3.); da su subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije - 1) Agencija za privatizaciju, 2) Akcijski fond i 3) Centralni registar za hartije od vrednosti, kao i da se u postupku privatizacije vodi Privatizacioni registar (član 4.); da je Agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija) pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom (član 5. stav 1.) .

Odredbama člana 14. st. 1. i 2. Zakona o privatizaciji je propisano da se za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora objaviti najkasnije do 31. decembra 2008. godine, kao i da ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije.

Odredbama člana 19. Zakona o privatizaciji je propisano: da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, Agencija donosi odluku o restrukturiranju u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom (stav 1.); da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, jesu promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, a naročito - 1) statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene, 2) otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično, 3) otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta privatizacije (stav 2.); da u subjektima privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje, Agencija prodaje kapital, odnosno imovinu, metodom javnog tendera ili javne aukcije (stav 3.).

Odredbama člana 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07) je, pored ostalog, u osnovni tekst ovog zakona dodat član 20ž, kojim je propisano: da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1.); da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se prekida postupak prinudnog izvršenja koji je u toku (stav 7.); da po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.).

Odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (“Službeni glasnik RS“, broj 119/12), koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine, je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.

5. Analizirajući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi, pored postupanja Opštinskog suda u Novom Pazaru, bitno i postupanje Agencije za privatizaciju, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje privatizacije, pa i postupka restrukturiranja nad subjektom privatizacije, jer se izvršni dužnik, na osnovu rešenja Agencije R. 41/04-01 od 5. januara 2004. godine, nalazi u postupku restrukturiranja.

Ustavni sud ukazuje da je ranije već izrazio stav da je, prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za odlučivanje o pravima i obavezama stranke, odnosno za sprovođenje izvršenja na osnovu izvršnih isprava propisanih zakonom razuman, potrebno preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja (videti Odluku Ustavnog suda Už–315/2008 od 13. novembra 2008. godine).

U konkretnom slučaju, Agencija za privatizaciju je 5. januara 2004. godine donela rešenje o pokretanju postupka restrukturiranja izvršnog dužnika R-41/04-01. Međutim, Ustavni sud je u predmetu IUz-98/2009, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo Rešenje kojim nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji. U obrazloženju ovog rešenja Ustavnog suda, u oceni navoda inicijative kojima se poziva na nesaglasnost osporenih odredaba Zakona sa članom 32. stav 1. Ustava, kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, pored ostalog, navedeno je: da Ustavni sud ukazuje da se odredba člana 20ž Zakona nužno mora tumačiti u vezi sa odredbom člana 14. Zakona, koja izričito određuje krajnji rok (31. decembar 2008. godine) u kome je, u postupku privatizacije neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji morao biti objavljen, a u suprotnom Agencija je bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije; da kako je cilj restrukturiranja subjekta privatizacije, saglasno članu 19. Zakona o privatizaciji, da nakon sprovedenog restrukturiranja Agencija proda kapital, odnosno imovinu metodom javnog tendera ili javne aukcije, a prema članu 14. Zakona, javni tender ili javna aukcija su morali da se objave najkasnije do 31. decembra 2008. godine, to, po stanovištu Ustavnog suda, nakon navedenog datuma više nije bilo moguće sprovoditi restrukturiranje, već je Agencija za privatizaciju morala pokrenuti postupak prinudne likvidacije za sve neprivatizovane privredne subjekte. Iz izloženog sledi da se subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više nisu mog li nalaziti u postupku restrukturiranja i da su stoga prestali da postoje i razlozi za trajanje prekida izvršenja. Na drugačiju ocenu ne može da utiče ni činjenica da je rok za okončanje sprovođenja restrukturiranja izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji od 25. decembra 2012. godine produžen na 30. jun 2014. godine, s obzirom na to da je prvobitno određeni rok za okončanje ovog procesa istekao još 31. decembra 2008. godine.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da se i prema načelnom pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine, izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama protiv dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće prekidati, a prekinuti postupci će se nastaviti i okončati.

U odnosu na postupanje Opštinskog sud a u Novom Pazaru, Ustavni sud konstatuje da je taj sud doneo rešenje o izvršenju istog dana kada je podnet precizirani predlog, kao i da je to rešenje dostavljeno Narodnoj banci Srbije na izvršenje u kraćem roku, tri nedelje nakon donošenja tog rešenja, ali da taj sud nadalje, iako nije doneo rešenje o prekidu postupka, mada mu je bilo poznato da je izvršni dužnik u restrukturiranju već duži vremenski period, nije sprovodio izvršenje.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud ističe da, iako se odugovlačenje u izvršenju presude ili, pak, njeno neizvršenje može opravdati u posebnim okolnostima, to ne sme biti tako da ugrožava suštinu prava zajemčenih Ustavom. Takav stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava (videti presudu u predmetu ''Immobiliare Saffi protiv Italije '', aplikacija broj 22774/93, stav 74. i presudu u predmetu Kačapor i drugi protiv Srbije od 15. januara 2008. godine - „Službeni glasnik RS“, broj 14/08).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da navedeno postupanje Opštinskog suda u Novom Pazaru u postupku izvršenja, kao i Agencije za privatizaciju nije bilo delotvorno, te je utvrdio da je podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se u predmetu I. 1861/07 vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sve navedeno, kao i činjenicu da pravnosnažna i izvršna presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 211/07 od 8. marta 2007. godine nije izvršena ni nakon pet i po godina od podnošenja preciziranog predloga za izvršenje, utvrdio da je podnositeljiki ustavne žalbe povređeno i pravo na mirno uživanje imovine stečen e tom presudom . Ovo stoga jer svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu ovog Ustavom zajemčenog prava.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav već izrazio i u ranijim odlukama (videti Odluku Ustavnog suda Už-1499/08 od 16. jula 2009. godine). Takođe, Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti odluke u predmetima ''Kačapor i dr. protiv Srbije'' od 15. januara 2008. godine i ''Vlahović protiv Srbije'' od 16. decembra 2008. godine, „Službeni glasnik RS“, broj 1/09 ).

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno trajanje predmetnog izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nepostupanjem izvršnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog konstatovane povrede navedenih ustavnih prava u potpunosti može ostvariti samo ako se usvoji njen zahtev. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo 29. januara 2013. godine odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu ''Marinković protiv Srbije'' u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda odnosno Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, dosuđuje naknada materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom tog suda.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je u tački 2. izreke utvrdio i pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 1861/07 od 12. decembra 200 7. godine. Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnositeljki ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava koja su podnosioci pokušali na prinudan način da ostvare u predmetnom izvršnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Osnovnom sudu u Novom Pazaru da preduzme odgovarajuće mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. izr eke okončao u skladu sa zakonom, odnosno da obustavi izvršni postupak kada se izvrši isplata doprinosa nadležnom fondu na ime podnositeljke ustavne žalbe, a u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 1861/07 od 1 2. decembra 2007. godine, bilo u izvršnom postupku, bilo na osnovu ove odluke Suda.

Ovaj stav Ustavni sud je već izrazio u Odluci Už-2286/2010 od 13. juna 2013. godine.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i imovinu u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti